ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Из живота „Путиновог философа“: Иван Иљин и Русија

ОД РЕВОЛУЦИЈЕ КА МОНАРХИЗМУ

Путин се, већ годинама позива на руског мислиоца Ивана Иљина. То је учинио и 30. септембра 2022, приликом присаједињења Новорусије Русији. Живот Иљинов био је велика тајна борбе за Русију, па га се вреди подсетити.

Кад данас читалац размишља о Иљину, чини му се да је он читавог свог века био саздан од једног комада: православни хришћанин, монархиста, „бели витез“ на делу и у речи. У самој ствари, Иљин је у младости био револуционар. Није, попут Булгакова, Берђајева, Франка, био Марксов следбеник (формирао се на немачкој идеалистичкој философији Фихтеа), али је сматрао да се у револуцију треба укључити. И он је, у суштини, био обраћеник у хришћанство и монархизам, као и његов старији савременик, Лав Тихомиров, човек који је, од теоретичара револуционарне организације „Народна воља“, што је извршила атентат на цара Александра Другог, постао ватрени идеолог монархизма и аутор најпознатије књиге на ту тему, „Монархије“ ( преведена и објављена и код нас). Тихомиров је обраћење доживео у Швајцарској, где је побегао после атентата на цара. Видевши шта је Запад, он је, поред повратка Богу и вери, схватио и сву специфичност руске државности, и молио цара Александра Трећег да га прими у своје поданство, макар га ставио под надзор, јер он више не може да живи на Западу.

Такав пут је био, у извесној мери, и Иљинов – од револуције ка монархизму. Његов рођени брат, Алексеј Иљин (умро од тифуса 1913 ), припадао је револуционарном покрету и учествовао у оружаним акцијама 1905–1906. године.

Иљин је, међутим, схватио да ће револуција бити погубна за руски народ, и, као хришћанин и родољуб, стао је на страну монархије.
Лењин и Иљин

Под влашћу бољшевика, Иљин је шест пута био хапшен. Мало је недостајало да га стрељају. Ипак, спасао га је нико други до – Владимир Иљич Лењин. О томе је сам Иљин остваио запис у свом дневнику. Када је, после петог хапшења и држања свега два дана на Лубјанки 1920, отишао код својих пријатеља Јевреја, Голдовских, они су му испричали следеће. После хапшења Иљина, Лењинов близак сарадник, Радек, отишао је код вође бољшевика и саоштио му да је, поводом завереничке афере „Тактички центар“, ухапшен професор Иљин. Иљич је одмах позвао чекисту Агрјанова, који је ствар водио, и рекао му:„Опет сте ухапсили професора Иљина? То је друштвени скандал! Одмах га саслушајте, ослободите и убудуће га оставите на миру!“

Запањени Иљин је питао Голдовске како је то могуће, на шта су му они одговорили да Лењин веома цени његову монографију о Хегелу. Тада је Иван Александрович иронично приметио да онда мора да нешто није у реду с том студијом, чим је вођа револуције хвали. Била је права срећа што су га врховни чекисти сматрали хегелијанцем, јер је, по марксистима, Хегел претеча Маркса. Иљин је, међутим, говорио да Хегел и Маркс немају ничег заједничког, осим ако се то не посматра у смислу да је отац Смердјакова Фјодор Карамазов. Касније је Иљину, већ у емиграцији, његов пријатељ Бунге причао да је читао неке успомене на сусрете с Лењином, и да је Лењин својим сарадницима изазивачки говорио:„Напишите ви нешто о Марксу како је Иљин написао о Хегелу! Зашто не напишете? Зато што не умете!“

Стари комуниста Горјев једном је дошао код Лењина и рекао му:„Молим Вас, Владимире Иљичу, ја сам стари, заслужни комуниста, и све до сада немам катедру. А на Универитету неки контрареволуционар Иљин студентима држи предавања о Богу!“ Лењин му рече:„Он им вероватно говори о философском богу!“ „Ма, не говори о философском, него о ПРАВОМ!“

Занимљиво је гледати портрете Ивана Иљина и Владимира Иљича: у њима има нечег заједничког. Облик лобање, клинаста брадица, снажни изрази лица, концентрација…И, ако се дубље размисли, Иљин и Иљич јесу две могућности Русије – она Христова и она антихристова. Обојица су били људи снажне воље, и спремни на борбу до краја; један се борио за истину Логоса Који је Христос, а други је ратовао против Бога и свега Божијег у свету. Борба њихова траје и данас: док год Лењинова мумија почива на Красном тргу под зидинама Кремља, а Иљиново тело на гробљу Донског манастира у Москви, и док год се Русија коначно не определи између Трећег Рима и Треће Интернационале.
На саслушању

