Кецмановић: Два Сенада још не схватају да би им било најпаметније да Додику поруче „Браво, мајсторе!“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

БОШЊАЧКА политичка јавност пала је у депресију: Додик јеопет побиједио, Човић изборио промјену изборног закона…

Не значи то да им се објективно толико подрепило колико су били навикли да им протекторат иде наруку.

Сенад Хаџифејзовић је на ТВ Фејс разочарано закључио да „изборе са оваквим исходом није требало ни држати (28.10.)“, иако су бошњачки гласачи поново изабрали Жељка Комшића, премијерно и Даниса Бећировића, а имаће у кантонима кохабитацију СДА и опозиције. И што је њима најважније – Додик их неће иритирати усред шехера.

Слаба је то утјеха, зато што ће Додик наставити да им загорчава живот преко лојалне Жељке у згради Предсједништва, као и сам поиздаље из Бањалуке.

Резигнирани Сенад се, дан касније, пожалио саговорнику Душку Јањићу, а овај послије већ десет фалш прогноза „готов је“, није имао образа да га још једном обманом обрадује.

Сенад је зато сам предложио нешто као „уклонити га“, „скинути га“, „помјерити га“, што се могло протумачити и као убити га.

Вјерујем да није мислио буквално, али бар он би, као грађаниста, морао да зна да говор мржње може неког фанатика у Бочињи Горњој и Маочи Доњој да наведе да то и покуша, па би он испао подстрекач. Или мисли да је једино кажњиво посумњати у хашку пресуду о Сребреници.?

За разлику од Хаџифејзовића, који убилачке изливе „говора мржње“ против Додика обично препушта интервјуисанима, други Сенад, онај Авдић, почетком деведесетих је, „писањем мржње“ у својој Слободној Босни, систематски подстицао злочине над Србима.

У истој новини, сада је Авдић, како је портал СБ објавио 27.10. о.г.. кривце за ЦИК-ово признње Додикове побједе препознао у 189 референтних потписника петиције из Београда и Српске, те подвукао имена бивших Антиних реформиста, сада Милетових плаћеника – Кустурицу, Дарка Танасковића, Кецмановиће Ненада и Владимира, Драгана Калинића, Чеду Антића.

Хвала на комплименту, јер то нам и јесте био циљ.

Додиковим „плаћеницима“ може само да импонује колико су, по оцјени Авдића, утицали на окончање петљавине ЦИК-а са исходом предсједничких избора у РС, и „одрадили плаћено“.

Не знам само како је Сенад из СБ пропустио да међу „Додиковим плаћеницима спомене и Путина, Сиа, Орбана, Милановића, Ердогана. А имао би основа јер сва петорица не крију политичке симпатије за Додика.

Да ли зато што ниједан није Србин па се не уклапа? Или зато што би и себи у огледалу испао смијешан?

А оних 50 хиљада анонимних окупљених на протесту у Бањалуци нетом послије петиције, Сенад ипак не може да назове плаћеницима јер прескупо би било, па их је скупно назвао „мали Газиместан“.

То је, несвјесно, у прилог Додику јер опозиција минимизира масовност и енергију тог скупа.

Назвао би Сенад плаћеницима и оних Додикових плус 27 хиљада побједничких гласова, па и све Србе у Српској, али нема потребе. Већ је речено и много горе: „Срби су лош народ у геноцидној творевини“.

Авдић је годинама послије рата у својим колумнама узимао себи у заслугу што је још прије рата, док су ме остали хвалили, једини у Сарајеву у мени препознао српског националисту.

Није му, наравно, пало на ум да сам због таквих као што је он и почео да пишем о муслиманском шовинизму. А то, наравно не само по њему, у Сарајеву значи исто што и бити фашиста.

Како је записао Андрић, „Босна је земља мржње, а највише мрзе онога који им укаже на ту мржњу“.

Истини за вољу, и за поштовање, овај Сенад (СБ) ће послије рата у своме недјељнику први проговорити о Казанима, Добровољачкој, о Великом парку, о свату Гардовићу, доктору Најдановићу, о приватним затворима и другим облицима насиља над Србима.

Зачудо, међутим, никада те чињенице није довео у везу са падом процента Срба у Сарајеву на ниво статистичке грешке. Откако се на посљедњем попису испоставило да у односу на предратно бројно стање, више Срба мањка у Федерацији него Бошњака у Српској, више ни протекторат ни Сарајево не спомињу „повратак на своја огништа“, иако је претходних година „етничко чишћење“ било рекламирано као ексклузивно српски специјалитет.

