С. Самарџић: Све ми личи на катастрофалан завршетак

Све је било рђаво у последњој недељи. Чак је и митинг у Северној Митровици, тај први живи глас Срба са севера Косова и Метохије после 2012. године, био обавијен сивим облацима отужних политичких игара.

Да крененемо од тог догађаја. Шта год окупљени народ мислио о својој судбини у косовском гету, са митинга је отишла бенигна порука: тражимо да се оствари „заједница српских општина“ и да остану српске саобраћајне исправе. Сумњам да би ико ко је присуствовао догађају био задовољан овим захтевима. Они у потпуности личе на политику званичног Београда и далеко су од воље, интереса и права не само присутних на митингу него и свих Срба у покрајини. Али, изгледа да су ти чиниоци небитни и ирелевантни у текућим политичким кретањима. На делу је велика операција великих играча, са њиховим домаћим извршитељима, изазвана ситуационо несхваљивим потезима премијера тзв. Косова.

Једноставно, Курти тражи више него што му западни учесници нуде, а они нуде само признање Косова од стране Београда. Он није спреман да плати ни ону бедну цену – заједницу српских општина и вишемесечно одлагање саобраћајне „суверености“ Косова, већ све тражи бесплатно. Када је такав ултиматум исходио оставкама српског административног особља тзв. независног Косова, Америка и ЕУ схватили су да је мали претерао, те су сада у неприлици да Вучићу дају предах. Да ли баш?

Досадашње искуство нас учи да су албанске политичке неподовштине у финалном резултату само осигуравале њихове радикалне захтеве, премда у споријем темпу од жељеног. То није био једини и одлучујући разлог успешних исхода њихових фазних циљева према коначном. Одлучујућ је био став западних чиниоца да Србију треба казнити одузимањем дела њене територије. Албанска агресивност исплатила се увек када се примењивала: погром марта 2004. изродио је статусне преговоре од 2005-2007; једнострано проглашење независности претходило је премештању центра решавања проблема са УН на ЕУ, почев од новембра 2008; преговори о тзв. техничким питањима из 2011. године свој фазни завршетак имали су у Првом бриселском споразуму (2013) када се званична Србија одрекла својих послова и служби у покрајини; албанско одбијање да спроведу одредбе тог споразума о тзв. заједници српских општина било је награђено допуштењем КФОР-а, Еулекса и Унмика да специјална албанска полиција окупира север Косова, а примера има још.

Зашто помињемо ове примере. Напросто стога што догађања током последње недеље делују у складу са поменутом динамиком попуштања пред албанским институционалним насиљем. Ако је власт у Србији први пут реаговала јачим потезом, допуштајући да Срби са севера покрајине иступе из албанских институција (на које их је од 2013. силом натеравала), ако је народ у делу покрајине то прихватио као најзад очекивани став њихове државе, ако су људи изразили спремност на отпор и побуну, зашто би власт на челу са Вучићем ову ситуацију банализовала тражећи испуњење једног мртвог слова на пожутелом папиру какав је Бриселски споразум? Не видим другачији одговор до следећег:

Последњих месеци, а посебно недеља, Вучићу се знатно смањио маневарски простор у вези Косова и Метохије. Узгред, то никада није био маневарски простор који би стицао својом политиком, већ онај који му је био допуштен вољом западних политичара и недисциплином албанских челника у односе на исте. Америчко-руски рат на територији Украјине знатно је измениуо ову slow-motion динамику. Мада овај рат нема никакве директне везе за питањем тзв. Косова (осим што је Путин скренуо пажњу да је Америка управо косовским случајем направила преседан на који се сада свако може позвати), западни чиниоци решили су да српским признањем независног Косова најзад улове нешто у води коју су замутили Америка и НАТО. После више недеља њеног енигматичног статуса, тзв. немачко-француска платформа постала је некакав ultima ratio западне политике према питању српског признања.

