Млади Иранац, девет година заробљен у хотелу у Аустралији (линк), изјавио је да је у прошлости убио човека до сада би изашао на слободу, а овако му младост пролази у незаслуженом затвору. Тражећи по интернету изјаву младог Мехдија, потресла ме је вест о Иранцу који је преминуо након 18 година проведених на аеродрому у Паризу (линк), а по коме је снимљен познати филм.

Постоји виц о браку и робији по коме би Муја након 20 година изашао из затвора, уместо што је оженио Фату, али је, ето, још увек у браку. Овај виц је више применљив на моју супругу која ме је 20 година истрпела – горе него да је седела у затвору. Виц је више мотивациони, а млади Иранац је веза између Ђоковића и Марадоне и материјалистичке цивилизације у којој живимо.

Одлука за путовање у Аргентину, поводом 20 година брака, настала је након што сам срео Мишу Ђурковића, чији сам текст о Аргентини прочитао на Стању Ствари (линк). Док пишем текст пронађох и гостовање на Оку РТС-а (линк) где је Миша спомињао и Сабата и Јунаке и гробове, али пошто не гледам ТВ то до тренутка писања нисам приметио (ни када сам читао текст).

Како би написао Сабато (парафразираћу га често, јер су ми његове књиге у породичној библиотеци у Јагодини) – не постоји случајност, већ само судбина, јер како објаснити да разговор са истим човеком једног одведе у револуцију, а другог остави равнодушним? Стога је тај „случајни” сусрет био најава великог, али кратког, путовања у Буенос Аирес.

„Марадона, Божја рука”

Спремајући се четири месеца за путовање, од јула до новембра, размишљао сам о тексту који би се звао „100 километара авенијама и улицама Буенос Аиреса” (препешачили смо 120 за 7 дана). Међутим, први догађај након доласка, а затим и потврда Гуида Сабата да можемо посетити кућу-музеј Ернеста Сабата, утицали су да заборавим на писање туристичке информације, већ да се сконцентришем на најјаче утиске са путовања.

Тек што смо дошли у Буенос Аирес, колико год да смо били уморни од пута, и након што смо пола дана изгубили на путу за хотел, због неког саобраћајног застоја, кренули смо у скраћену шетњу да не изгубимо први дан. Стигли смо до парка Генерал Сан Мартин и сели поред споменика погинулима у рату за Малвине, да се одморимо уз једну цигарету. Ту се одржавао скуп официра из војних аташеа амбасада у Аргентини. Пожелео да се сликам испред споменика и сачекао сам да официри изађу са простора споменика, а да бих пришао војницима да питам за дозволу да се сликам.

Након неколико промашаја, контактирајући стране официре, наишао сам на младог војника који зна енглески језик и он ме је довео до главног аргентинског функционера (деловао је као службеник министарства) да изразим жељу. Носио сам копију пасоша да се идентификујем а коју су они гледали. Уз њих двојицу био је и пуковник аргентинске војске. Почео сам да причам како смо у време рата за Малвине у Србији навијали за Аргентину и они су покушавали да нешто од моје гестикулације и речи разумеју. Онда сам рекао чаробне речи „Марадона, Божја рука”, где су се насмејали и пуковник је направио две фотографије, на моју молбу да имам једну. Моја лудачка непосредност није била кажњена. Напротив, насмејано су ме испратили а онда смо за нама чули коментар присутних официра „бивша Југославија…” Следио је одлазак у Маипо улицу број 900.

Борхес и Сабато

Раних 90-тих година 20. века, као студенти без пара за живот били смо препуни времена за читање добрих књига. Делили смо се на „Борхесовце” и „Сабатовце”, прошло је средњошколско време идентификације са рок и панк групама. Исто тако су се делили и у Аргентини, па је и објављена књига разговора Борхеса и Сабата где је водич разговора исказивао своју искрену склоност ка Сабату: „Пили смо виски, а Борхес је пио воду”.

Обишли смо адресу на којој је требало да се налазила Борхесова кућа (или ресторан где су разговарали), а обишли смо и културне центре ове двојице великих писаца. Борхесов се налази у Galerías Pacífico, у једном од најлуксузнијих тржних центара Буенос Аиреса, а Сабатов се налази при економском факултету. Симболика је максимална: глобализам и антиглобализам, вода (левичарска глобалистичка агенда) и виски.

