Драган Добрашиновић: Сахаризација Украјине

У обиљу битних, мање битних и сасвим небитних информација којима нас медији из сата у сат затрпавају, некако испод радара је прошла вест да је добитник овогодишње награде „Сахаров“, коју Европски парламент додељује заслужнима за одбрану слободе мисли и људских права – народ Украјине. Ни мање ни више него цео један народ.

Прошлогодишњи добитник ове награде, која, гле ироније живота, носи назив по једном од твораца совјетске хидрогенске бомбе, чувеном нуклеарном физичару и дисиденту Андреју Сахарову, био је Путинов политички противник Алексеј Наваљни. Годину дана раније, оно када је Лукашенко изгубио изборе са неких тек 90% освојених гласова – белоруска опозиција. Пре тога, ређају се добитници из Кине, Украјине, Венецуеле (сећате се кад је Гваидо победио Мадура са 10% освојених гласова), Ирака, Саудијске Арабије, Ирана. Онда, у време покушаја десуверенизације северноафричких и блискоисточних држава од стране запада, који се одвијао под романтичним радним називом „Арапско пролеће“, из Туниса и Сирије. И тако. Паметном довољно.

За сваки случај, ево још мало детаља. Добитник ове симпатичне награде 1991. године био је Адем Демаћи, 1993, сарајевски лист „Ослобођење“, а 1998. године Ибрахим Ругова. Сад је и не тако паметном више него довољно.

Али да се вратимо овогодишњем лауреату. Хајде да видимо чиме је то храбри украјински народ заслужио награду. Ево шта се, између осталог, каже у образложењу Европског парламента.

„Од 24. фебруара 2022. године, украјински народ се храбро супротстављао ничим изазваном и незаконитом агресорском рату Русије“, пише на самом почетку.

Дакле, Русија је ничим изазвана, из доколице и чисте обести, без повода и разлога, започела агресивни рат против добитника награде „Сахаров“. Добро. Знамо. Једино је нејасно због чега ово уопште и пишу када је општепознато. Идемо даље, можда у наставку сазнамо.

„Агресија која је у току је нова димензија рата који је Русија покренула против Украјине у фебруару 2014. године након украјинске Револуције достојанства (Revolution of Dignity), током које је украјински народ захтевао да њихова земља следи проевропски пут“.

„Украјинска револуција достојанства“ – заиста спектакуларан еуфемизам за од стране запада организовано свргавање легално изабраног председника државе, нацистичко дивљање, убиства демонстраната снајперским хицима са кровова зграда у циљу изазивања додатног револта, спаљивање више десетина живих људи, Руса, у Одеси и ко зна шта све још преко тога. Достојанствено и изнад свега европски, нема шта. Уз то, рат је, још те 2014. године „покренула Русија“, а не Украјина која од тада, па до данашњег дана, у континуитету обесправљује, омаловажава, терорише и убија своје грађане руске националности. Занимљиво гледиште. Ајмо даље.

„Они се не боре само да заштите своје домове, суверенитет, независност и територијални интегритет, већ бране слободу, демократију, владавину права и европске вредности на ратиштима против бруталног режима који настоји да поткопа НАШУ демократију, ослаби и подели НАШУ Унију“.

Ау! Није, дакле, кључ и одбрани дома и државе, већ у борби за „слободу, демократију, владавину права и европске вредности“. Јер, пазите, Украјина као најкорумпиранија европска држава, са катастрофалним животним стандардом, која је у мирнодопским условима, од осамостаљења до 2021. године изгубила десетак милиона становника, европска престоница проституције и секс трафикинга, заиста јесте пример европских вредности. И то треба одбранити. Посебно сада, када брутални руски режим „настоји да поткопа НАШУ демократију, ослаби и подели НАШУ Унију“. Али чекајте, чија је то „НАША“ Унија, пошто Украјина нити је, нити ће, како ствари стоје, икада бити део нечег таквог? Пита ли се и награђени народ Украјине чија је „НАША“ њихова Унија?

И сада, најбоље за крај. „Они се залажу за оно у шта верују. Боре се за НАШЕ вредности. Штите демократију, слободу и владавину закона. Ризикују своје животе за НАС“. Ово није део званичног образложења. Ово је изговорила је председница Европског парламента Роберта Мецола проглашавајући победника.

Ето кључа за оне које нису разумели из прве. Подршка украјинском изгинућу и самоунесрећивању трајаће све док се до последњег буду борили за туђе вредности и док буду гинули за туђе интересе. Америчке, разуме се, пошто државе ЕУ, осим Мађарске, као суманути и самосакаћењу склони вазали немају више ни своју самосталну спољну политику ни своје аутентичне вредности. И једно и друго су оно што САД кажу да јесу. И тако мора бити, па макар цена тога била и директно суочавање награђеног народа са тековинама изворног Сахарова. Не потоњег дисидента и борца за људска права, већ оног првобитног – творца хидрогенске бомбе. Јер, какав је то лауреат, а посебно колективни, који није спреман да животом брани своју награду? И „НАШЕ“ њихове вредности, наравно.