Јулија Витјазева: НИЈЕ МИ ЖАО

Године 2004. ја сам врискала: „Шта то радите?“

А они су ми одговaрaли: „Одјеби, нећемо проруског, него прозападног политичара!“

Године 2014. сам их преклињала: „Размислите, свака револуција се завршава грађанским ратом“. А они су ми одговaрaли: „Кофер-станица-Русија; хоћемо чипкане гаћице и правац ЕУ“.

Од 2015. до 2022. просто сам их упозоравала да ће пре или касније морати да одговарају за све. А они су ми рекли да је цео свет уз њих, а Русија ће умрети од санкција и потонути у хаос.

Сад је октобар 2022. године. Никога више ни за шта не молим и никога ни на шта не упозоравам. Само гледам како функционише закон бумеранга, до чега воде глупа алавост и ничим подржана сујета.

Да ли ми је жао Украјине? Не. Није ми жао.

Зато што је све урадила сама. Својим рукама. Под одобравајућом галамом једних и кукавичким ћутањем других.

И да. Не говорите ми сад о „немогућности отпора у концентрационом логору“, о чему неки људи толико воле да спекулишу.

Могућност увек постоји. Ако постоји жеља. Историја вам неће допустити да лажете.

Међутим, говорим о нечем другом. О чињеница да је Украјина сама учинила све да у мојој души тренутно нема ни капи онога што се сад назива модерном речју „емпатија“.

Стога, не морате сад трчати код мене на фејс и пожелети ми да умрем од рака и других болести.

Боље размислите о себи. И покушајте бар сад да схватите – ако не „ко је крив?“, а оно бар „шта да се ради?“

И то треба урадити одмах. Још увек имате прилику да сачувате свој драгоцени ковчежић, који, заправо, цените више од свега, прикривајући огорчење јер сте истерани из зоне комфора апсолутно лицемерне патетике љубави према Украјини.

 

(Телеграм канал Ј. Витјазеве; превео Ж. Никчевић)