Економски факултет у БА има и јединствен музеј спољном дугу. Али, музеј као и економисти не могу да спрече понављање економских катастрофа које се циклично догађају. Ово је прва сличност Србије и Аргентине (линк). Обе су под дугом присмотром ММФ-а због стања јавних финансија и јавних дугова. И обе нису много напредовале у претходних 40 година: Србија је на истом нивоу БДП-а као и тада, и са истим бројем становника, а Аргентина је удвостручила БДП и становништво. При истом БДП-у по становнику његова расподела је погоршана, па је у обе земље повећано сиромаштво.

Марадона, Меси и Ђоковић

Други дан је био физички много захтевнији како би се обишло много туристичких места, што планираних а што случајних, јер је било немогуће све испланирати. Најновији мурал посвећен Марадони био је сликан након повратка из Боке, а пошто таксиста, као и већина Аргентинаца, није разумео енглески језик, нисмо обишли још један где је Марадона представљен као фудбалски бог.

Непланирано је усликана разбијена биста посвећена Месију и ово је једна од многих аргентинских крајности које је карактеришу. Велики број Аргентинаца облачи своју децу у дресове Месија, а и себе саме, и сви много очекују од светског првенства у фудбалу. Истовремено, у Порто Мадеру, уз бисте најпознатијих аргентинских спортиста његова стоји разбијена. Ту је и биста Фанђу који је ушао у српски народни језик „возиш као Фанђо” када се за некога жели рећи да вози превише брзо, возачу и шампиону формуле један. Млади Иранац је на почетку постављен због паралеле између Ђоковића и Марадоне (линк). Обојица представљају симболе антиглобализма. Понижавање Ђоковића у Аустралији утицало је да не помислим више икада у животу да посетим ту земљу.

Ђоковић нам се јавио у мислима када нас је у хотелском лифту неки човек питао да ли смо из Бразила. „Из Србије” рекли смо, а он „из Европе”. Тада смо схватили да ако неко није чуо за Србију, када јој додамо Ђоковића разумеће одакле смо. Додатак Србији и Ђоковићу био је бивша Југославија. Само једном смо били у ситуацији да неко не разуме све три одреднице, испред музеја посвећеног Карлосу Гарделу, аргентинском певачу и глумцу који је највише популарисао танго. На Србија, Ђоковић, бивша Југославија жена азијатског порекла је питала да ли смо из Русије. Моја супруга јој је одмах узвратила увредом „да ли сте из Кине”. Увређено је одговорила да је из Торонта у Канади. Једина особа коју смо срели у Аргентини која није изгледала непосредно и била је дистанцирана је случајна странкиња.

Храм људскости

Колико год да сам детаљно планирао одлазак у кућу Ернеста Сабата, нисам могао да предвидим да ће нам таксиста рећи да је Сантос Лугарес провинција и да он тамо не вози. У паници сам почео да показујем на парк Ареналес и на Девото тржни центар који су у Виљи Девото најближи Сантос Лугаресу, само да се приближимо циљу, па да брзим кораком дођемо на време на заказано место.

Послужило нас је неколико срећних околности: таксиста је ипак одлучио да нас одвезе до парка који је у близини железничке станице, код парка нас је човек на енглеском упутио на њу, а на станици је службеник на својој карти за превоз направио нама карте, јер нисмо имали њихову картицу за јавни превоз. Све се толико добро поклопило да смо били сат времена раније на заказаном месту и били смо у ресторану фудбалског клуба овог места да попијемо кафу пре обиласка куће. Ту се моја супруга расплакала од среће јер јој се толико добрих, лепих сусрета већ догодило да је на крају радница одбила да јој наплати кафу, а након што сам јој дао мали бакшиш за претходно наручена пецива. Осетили смо се враћени у 70-те или 80-те у социјалистички реализам и романтизам, када су људи били много бољи него што су данас, претворени у Сабатове зупчанике (линк).