Уочи протеривања из Русије 1922, Иљина је чекиста поново ислеђивао. На питање како се односи према совјетској власти, Иљин је рекао: „Совјетску власт сматрам историјски неизбежним исходом велике друштвено – духовне болести, која је у Русији сазревала неколико столећа.“

На питање о улози интелигенције и друштва, Иљин одговара:„Задатак интелигенције је да у себи изгради нови поглед на свет и нову правну свест, и да томе научи друге; задатак старог руског друштва је да појми своје недостатке и да отпочне да живи на нов начин.“

Упитан шта мисли о партијама и о партији бољшевика, Иљин каже:„Свака партија изграђује државу само онда и само уколико искрено служи надкласној солидарности; дубоко сам уверен да руска комунистичка партија, пренебрегаваући ова начела, штети себи, свом циљу, својој власти у Русији“.

На крају, на питање о стању универзитетске наставе у Совјетској Русији, Иљин одговара:„Високо образовање је под влашћу Совјета прошло низ реформи: плашим се да ће после тих сломова од високог образовања остати само име. Совјетска власт све време није гледала на Универзитет као на научну лабораторију, него као на политичког непријатеља“.

Иљин је, дакле, рекао све, ничег се не плашећи – совјетски режим је плод болести Русије; бољшевичка партија својом суровошћу, тобож у име радничке класе, руши државу; бољшевици гуше слободу науке на Универзитету.

Било је јасно да такав мора бити протеран из Русије.

Иследник ЧЕКЕ Бахвалов који је водио овај процес, 11. септембра 1922. у званичном документу је записао:„Ја, сарадник четвртог одељења ГПУ Бахвалов, размотрио сам досије Иљина Ивана Алексанровича, 39 година, пореклом од бивших московских дворјана, и утврдио сам следеће: од момента октобарског преврата до сада он не само да се није помирио са петогодишњим постојањем радничко – сељачке власти, него ни једног часа није прекидао своју антисовсјетску делатност у тренуцима спољних тешкоћа за РСФСР“.

Наравно да је Иљин био антикомуниста. Комунизам је за њега био злочиначко безбожје, које се јасно пројавило чим је преузело власт. Уосталом, ево шта каже Ален де Беноа у свој књизи „Комунизам и нацизам“:“Лењин већ 1914. пише:“Суштина нашег задатка јесте(…)тежња за претварањем рата у грађански рат“. /…/ ЧЕКА је основана 20. децамбра 1917./…/Троцки одмах изјављује:“Терор ће за мање од недељу дана попримити врло насилнички облик, попут оног који се збио за време Велике Француске револуције“. Док је између 1825. и 1917. царски режим досудио 6321 смртну пресуду, од чега је добар део ублажен на казну присилног рада, Лењинов режим је у марту 1918. године – на власти је био тек пет месеци – побио већ 18 000 особа“.

Сам Иљин је од тог крвавог режима, као што рекосмо, шест пута хапшен, и сваки је пут могао бити стрељан.
Иван Иљин и командант белих

Иван Иљин се, чим је успео да изађе из Совјетског Савеза ступио у везу са командантом белих, бароном Петром Врангелом, коме је, као представнику истинске Русије, понудио своју одану службу. У писму од 5. априла 1923. Иљин пише Врангелу:“У армији, коју водите, најдрагоценије ми је њено надахнуће, које се већ претворило у вољни карактер. То надахнуће је у својој основи РЕЛИГИОЗНО; тај карактер је у својој изградњи ВИТЕШКИ. Историја човечанства добила је нови ВИТЕШКИ РЕД; Русија се срушила зато што таквог реда у њој није било; без таквог реда Русија се неће препородити; пад бољшевика и крај револуције не смеју значити крај тог реда, него ојачање истог. Идеја тог реда мора бити освешћена, изговорена, раскривена у свој њеној државно – патриотској снази“.

А 30. октобра 1923. Врангел шаље Иљину албум у коме се види делатност беле војске у земљама у којима су се сместили после пораза на Криму и повлачења из Русије. Бели су остали под јединственом врховном командом, али су се њихове трупе радним ангажовањем укључивале у цивилни живот земаља које су их прихватиле – рецимо, у Југославији су учествовали у изградњи пруга. Врангел Иљину пише: „Армија се сакрила у раду, о њој сад нико ништа не чује. Али она постоји. Снимци из албума уопште нису „Потемкинова села“. Без обзира на радне услове живота у грађанству у туђини, јединице су неприкосновено сачувале свој војнички дух и самопожртвованост. Постоји веза једних са другима, као и нераскидива веза са командантима, заснована на чисто моралним начелима добровољног повиновања“. Врангел је истакао да такво стање не може бити вечно, али да ће он учинити све да војску сачува за дан када ослобођење буде могуће.
Предлог за борбу против бољшевика