Српско државно руководство примило је тај документ и чак одговорило на њега, али га од јавности крије као змија ноге. Но, по свој прилици документ је у већој мери близак његовој прото-верзији у Албаниан поста од пре пар недеља. Ако је тако, онда документ предлаже занимљиво путовање од десет година из једне у исту тачку, са поласком од тачке признања и доласком у исту тачку признања. А током тог вакум-периода догодиће се рајска чудеса каква је доживео само „чапкун Павле“ у Зимској идили Војислава Илића. Али, ако је документ тако инфантилан, а инфантилност је у случају одраслих равна идиотизму, не значи да из његовог садржаја, смештеног између две мртве временске тачке, не прети насиље. Да ли је претња реална или не, све док се она практично не изрази не можемо знати, премда имамо јако колективно искуство те врсте. Али, можемо бити сигурни да је претња усмерена примарно на Вучића и његову вишегодишњу преузету обавезу да призна Косово и de iure. Сада бар знамо да је поменути документ конкретна форма оне обавезе из јануара 2014. да Србија, заједно са Косовом без звездице, потпише обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији односа.

Стицајем непријатних околости да овај процес кочи челник косметских Албанаца, западни играчи сада прихватају Вучића као одлучујућег учесника. У окружењу америчко-руског рата са неизвесним исходом, ово се мора што пре завршити; што пре уловити рибу у мутном. Тим пре што су и запад и Вучић сагласни да Заједница српских општина решава овај дуготрајни проблем. Значи, ако би Курти био натеран, милом или силом, да прихвати обавезу из давног Бриселског споразума, испунили би се сви услови да Србија и пуноправно призна независност тзв. Косова.

Једна мала предигра овоме догодила се, такође прошле недеље, у Берлину. Србија је са Косовом, равноправно као и са другим државама региона, потписала три међународна споразума. Док онај стари, Бриселски споразум (2013) није био ратификован у Скупштини већ тамо прошверцован у виду владиног закључка који је Скупштина прихватила, са поменута три то неће бити случај, јер реч је о прихваћеној обавези да се они правно уредно спроведу у парламентима и потом примене. Ето и нама и посланицима и влади прилике да се лепо навикавамо на обавезујуће споразуме са Косовом иза којих стоје Америка и ЕУ. Тако би требало да прихватимо и онај последњи, који су нам спремили Немци и Французи уз имприматум Уније.

Зар да се сада цела ова добитна комбинација проћерда због тричаве Заједнице српских општина коју неки Курти не допушта? Чисто сумњам. Сада председник Србије има не само добру практичну вољу запада, него и спремност Срба из покрајине да жртвују све ради овог епохалног добитка. (Тако је био изведен митинг). Да ли баш? Да ли толике жртве и одрицања Срба из севера покрајине да би се вратили тамо где су били натерани режимом Србије, почев од насиља које им је приредио новембра 2013. на првим албанским изборима у четири српске општине… То би било замисливо само посредством истог таквог насиља у случају непослушности према Вучићевом добитном плану.

Насупрот свим великим плановима, бриселски документ не би, после свега, смео да буде живи политички циљ ка мртвој дестинацији. Јер, суштински проблеми остају и даље: свакодневно насиље, и лично и институционално, Албанаца над Србима; политички заборав питања о повратку; болан терет имовинског питања Срба; угроженост српских светиња; даље напуштање покрајине; укратко, губитак свих људских права и живот у апартхејду. Права државе Србије овде не помињемо, али скрећемо пажњу да председник Србије говори само о заштити Срба, али не и Србије као државе, на Косову и Метохији. Изгледа да се тога дефинитивно одрекао.

Ето колоплета догађаја и кретања који нам је приредила само једна недеља дана. Довољно, и премного, да се човек изгуби у тој прашуми ако је довољно слободан, или довољно луд, да у њу уђе. Али, када је већ пала ова метафора, морамо се питати, како ће Србија изаћи из прашуме? Да ли ће, пре свега, она саму сабе препознати? Да ли ће бити своја на своме или једна од провинција на „западном Балкану“? То питање решаваће се током многих оваквих недеља, јер оне нису изузетак у српској историји него нужда са којом се мора рачунати и стално је кротити.

 

Аутор Слободан Самарџић