Лусиана Сабато је била збуњена нашим доласком, али јој је још једна добра жена превела да смо ту само да би смо све видели и да бих имао једну фотографију са њом. Презентацију Сабатове унуке сам већином разумео на основу читања Пре краја и Отпор. Супруга се слатко насмејала када је рекла да је Ернесто био у сукобу са супругом око васпитавања деце, јер је био противник васпитавања (линк). То је и мој став, да је најбоље васпитавање одсуство васпитања, само љубав и подршка деци у ономе шта она сама желе. Ћерка нам студира физику (ЕС!) а син је кошаркаш, што значи да су изузетно удаљени од наших квалификација доктора економских наука и дипломираног економисте. Има још неких сличности (комисије, самоодбацивање…), али не бих да себе уздижем користећи Хималаје на које се нисам попео.

Лусиана нам је показивала собе великог Ернеста, причала о његовом животу и пуштала кратке видео снимке из живота. Гледајући у његову библиотеку, у собу за писање и у атеље за сликање, мислио сам на покојног брата и колико сам био уљез у овој посети кући Сабата. Колико је пута више то заслужио он да је жив! Када бих у 49. или 50. години донео у Јагодину Отпор, Пре краја и Појединац и универзум, мајка би ме информисала да те књиге већ имамо и да их је мој брат купио пре 20 или 25 година.

Колико није случајно ово моје велико кашњење у читању и сазревању, указује чињеница да је Братислав био рођен пар минута након великог Сабата: он пар минута после поноћи 24. јуна, а Ернесто пред поноћ 24. јуна. Обојица су мучила мајке питањем да ли су сигурне о којој поноћи којег дана су рођени. Пошто ми је брат био у хороскопу рак са подзнаком овна – као и Никола Тесла – то доводи до даље паралеле између великог Ернеста Сабата (рак/ован) и Николе Тесле: обојица су била материјално скромни, а гигантског духа и ума. Тесла је умро у њујоршком хотелу у потпуној материјалној беди, упркос изумима који су човечанству донели немерљиве користи (до војних дронова који су ратове додатно дехуманизовали да могу да се снимају директна уништавања других људи-војника (линк)).ć

Кућа Сабата одише скромношћу и једноставношћу једног од највећих умова човечанства. Био сам у храму људскости какав не постоји на планети. Могао сам да замишљам старца који пише писмо младом уметнику „Драги далеки младићу” (линк), нешто по мени најснажније написано у историји књижевности. И да се упитам шта бих могао да препоручим младом економисти који је управо завршио студије: да ли да тражи боље плаћен посао у великој страној компанији, да се запосли у државној служби или да започиње сопствени посао? Како да при крају живота саветујем неког ко је тек на његовом почетку у потпуно другачијим условима?

Живот Ернеста Сабата је доказ да случајности не постоје, већ само судбина: (1) у тунелу је једна слика мотив романа, а он је при крају живота постао сликар; (2) написао је Извештај о слепима да би при крају живота и сам ослепео. Сликар Домингез му је био доказ да постоји и ирационално, јер је пре истеривања ока самог себе сликао без њега. Одлазак у храм људскости обогатио је смисао једном на почетку планираном туристичком путовању.

Одлазак из куће Сабата у центар БА поново ме је упутио на судбину. Кустурица је направио филм о Марадони, а Сабато је похвалио Кустуричин филм (линк) и допунио га је сценом из воза. Враћајући се из Сантос Лугареса, доживео сам сличну сцену као и Ернесто – да је млада мајка, која је устајала са седишта, имала претежак терет у ранцу и држала је двомесечну или тромесечну бебу на грудима. Био сам унезверен како да јој помогнем, док ми човек који је седео поред ње није рекао наредбодавно на енглеском „седи доле”. Возом смо се враћали са две Аргентинке које су пошле са нама јер је вожња возом опасна. Мислио сам да су уплашене, али сам тек касније схватио да је њихова жеља била да оне нас заштите од могућих непријатности са просјацима, киме год.

Мурал Ернеста Сабата преко пута његове куће насликао је Мартин Рон, исти уметник који је насликао највећи мурал Марадоне.

Државни тероризам

Након испуњавања смисла боравка у Аргентини обиласком куће Ернеста Сабата отишли смо на место највеће тишине у Аргентини: меморијални парк жртвама државног тероризма. Парк служи за сећање на период који више никада не би смео да се понови у Аргентини (и било где у свету – сугестија супруге) – да невини људи буду жртве државног тероризма.