У октобру 1923, Иљин је Врангелу послао „Белешку о политичком стању“, препуну изврсних уочавања о околностима у Русији и емиграцији. Иљин истиче да је кључ за освајање власти у Русији –Москва. Савремене државе, са својом централизацијом, увек имају градове – нервне центре. Таква је у Русији, са разбацаним и пасивним становништвом, само Москва, и, делимично, Петроград. По Иљину, „свака револуција је покушај оболеле масе да се пробије ка користољубиво – узурпационом самосталном деловању. Зато се револуција завршава онда кад се маса нађе у стању БЕЗВОЉНЕ ПОЛЕГЛОСТИ; тада она више НЕ МОЖЕ да жели, и, што ја најважније, НЕ ЖЕЛИ више да жели. Одатле њена тежња да се умири у туђој вољи, осећајући је КАО СОПСТВЕНУ МУДРОСТ и свој спас. Револуција се завршава кад маса мрачно ћути и покајнички чека. Тада почиње диференцијација нагона националног самоочувања и глухи, мутни покушаји потраге за персоналном вољом спасиоца“.

Ако се појави снажна личност, која је, како Иљин каже, и сама учествовала у „револуционарном блуду“, и која користи револуционарну реторику, али жели стишавање стања, масе ће за њом кренути. Међу онима који би, евентуално, такву улогу могли одиграти у СССР-у, Иљин помиње Троцког, за кога вели да је „паметан,уздржан, одличан глумац,дубоко беспринципијелан, тактички велики играч; мислим да је одавно сарадник Немаца“.

Да би се постигао успех, мора се радити у Москви, и то пре свега у Црвеној армији и специјалним јединицама. Да би се продрло у ЧЕКУ, и да би се она изнутра разарала, неопходни су умешни конспиратори. Правила конспирације постоје, и треба их користити. Она су више унутрашња ( начело самосавладавња ), него спољашња. Завера мора да поседује велику количину новца. Без тога се не може, јер је масовна поткупљивост једна од последица револуционарног уништавања Русије:“Конспиративна организација НАЈБОЉИХ елемената неће успети без поткупљивања НАЈГОРИХ“.Наполеон је, својевремено, купио Таљерана и Бараса.

Не треба заборавити да су комунисти имали на шта да се ослоне када су кренули у своју демагошку пропаганду:“Фабрике радницима, земља сељацима!“ Наиме, иако је цар Александар Други формално укинуо кметство, сељаштво се и даље налазило у тешком, беземљашком положају, и оно је тражило земљу коју би обрађивало. Трајна ликвидација револуције могућа је само давањем грађанске равноправности сељацима и аграрном реформом.

Постоји низ мера за психолошку ликвидацију револуције: проглашење грађанске равноправности; „аграрна консолидиација“; вешт спој најшире амнестије са уклањањем окорелих комунистичких џелата; „присуство персоналне воље која импонује и која доноси очита и неоспорна надкласна решења ( ликвидација атмосфере револуционарног многовлашћа, самовоље и класне борбе)“.
Вренгел је био задовољан Иљиновим предлозима.
Борити се против зла

Почињући да пише своју студију „О супротстављању злу силом“, Иљин моли Врангела за дозволу да своје дело посвети Белој армији и њеним војсковођама. Када је књига изашла, Врангел је био веома задовољан. Осмог августа 1925. он пише Иљину:“Књига је у мени оставила снажан утисак на само мислима које сте у њој исказали, и које су нама, учесницима борбе са највећим злом на свету, тако блиске и појмљиве, него и својом крајњом правовременошћу. Многи, духовно скрхани тешким годинама изгнанства, губе веру у моралну неопходност борбе и саблажњавају се мишљу о греховности „насиља“, које почињу да виде у активној борби против зла. Ваша књига ће им отворити очи. Нама, који смо на себе преузели сву тежину одговорности за подизање мача у име највише Правде, Ваша књига даће нове снаге за тешки подвиг“.

