Владимир Умељић: НУКЛЕАРНИ АРМАГЕДОН И ГЛАСОВИ РАЗУМА

НАТО тврди да Русија све више прети Западу нуклеарним нападом, амерички Џозеф Бајден на то прети Русији „разорним последицама“ и подсећа на „Кубанску кризу“ у време Кенедија и Хрушчова, француски Емануел Макрон изјављује међутим да његова земља не мисли да у том случају одговори својим нуклеарним оружјем и – шта и како сад?

Дечије обданиште са смртоносним играчкама, егзистенцијално опасна партија покера неурачунљивих аматера? Поистовећавање са непобедивим и, да, бесмртним Џејмс Бондом? Или чежња за самоубилачким „руским рулетом“, али по америчким правилима?

Украјинцима, који крваре за Запад и Русима, који крваре од западног оружја, не може се доћи олаким говорним фигурама и играма речи. А наравно ни читавом остатку света, који с правом страхује од ултимативне катастрофе човечанства.

Стога озбиљно питање – да ли је Макрон онај глас разума, на који сви чекају?

 

Чак и западни медији коректно преносе да Владимир Путин увек изнова само упозорава „да ће Русија употребити сва расположива средства, уколико буде угрожен њен територијални интегритет“ (Stern, Florian Schillat, 13.10.2022.) – шта је ту ззаправо спорно? Зар таква изјава није нормална за сваког одговорног председника било које државе на свету?

Но пошто је то Путин, пошто је то Русија, у истом даху се наглашава да ова, за сваког одговорног шефа било које државе на свету само нормална изјава представља заправо „све опаснију претњу Западу нуклеарним нападом“.

Бајден на то најављује „нуклеарни Армагедон“, генерални секретар НАТО-пакта Јенс Столтенберг пак унеколико релативизује ову фаталну визију америчког председника изјавом „Имаће врло тешке последице, уколико Русија у Украјини употреби било коју врсту нуклеарног оружја.“.

Француски председник Макрон, међутим, обзнањује (TV France 2, 12.10.2022.): „Француска нуклеарна доктрина се заснива на фундаменталним интересима наше нације (…) и они не би били погођени уколико дође нпр. до једног балистичког нуклеарног напада на Украјину или другде у региону“.

Сигурно, ни тај став не би помогао Француској, уколико би САД из Европе, са рецимо немачке или холандске територије послале један нуклеарни пројектил на Русију, али у време инфлације неразумних речи и одлука, ово се заиста може сматрати гласом разума, јер обесхрабривањем „јастребова“ на Западу.

То се у првој линији односи на амерички естаблишмент, који не само да је очигледно спреман да се бори до последњег Украјинца, већ по могућству и до последњег Европљанина, не би ли се очувала тј. даље развила доминанција „несветог тројства“ Волстрит/Пентагон/ЦИА-НСА.

Критике овог Макроновог искорака из западног једноумља су врло благе, наравно само у Француској. Тако га бивши председник Франсоа Олан у једном радио-интервјуу (FranceInfo) укорава: „Мора се што је могуће мање изрећи и бити спреман да се што више уради“.

Утицајни политички аналитичар Бруно Тетре (Bruno Tertrais, Thinktank „Foundation for Strategic Research“) пак сматра: „Требало је да се другачије изрази, да каже да не жели да игра ту игру (…) Путину мора да постане јасно да ће изгубити ту игру (…)“

Упада у очи дакле, да Француска није безгранично одушевљена политиком САД, која приморава ЕУ да се све више урушава и престаје да буде конкурентна у светским размерама.

Тако је и француски министар финансија Бруно Ле Мер 10. октобра поставио озлојеђено питање у француском парламенту: „Зашто нам САД продају свој течни гас по четири пута већој цени него сопственим, америчким потрошачима? Конфликт у Украјини не сме да резултира економском доминанцијом САД и слабљењем ЕУ!“

Но околности, о чуда! говоре да ЕУ има врло слабе карте у овој игри са својим „америчким патрнерима“:

„Захваљујући санкцијама пошиљке руског гаса су драстично смањене (…) Уз то долазе и експлозије, дакле онеспособљавање Северног тока, што доноси САД огромне користи“ (Unser Mitteleuropa, 14.10.2022.).

