РИА Новости: Јесте се Русија повукла из Херсона, али – Русија се увек враћа по своје

Аутор: Ирина АЛКСНИС

ОНО што ми називамо специјалном војном операцијом је у ствари рат колективног Запада против наше земље.

Украјина је у том рату добровољно изабрала да постане бојно поље и истовремено снабдевач прокси трупма Сједињених Држава и њихових савезника.

Када се описују војне операције Оружаних снага Украјине које су у току, често се може чути израз „зерг раш“. Објашњење за неупућене: ово је из сленга компјутерских игрица, а означава војну тактику када јефтине, слабе борбене јединице јурну у битку, али у толикој количини да напросто пргазе много напредније противнике.

Односно, у буквалном смислу: затрпавање противника лешевима.

У наступу Украјине, посматрамо управо такав приступ. Однос губитака – један према седам или осам (а на местима и један према девет или десет), на шта су указали генерал Суровикин и други наши команданти – уопште није претеривање.

Последњих дана појавило се одједном неколико фотографија из различитих региона Украјине са локалним гробљима, са мноштвом свежих гробова са сахрањеним украјинским војницима. Села и мања насеља губе десетине и стотине људи, а у већим градовима број иде и на хиљаде мртвих.

Али, најстрашније је што то за њих постало – нормално. Што је у Украјини нормално гинути за богатство кијевских лидера од милијарду долара, које су стекли за неколико месеци ратовања. Нормално им је што су постали потрошни материјал за Запад, који вековима игра Велику игру са Русијом, на крају које ћемо се поново (што је већ било не једном у историји) срести за преговарачким столом. А Украјинце, који су у огромном броју гинули за њих, западни лидери, наравно, неће ни поментути – осим што ће се задовољно осмехивати што им је пошло за руком да лаку одиграју украјинском картом против Русије.

Све ово нам је већ сада јасно: и о размерама конфронтације која је у току, и о нашим истинским противницима, и о Украјини коју користе на хибридни начин.

Стога, упркос озбиљности одлуке о Херсону, стратешке користи од ове одлуке јасно надмашују недостатке.

Пошто морате да самељете непријатељско људство, вреди то учинити уз максимално чување сопствених војника и цивила. А ту су и два ризика – да дође до разарања Херсона у најтежим урбаним биткама и до подривања хидроелектране „Каховскаја“ са поплавњивањем огромних територија и еколошком катастрофом.

Притом је већ сада очигледно да се главне „војне операције“ одвијају уопште не на ратиштима, већ у привреди, енергетици, социјалној сфери, међународној сарадњи.

Ко се први сломи – тај губи. А управо ове године је Запад, први пут за много деценија, изгубио увереност у своју нерањивост.

На горке замерке да је Русија напустила свој град („али, Херсон је руски град?“) може се одлучно одговорити: да, јесте, Херсон је руски град. Попут Одесе, руске јужне Палмире, и Николајева, града руских бродоградитеља. Где год такнете прстом мапу Украјине – погодићете у место које можете са сигурношћу назвати „руским“.

Није први пут да се Русија повлачи, чак и са веома значајних и култних места. Михаил Иларионович Кутузов могао би много шта да каже о стратешком повлачењу.

Али, Русија се увек враћа по своје.