МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Певај Црна Горо, ето ти сина, ево јој мог Момчила…
Михаило Меденица
„Плашиш ли се“?
„Чега“?
„Па, да останеш сам с оцем, умире, питање је колико ће..?“
„Плашио бих се да ме какав понор у мени не наговори да одем, а на останку Богу хвала“!
„Ипак, тешко је, отац је, сам са њим..?“
„Ај ти слободно полако, добри мој, не брини, нити смо сами нас двојица, нити смо овде где нас видиш, где мислиш да смо…“
Ноћ је ова – зора…
Тек што се нешто видела отргло мраку.
Хладна су јутра и лети на планини, јул се огрне у гуњ и скупи крај пећи, ко баба нека, сврати у оне летње рите па кука…
Отац на умору. Није но лежи на ливади више куће, под буквом, између зукве и зове, налактио се и откива косу.
Тата, до њега стричеви и кумови, под њима роса, над њима небо откива зору.
Мајка је спремила приганица- планинска нафора.
За косце, после ће за нас, косцима се ваља први „причестити“, иду ливадама на дворење…
Ништа не мирише ко пали откоси. Мирисна душа траве, цветова, где која дивља јагода, пијане дивље крушке уснуле у трави…
Ништа не мирише као кад ливада издахне.
Седим крај корита, бије вода с врела у јаворове јасле, чекам свој ред да се умијем.
Вазда нас је много пред коритом, вазда се свађако ко неће први као да ће планинска ледница да се смлачи док други, трећи, четврти…дођу на ред.
Гледам оца, стричеве, кумове, један до другог, дивни поредак планинских искушеника.
Затрепери и зајечи прва коса, па друга, трећа…клепала зову на јутрење, теку низ косе псалми и тропари, окапају у росу па за њима потрче други…
Седим на трупцу крај корита, чакам свој ред, баба је усула лозу у оне мале чаше једнога гутљаја и положила крај сваког косца.
Пева Морача, бију клепала од свукуда, кад се умириш и заћутиш све их разумеш шта веле…
Тата наздравља и отпија онај гутљај, најстарији је, за њим стричеви и кумови, Радовићи.
Вазда се заједно косило и наше и њихово имање.
Кумовско се не одваја и не међи.
Где се небо и земља не међе како ће људи, а тата је брата и мене водио на Градину, најлепшу ливаду с врха имања, да се веремо о небо…
Не лажем, с камена се могло доскочити на небо, ја сам и ту вазда ко најмлађи чекао свој ред па ме отац прогура, ухвати под руке и добаци да ухватим најспорији облак.
Оне мале што вазда касне за великим облацима, њих је лако било стићи и ухватити за реп ил гриву.
Тата на умору. А, ко то с косом о рамену и водијером о појасу води косачки строј низ ливаде?
Задихао се па брзо и тешко дише, али није то умор, неће тата нигде, стигао је браћу и кумове, мајка је ту, баба, приганице…
Сваку да бациш до неба сунце да смени.
Ено их на најдоњој ливади, Горњи осредак, а на крају имања, одмах до љесе.
Опет мени бидон. Вазда ја водоноша, није ми мрско, но хоћу у косаче, порастао сам скоро до оног другог бапка…
Никад бидон да се напије! Сваки пут све више воде стане у њега, мени у инат, а ваља ми понети ракију и чашице у другу руку…
„Татааааааа“- дозивам низ ливаде, бидон некуд жури предамном, вуче, само што се не отргне.
„Татааааааа“- дозивам, видим их у ономе дивном поретку косача, један иза другог за ширину откоса.
Како козбаша замахне- замахне свак за њим па косе нестану у трави, нема их секунд- два, па изроне да ухвате ваздух и поново…
„Татаааааа“- дозивам све гласније, нисам им далеко да ме не чују, а не чују ме, нико да погледа пут дивљега бидона и детета што посрће за њим.
„Татаааааа“- што гласније вичем то ми даље узмичу, у истом откосу али ливада бледи, све бледи, опет их видим негде далеко, као орбисе, као копрену којој сам даљи што сам јој ближе.
„Татааааааа“- више ме не чује. Отворио је очи и затворио их.
Ништа не мирише ко ливада на умору, тамјаном траве и стотину планинских цветова.
Чега да ме буде страх, ноћи са оцем на умору?
Само је легао да откује косу, сад ће, ево стричева и кумова, ево мајке, ево зоре послала је ноћ на врело, села крај мене и чека на ред…
„Како је прошла ноћ“- пита ме?
„Мирно“, велим.
Поранио је тата да откује косе, нешто пре зоре, није стигао да наложи шпорет, позвала је ноћ да откује зору, чујеш ли клепала..?
Пева Морача, вратио јој се најдичнији козбаша…
Певај Црна Горо, ето ти сина, легао под ону букву што је зимус кљунула од година и мраза.
Раскрилатила се у распеће, ево јој мог Момчила…
Ништа не мирише ко ливада на умору, и стари козбаша на одру од откоса…
„Текла вода на валове, ој јаворе зелен боре…“- певам из свег гласа, шта ћу, сузама ме ниси научио, овој песми јеси…
Михаило Меденица