Ернесто Сабато је руководио комисијом за испитивање жртва који су починиле војне хунте (линк). У том смислу је он морална вертикала Аргентине – а не само интелектуална – па је и понајмање књижевна. Луисиана нам је показала подрум где је он сакривао пријатеље, познанике и случајне несрећнике који су били жртве прогона. И сам је прогоњен у младости раних 30-тих као комуниста-анархиста. Судбински је отишао из Брисела у Париз, уместо у Москву, јер да је отишао у ову другу постао би још једна од безбројних жртава које нису реализовале свој животни потенцијал.

На другој слици се налази име жртве-труднице, што је моја супруга приметила на основу дописа уз име и године embarazada. На трећој слици је споменик 14-тогодишњем дечаку који ликвидиран и бачен у залив као најмлађа жртве терора.

И у Србији је постојао државни тероризам од забране комунистичке партије преко комунистичког терора по уласку у Београд, па даље до Голог отока и до жртава Милошевићевог режима и након њега до данас. Братислав је испребијан у вечери након контра-митинга присталица Милошевићевог режима када је пришао да подигне испребијану старицу. Прекомерно пребијање људи, и без њихове физичке ликвидације (и без насилног понашања жртве), представља државни тероризам и он се код нас и даље догађа, попут батинања учесника на протестима 7-8. јула 2020.

Света земља

Света земља је туристичка атракција која представља копију Јерусалима са хришћанским мотивима, али и симболима ислама и јудеизма. Мени је неприлично да се налази у близини Парка успоменама на државни тероризам. На пар стотина метара даље од ове прелепе презентације хришћанству налазе се имена младића и људи који су умрли у мукама и сигурно су се запитали о постојању Бога, уколико им се такве ствари најчешће потпуно невинима догађају.

У Појединац и универзум Сабато је писао о тоталитаризмима које је изродио рационализам убијањем вере у људима материјалистичким реализмом, а и сам је преживео један – војне диктатуре. Ми живимо у времену дигиталног тоталитаризма и постоје туристичке атракције попут Свете земље као могућности за лепу зараду, док је истинска духовност готово потпуно уништена. Препорука за туристе: вреди посетити.

Не знам податак колико Јевреја има у БА али су свима лако уочљиви јер се облаче веома озбиљно. Ернесто Сабато је написао да је људска сујета чудна и за пример је навео долазак Јевреја, који су били приликом доласка пресрећни јер су спасили животе, а већ су након пар година били незадовољни својим материјалним и друштвеним статусом. Судећи по њиховој бројности, очигледно је да су веома успешан слој аргентинског друштва.

Просјаци и пси

Ограничења за кретање људи због ширења короне, а при дозволи власницима паса да их из зграда прошетају, утицала су на велико умножавање паса у Београду. Ту су БА и Београд веома слични: смрде на псећи измет. БА је у предности у односу на Београд јер је већ развијен посао са чувањем паса. У прилогу је фотографија сакупљених паса који чекају да им се још један придружи. Чувари паса чувају по 10 до 15 исте расе те је овде економска специјализација Адама Смита дошла до потпуног изражаја.

Овде ми се намеће питање о симпатијама за псе и о окретању главе пред просјацима и бескућницима. Не могу да поредим БА са другим великим метрополама јер дуго нисам путовао у велике градове. Да су бескућници многобројни у центрима градова читао сам за Сао Паоло, велике градове у САД и у Канади. Не знам да ли је много или мало пар хиљада очигледних бескућника у БА у односу на 14 милиона становника у целој агломерацији.

Запрепастио сам се када смо прилазили Сермиенто улици из правца авеније Коријентес, када је из контејнера изашао човек и почео да раздрагано разговара са пролазником. Када смо и у Авенији Санта Фе видели човека како излази из контејнера, постао сам пажљив приликом бацања ђубрета. Приликом проласка кроз улице Палерма видео сам бескућнике који живе на праговима кућа имућних људи и рађају асоцијацију на псе чуваре. И то ми опет гади искрену или одглумљену симпатију према псима.

Током боравка у БА нисмо имали ни једну међуљудску непријатност. Пар пута су ми се обратили просјаци на улици, али без икакве агресивности. Размишљање и писање о њима ми је изазвало осећај срамоте собом самим (јер о чему год да пишемо, пишемо заправо о себи самима). Баратам хиљадама демографских, социјалних и економских статистика, а никада се нисам заинтересовао колико је хиљада људи који су корисници социјалне помоћи у Србији и да ли је њихов број у порасту или смањивању.