Посљедњих година проблем свих проблема постао је Додик. Инклузиве и сви њему блиски.

И док су у Сарајеву током изборне ноћи Бошњаци били концентрисани на бројање гласова – више у Српској него у својим кантонима, Шмит им је у интермецу између гласања и бројања, увалио промјену изборног закона у корист Хрвата. А када су ујутро са невјерицом протрљали очи, угледали су пораз на оба комшијска фронта.

Али, два Сенада, први глас и прво перо у Бошњака, који обликују мњење кантоналне елите, морали су да искале гњев своје публике, да укажу на кривце међу непријатељима и у властитим редовима, чак и у вољеној „међународној заједници“.

Може чак и оно „Какви смо, нисмо боље ни заслужили!“. А онда утјеха, главу горе, било нам је и горе, борба се наставља.

Опет имају Хрвата, а свога, Жељка Комшића – мисионара јединствене грађанске Босне. Биће им лакше и ако помисле како је тек поново пораженој опозицији у РС, како је Кристијану Шмиту без функције, а како британским специјалцима који су узалуд радили на обојеној револуцији.

Шта би тек било да се Миле опет кандидовао и побиједио за српског члана Предсједништва БиХ па да им још четири године свира и пјева у зиданом симболу државе у сарајевској Титовој улици, односно да није отишао у Бањалуку – у Господску улицу.

Жељка ће водити исту политику, али их бар неће секирати.

Истина, већ након неколико мјесеци закључиће да су сви они исти, а она још и гора јер ради у рукавицама.

Који је то па српски члан Предсједништва а да им је ваљао?

Додик им јесте био најгори, али и сви остали су били лоши. Стиче се утисак да им не ваља Србин ако не пређе на ислам, учлани се у СДА, набије фес на главу, покрије жену и залаже се за бошњачку доминацију у националној или грађанској варијанти.

Да је цијела БиХ једна изборна јединица, нашли би једног Комшића и међу Србима, да и њему дометну бошњачке гласове па им са два Комшића не би требао Бошњак у Предсједништву.

Да ли ће ова генерација дочекати још један бошњачки глас разума који ће у Сарајеву да каже „Па станите мало, браћо Бошњаци, хајде да чујемо и шта наше комшије мисле и предлажу“, умјесто што вјечито само бројите своје жртве и Додикове гласове!“?

А да при томе не прође као рахметли Сулејман Тихић, који је био кукурикнуо прије зоре па политички завршио у лонцу медијског погрома.

Више се краткорочно уздам у формат Бакир, Миле и Човић, плус Аца, Зоран и Тајип.

Повољну околност представља укључивање исламских земаља, попут Саудије, Ирана, Египта, Турске у БРИКС, ШОС и ОДКБ, који су формирали „малигни“ џинови Русија, Кина и Индија.

А онда, биће куд сви Турци, ту и мали Мујо.

То, наравно, неће бити сецесија него само изворни Дејтон, који су потписали Алија Изетбеговић и Силајџић. Или ће самосвјесни Мујица, чврсто утемељен у недовршеној нацији и немогућој држави, наставити на европском путу.

И када једног лијепог дана, или касније, стигне у Брисел забезекнуће се утврдити да на адреси ЕУ станује „Континентална агенција за поправке и одржавање кинеског пута свиле“.

А што се тиче, „русофилије потписника петиције“, то му га код нас дође као природно стање: словенство, православље, историја, заштита, гас, нафта. Дакле, ми можда и јесмо„мали Руси“, али откуд Бошњаци посташе „велики Украјинци“– амбасадор Марфи рекао да тако треба?

Како год да буде, прихватите Додика као константу и уштедићете себи много времена, енергије и нерава. Опсједнутост његовом личношћу и дјелом не само да је непродуктивна него је и трагикомична.

Чини се да би у замјену за Додикову главу дали и Бегову џамију да се претвори у цркву као Аја Софија у џамију.

Можда и цијелу Башчаршију која до НДХ и јесте била српска и јеврејска.

Да би схватили у чему је ствар, треба да погледате још једном Шибин филм Валтер брани Сарајево. „Вас ист дас Валтер? Дас ист Сарајево“. Вас ист дас Додик? Дас ист Српска.

Али, хајмо без патетике! У „Сарајевском духу“ било би да му два Сенада, умјесто испада негативне навијачке острашћености, послије 10 побједа спортски честитају: Браво мајсторе!