У октобру 1923, Врангел пише Иљину, а поводом Иљиновог предлога да се сазда један витешки ред, да је Бела армија сама по себи један витешки ред; иако њени официри и војници сада раде тешке послове и учествују у јавним радовима, они обављају исти подвиг као и у Русији – „одстојавају част Родине, више воле да трпе понижења,незгоде и невоље него да срамно приклоне главу пред црвеном интернационалом“. У децембру 1925, Врангел прихвата Иљинову идеју да се направи заједница пријатеља Беле армије, састављена од достојних људи из свих слојева емиграције. Командант каже да, иако поносно гледа у прошлост и сагледава часну садашњост белих, он се ипак боји за њихову будућност – „да ли ће они у сивој свакодневици избеглиштва сачувати онај свештени огањ који се зажегао на пољима Кубана, горео на Криму и још се у изгнанству није угасио“…
Смрт генерала Врангела

Када је Иљин покренуо часопис „Руско звоно“, Врангел га је одушевљено поздравио:“Изгнанички, сиви живот, брига о хлебу насушном, свакодневне животне ситнице снижавају дух. Живот усисава најслабије. Гаси се занос. Ваше „Звоно“ стално напомиње да борба није завршена, буди успаване душе. Погибељном „непротивљенству“ оно противставља истинску, непомириву борбу против зла. Умору и слабовољи – као законитост стремљења неугасиву вољу. Малограђанском прилагођавању и ситнодушју – призив на жртвени подвиг“. Последње писмо које је Врангел послао Иљину датирано је 7. марта 1928. године. Командант белих слао му је књигу о херојству руске ослободилачке војске на Криму, која је била врхунац отпора бољшевичким хордама.

Када је сазнао за смрт Врангелову, крајем априла 1928, Иљин није могао да верује. Убеђивао је Котљаревског, који га је о тој смрти обавестио, да чекају појаву распадања тела, јер је можда реч о клиничкој, а не правој, смрти. Пишући Врангеловој супрузи Олги, Иљин скоро да рида:“Шта ће да ради Русија без свог јединог призваног вожда?! Гледам људе, који се скупљају на парастосу – ходају утваре које не схватају да су без ЊЕГА историјска прашина и политичко смеће. Отишао је мој херој, мој витез, мудри и надахнути. Угасила се луча Божја. Нема коме да се верује, нема коме да се помаже. Страшно је гледати у тмину која долази. Страшно је због Русије. Куда је води Господ? Зашто је тако страшно искушава?“
Требало је да прођу деценије да би комунизам пао, и да би се Русија опет враћала себи.
Иљин и нацисти

Иљин је био жестоки антикомуниста, и живео је и радио, после протеривања из Русије 1922, у Немачкој, борећи се против совјетског комунизма у својој земљи. Али, кад су на власт дошли нацисти, он није пристао да са њима сарађује против отаџбине. Знао је да Хитлер хоће да раскомада Русију. И зато је из Немачке морао да бежи у Швајцарску, где је и умро после Другог светског рата.

Октобра месеца 1934. године Иљин објашњава свом пријатљу, писци Ивану Шмељеву зашто су га нацисти избацили из берлинског Руског института:“Урођеници земље у којој живим су тако поступили са мном зато што:а)никако нисам желео да учествујем ни у разговорима, ни у плановима о одвајању Украјине;б)категорички сам одбио да ширим антисемитизам у руској емиграцији;в)нисам показао никакве симпатије за то да пропагирам њихову партију у руској емиграцији.

Због тога су ме:а)лишили права на посао и зараду у овој земљи;б)отерали ме из Руског научног иниститута, чији сам један од оснивача, без права на примања;в)забранили ми политичку делатност у њиховој земљи под претњом концлогора;д)проширили су систематски гласине о мени, које код њих значе политичко етикетирање ( масон, франкофил, филосемита, јеврејски слуга, итд ); г) на руском су штампали клеветничку брошуру о мени, коју шаљу и у друге земље, где се, између осталог, тврди да нисам прогнан, него „послат“ од стране бољшевика, да сам грибоједовски „Удушјев Иполит Маркелич“, да сам пре њих био јудофил, а да сам, кад су они дошли на власт почео да антисемитствујем и да држим предавања о аријевском начелу, да сам, самим тим, превртач, каријериста и масон. А То је СВЕ лаж! То ми је плата за све оно што сам учинио за њихову борбу против комунизма! Мислиш, и гушиш се од људске подлости! …

Никад нећу постати масон. Али нисам способан ни за дивљачки антисемитизам њиховог табора. То је антисемитизам РУСИЈИ ШТЕТАН, опасан за емиграцију и сасвим непотребан нашој земљи, у којој је антисемитизам већ одавно химеричан. Да и не говорим о елементарној неправди…Немам у кога да се надам, осим у Бога.

Тако је било под бољшевицима, кад сам пет година сваког дана чекао хапшење и стрељање; и то се окончало ( после шест налога за хапшење и процеса пред трибуналом ) – прогонством. Тако је и сад: не могу да будем ни масон, ни антисемита. За мене постоји само један закон: част, савест, патриотизам. За мене је мерило једино – руски национални интерес.“

Речи које Путин често понавља, када каже да се не боји претњи, јер је њему на уму само руски национални интерес.

Зато је Иљин „Путинов философ“.