Број просјака у Београду је у очигледном порасту и од сада нећу окретати главу, већ ћу увек имати спремне ситне новчанице да их пружим само из помисли колико сам ја срећан човек јер нисам у њиховој позицији и уз питање каква их је мука натерала на просјачење. Осим додељивања мало новца, почећу да размишљам и о системским решењима за смањивање социјалних проблема, а који не подразумевају силу и изградњу Потемкинових села.

Земља добрих људи

Током боравка у БА лично смо комуницирали само са женама које су као и ми обожаватељи Ернеста Сабата. Међутим, у сваком сусрету имали смо потврду колико су људи добри, од запослених у хотелу у коме смо били, до случајних пролазника на улицама и до запослених у ресторанима, пицеријама, киосцима, музејима.

Имао сам догађај кога се лично стидим. Куповали смо дрес Марадоне у продавници у Палерму и продавац и један купац су ступили у разговор са нама. Продавац није знао да има дрес Марадоне па му је купац показао где стоји. А онда је мојој супрузи сугерисао да може да купи и неку лепу мајицу себи. Продавац је објашњавао да је овај што препоручује купац, а не продавац као и он. Пошто нисам имао готовине питао сам за плаћање картицом. Продавац је узео картицу, показао ми је на износ и скинуо паре преко мобилног телефона. Након неког времена рекао сам супрузи да сам можда жртва преваре и да је њихово понашање било скретање пажње да би ми скинуо коју нулу више са рачуна. Супруга ми је рекла да грешим, да су сви они једноставно срдачни људи. И била је у праву.

Стигли смо у Београд и није било никакве преваре. Мени је остао осећај срамоте да сам посумњао у добре људе. Пошто не желим да описујем обиђене паркове, музеје, квартове, ресторане и друга места, за све туристе остављам слику са вашара уметника испред гробља Реколето, а који нам је препоручила Аргентинка из воза из Сантос Лугареса за центар града.

Бездушни владари

И ово је био планирани крај текста по напуштању Аргентине. Међутим, у авиону КЛМ-а сам доживео непријатност због које треба додати још пар реченица. Било је пуно слободних места и преко разгласа су рекли да су могуће промене места седења у оквиру истих класа са седење. Пословна класа је одвојена, а наша места су била у 23. реду. Отишао сам на почетак авиона након пословне класе, видео пар места уз прозор и вратио сам се да кажем супрузи како ћу сести уз прозор да гледам мало Аргентину и Уругвај пре повратка на своје место.

Особа женсколико-мушка или мушколико-женска ме је одмах пријавила и дошла је љутита стјуардеса да ми покаже где је граница у класама седења. Ова мушко-женска прилика ме је гледала без трептања очију и можда сам по први пут у животу осетио насилност према другом људском бићу. Стјуардеса ме је затим, осетивши колико смрдим на цигарете, озбиљно упозорила да је у авиону најстроже забрањено пушење. Питао сам је да ли мисли да сам ја идиот и да планирам да запалим цигарету у авиону.

Вратио сам се на своје седиште и осећао сам љутину. И помислио сам опет на прву слику и догађај из текста. Да сам исто тако покушао да приђем на сусрету војних аташеа у Лондону или Амстердаму, тихо би ме упозорили да се не приближавам, тек да испоштују протокол, и затим би ме убили. Оправдали би поступак да нисам испоштовао упозорење и да сам изгледао као терориста. То је разлика између земаља добрих људи и земаља бездушних имућних владара планете.

У Амстердаму сам се забављао сликањем мишева на аеродрому у оба правца, како приликом одласка у Буенос Аирес, тако и приликом повратка у Будимпешту (јер нам је лет за Београд отказан). Ови мишеви су доказ да није тачно да економски либерализам чини богате људе још богатијима, а сиромашне још сиромашнијима (линк). Мишеви су доказ да у глобализацији напредују и друге, непланиране врсте животиња, као и планирани политичари који су посредници крупном капиталу. Мишеви живе у тунелима, као и симболички слепци који управљају нашом цивилизацијом. Дубоко сакривени у тајним друштвима и заверама, као и мишеви у тунелима за вентилацију.

Извор makroekonomija.org

Насловна фотографија: Tomas Cuesta/Getty Images