Тја, ова бескрупулозна и криминална диверзија на Северном току, којом је ЕУ остала скоро апсолутно одсечена од јефтинијег руског гаса, не тематизује се више у ЕУ-медијима, после очекиваних првобитних тврдњи да је то наравно опет био Владимир Путин.

Она, наиме, непривидимо потврђује Макијавелијево правило: „Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи“. А чији рукопис носи, коме то користи, сем „несветом тројству“ Волстрит/Пентагон/ЦИА-НСА?

Будућност ће показати да ли ови зачетни протести у француској политици против делања САД показују да Париз више не жели да безусловно следи паликућама, који се представљају као ватрогасци, или не.

Јер сва деценијска упозоравања Владимира Путина да безобзирна експанзивна политика САД и НАТО води ка овом злосрећном развоју ситуације не могу се избрисати из сећања тј. историје.

Макрон, дакле, показује зачетке разумног, рационалног приступа, јер није заправо тешко предвидети даљи развој догађаја, уколико Запад остане на овом курсу, при даљем распламсавању сукоба.

То се да упоредити са следећом хипотетичном ситуацијом:

 

Три брата, богати и одговарајуће бахати, самоуверени и наоружани, иду улицом, коју сматрају својом својином и приближавају се једном, такође наоружаном човеку. Велики брат (САД) онда дошапне малом брату (Украјина), иди и провоцирај овога а кад он реагује ми ћемо скочити и измлатити га, средњи брат (ЕУ-НАТО) климне главом, слаже се.

Тако и буде, мали брат почне да добија шамаре, нос му све више крвари а браћа га гласно бодре, додају му штапове, каменице, понеке праћке, али не потежу оружје, јер онај провоцирани носи баш опасне пиштоље за појасом.

Но време пролази, смркава се и захлађује, средњи брат погледа летњу мајицу малог брата, своју танку јакну и крзнену бунду великог брата и – почне да размишља. Шта ако велики брат сад мени каже, хајде сад ти, иди овоме пред песнице? Па да и ја добијем батине свог живота, ако се већ пре тога не смрзнем или залутам у мраку, без струје, без светлости?

 

Вратимо се закључно још једном кратко на уводно питање – шта је заправо спорно при упозорењу Владимира Путина („да ће Русија употребити сва расположива средства, уколико буде угрожен њен територијални интегритет“), јер зар једна таква изјава није нормална за сваког одговорног шефа било које државе на свету?

Образложимо тај став на једном, нажалост не само хипотетичком примеру, на тињајућој блискоисточној кризи између Ирана и Израела, која би у врло кратком року могла да ескалира и, слично као и у Украјини, угрози читав свет.

Неупоредиво већи и људством бројнији Иран је на својој агенди зацртао уништење Израела и – развија нуклеарни програм, који у крајњој консеквенци може да резултира само оружјем за масовно уништавање.

Израел, међутим, већ одавно поседује нуклеарно наоружање.

Шта, дакле, ако израелски председник у догледно време изјави да ће његова земља употребити сва расположива средства, уколико буде угрожен њен територијални интегритет?

Шта ако Мосад процени да је дошао претпоследњи тренутак и Израел превентивно нападне Иран, не искључујући при томе ни примену најстрашијих, ултимативних борбених средстава, што би заиста угрозило читав свет?

Да ли би га Запад, да ли би га ико на свету осудио, оптужио за (при нападачком рату несумњиво) кршење међународног права, за угрожавање светског мира и поретка, назвао „терористичком“ државом, покрио санкцијама и гледао да на сваки начин уништи његову економију и при томе ревносно наоружавао Иран хаубицама, тенковима и ракетама?

Овај сулуди сценарио на релацији Иран-Израел је, нажалост, врло реалистичан и немогуће је да га Запад не познаје. Утолико несхватљивије је да њихове водеће елите тај исти примењују, организују и подјарују у Украјини и то са погрешне стране. Шта још недостаје да би глас разума коначно добио превагу?

Можда – да се иста несрећа распламса на релацији Кина-Тајван?