Ћеранић: За Републику Српску и даље ће највећа бити пријетња обојене револуције

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

НИЈЕ први пут да Истанбул потресе експлозија као резултат добро припремљеног терористичког напада, али овај пут јаче је одјекнула изјава турског министра унутрашњих послова Сулејмана Сојлуа да одбија саучешће америчке амбасаде.

Из Турске су поручили да знају да су у Кобанеу, граду у дијелу Сирије под контролом војних формација Радничке партије Курдистана, амерички инструктори обавјештајно обучавали поједине припаднике те партије које је привела турска полиција.

Јасно је поручено да Турска више неће имати обзира ни према коме, нити се устручавати да именује и казни одговорне за смрт њених грађана.

Напад у пјешачкој улици Истиклар за посљедицу је имао смрт шест грађана, док је 81 повријеђених.

Турска полиција је привела главноосумњичену и 45 помагача. Саопштено је да је спријечен њихов раније припремљен бијег у Грчку.

Тероризам никада није сам по себи циљ. Он увијек има политичку позадину. Када се тужилац опредјељује да неки чин оквалификује као терористички, увијек има у виду политички мотив. Без политичког мотива нема тероризма.

С обзиром да се наредне године у Турској одржавају избори, и да ће на тесту код грађана бити Ердоганова политика, јасно је да постоје политичке снаге које га желе уклонити са власти, незадовољне политиком неувођења санкција Русији, и уопште односом према кризи у Украјини.

Ердоган води аутохтону политику, спољнотрговинска размјена са Русијом никад није била већа, а након хаварије Сјеверног тока Турска ће постати главни хаб за дистрибуцију руског гаса европским земљама.

У Турској је одржан састанак директора америчке и руске обавјештајне службе, а Ердоган је понудио и да Турска буде домаћин сусрета Путина и Зеленског. Све у свему, Турска је постала важан геополитички играч и то не само у регионалним оквирима.

Све су то разлози да се кроз дестабилизацију Турске Ердоганова власт ослаби, а он на изборима уклони са политичке сцене.

Међународни тероризам постао је алатка за реализацију геополитичких циљева моћних сила.

Како је уопште на сиријском пијеску настала фамозна Исламска држава, већ као жеља моћних корпорација да овладају арапском нафтом?

Мегакорпорације имају утицај на владе својих земаља до мјере да отварају ратишта тамо гдје постоје економски интереси корпорација. Тако су војне формације тзв. Исламске државе изводиле вјеште нападе на сиријске владине снаге. За успјехе су биле заслужне и информације којима су располагали њени војници. На располагању су имали и сателитске снимке распореда војних снага Башара ел Асада.

И тако, све до укључивања у сукоб руских Ваздушно-космичких снага, које су донијеле превласт јединицама сиријске владе. Али, дио Сирије још није под њиховом контролом. Одатле је зло и дошло у Истанбул.

Не треба заборавити да се у Идлибу још налазе јединице Ал Каиде, а једна од њих са стотину босанскохерцеговачких младића под командом је Нусрета Имамовића.

Међународни тероризам постао је геополитичка алатка која се тренутно највише користи. Све донедавно то су биле обојене револуције.

Терористички напад на Кримски мост, на Сјеверни ток, убиство Дарје Дугине – све су то покушаји да се дестабилизује Русија.

Наведени терористички акти имају суфикс „међународни“ зато што су реализовани уз помоћ страног фактора, односно друге државе, тј. њене обавјештајне номенклатуре.

У Босни и Херцеговини догодило се неколико терористичких аката: напад на Америчку амбасаду (2011. година, нападач Мевлид Јашаревић), напади на полицијске станице у Бугојну (2010. године, нападач Харис Чаушевић) и Зворнику (2015. године, нападач Нердин Ибрић), напад на припаднике Оружаних снага БиХ у Рајловцу код Сарајева (2015. године, нападач Енес Омерагић).

Нешто раније, 2002. године Муамер Топаловић извршио је убиство породице Анћелић у Костајници код Коњица. Овај злочин није оквалификован као тероризам већ као вишеструко убиство, иако је била присутна политичка позадина.

Терористички напад аутобомбом догодио се 1997. године у Западном Мостару – испред зграде Полицијске управе Мостар. Напад је извршио Ахмед Зухаира Хандал из Судана.

Међутим, наведене нападе не можемо оквалификовати као међународне, због одсуства спреге са страним фактором, већ као унутрашњи тероризам.
За Републику Српску и даље ће највећа пријетња бити обојене револуције, али се не смије пренебрегнути ни могућност примјене међународног тероризма, као геополитичке алатке. Незадовољство због изборног пораза код дијела политичких партија наставиће да тиња, и оно ће се испољавати током скупштинских засједања с тенденцијом да се пренесе на улице, на начин да се присталице позову на протесте.
Све ће бити праћено медијском „паљбом“ како би се створила критична маса, довољна за покушај преврата.

Политичке борбе за јавно мњење неће јењавати. При томе ће велику улогу имати медији, нарочито они у које је упумпан страни новац.