Часлав Копривица: Привођење Хила познању – кад се већ знању не мили к Хил-у (брду)

26. септембра 2022. коментаришући у Њујорку потписани споразум између Србије и Русије, амерички амбасадор у Србији, Кристофер Хил, изговорио је и ово: „Желимо да чујемо и схватимо на чему се темеље односи сарадње Србије и Русије“ (наше истицање)

Она заслужује понешто пажње, будући да се контекстом самог исказа пуно тога прећутно претпоставља, што, у исходу, има учинак срачунато крајње немарно увијеног ултиматума. Употребом првог лица множине, амбасадор, очигледно, реферише на државу коју представља. Тиме жели рећи да САД имају специфично, дакако (псеудо)империјално, „право“ на своју „жељу да чују/слушају“, што је, преведено на недвосмислен говор, равно налогу за („дипломатско“) саслушање српских власти.

Циљ саслушања био би, је ли, да „сироти“ Американци, ваљда након толико безуспјешних покушаја, напокон схвате на чему почивају односи Србије и Русије – и актуални, а претпостављамо и некадашњи, пошто им зачуђеност и збуњеност у вези с тиме нијесу од јуче. Једном а неwцомер ин хисторy – увијек придошлица, што би се рекло. Не разабирају се људи из Новога свијета у потанкости Старога свијета, нарочито када је ријеч о двоструко (етнички и религијски) „чудним“, тј. од (енглеског) еталона „нормалности“ и „прихватљивости“ удаљеним Србима и Русима…

Ово није прва Хилова изјава такве врсте, будући да је недавно себи дао за право да јавно излаже како добри односи Србије и Русије нијесу у српском интересу. Дакле, циљ овога саслушања, на које је (званична) Србија „позвана“, о које се, према Хиловом увјерењу, она не може оглушити – а вјероватно и неће, познајући к страним гаулајтерима одавно уходани, кукавички менталитет првог, са државом самоизједначеног човјека Србије – јесте да званична Америка саслушава званичну Србију, све док прва не проникне у, безмало, „мистерију“ српско-руских односа. Премиса јавно заказаног саслушања је, дакле, да Србија има „право“ на добре односе с трећим земљама, у овом случају с Русијом – само ако то Америка (може да) „схвати“ и наравно прихвати. Чак ако и оставимо по страни околност да је Америка – очигледно и одавно – најотворенији непријатељ Русије, те да је практично немогуће да она на „заказаном“ саслушању српских званичника буде непристрасна у процјењивању, у покушају да „схвати“ шта се то заправо дешава између нас и Русā (а Хил је, како рекосмо, ствар већ „пресудио“), овдје је још сигнификантнији сљедећи момент. Прије него га уведемо, напомено да се за Американце, према петооктобарској инерцији, Србија перципира и третира као окупирани други. А неко с таквим статусом није колонијални „штићеник“. Према њему се нема дословно никаква одговорност, па ни она каква мора бити на дјелу када се спроводи реална, физичка окупација (која је, опет, суштински различита од тоталног геноцида над поробљеном заједницом), а не ова „наша“, окупација на даљину, преко локалних преносилаца – у власти и „невладином сектору“.

Једном ријечју, Хил нам је крајње језгровито и гномски поручио да (српски) окупирани други нема „права“ да самостално процјењује шта му је у интересу – осим ако не изврши, према америчком поимању, „исправну“ процјену: „Србија треба да схвати ко су јој пријатељи, а ко јој то није. Русија јој није пријатељ, јер тражи од Србије да ради у њеном интересу“ (већ навођени интервју за Н1 – наше истицање). А ако Србија „погрешно“ изабере, за исправно процјењивање ће и даље остати „позван“ само за то (само-)„овлашћени“ окупаторов ум (о томе више, теоријски развијеније видјети овдје: хттпс://www.фпн.бг.ац.рс/wп–цонтент/уплоадс/ФПН–Годисњак-26-2021.пдф, стр. 11 фф). Није притом ријеч само о дискриминацији – у смислу да се њихов ум „броји“, а наш не, већ о, ништа мање до о културалном расизму; Ум, наиме, „станује“ само код њих, не и код нас. Појединачно, ми смо без-умна створења, а Срби су народ којем се не признаје рационална способност, што се, поред осталога, огледа и у доктринарно зајамченом признавању права на самостално процјењивања властитих интереса. „Субалтерни“, тј. онај ко је други и потчињен (у овом случају: Србин), према једном општем мјесту и постколонијалне теорије, не може заправо да говори – његов се говор не рачуна, не разматра, с њиме се не разговара, јер је њему разумност „начелно“ порекнута. Он је алогон (безрасудан, безјезичан) – он је напросто бесловјесни варварин.

Наравно, Срби, као ни било ко други, укључујући и саме глобалне (не)признаваоце разборитости других, не мора бити непогрешив у процјени властитих интереса, у шта се свако – и појединац и колектив – не једном лично увјеравао. Но признавање права на самосталну процјену сопствених интереса, што, дакле, укључује и могућност њихове погрешне идентификације (која се обично накнадно установљује), један је од неотуђивих момената признавања нечије људскости, као формализиованог признања његовог саприпадништва хуманитету. Елем, слабо/споро-схватајући Хил – колико свјесно арогантно, а колико на нивоу саморегулације (псеудо)империјално несвјесногā, то је овдје неважно – полази од априорне ирелевантности српских „схватања“, о било чему, па и о себи самима.

Американци, дакако са становишта одавно разбахаћене силе, вјерују да и даље могу да нас „приводе“ на оваква саслушања. Но оно што је нарочито скандалозно јесте што се од нас очекује да ми њима треба дајемо разлоге (нејасно је притом како, будући да нам је култур-расистички одрекнута разумност) – да би они нама повратно, евентуално (а чињенично, наравно, никада) признали право да имамо добре односе с, трећим земљама, рецимо с Русијом. Исход – и дискурзивни, и у погледу прагматике моћи – овог насилничког перформанса је, дакле, унапријед одлучен, али то што насилник користи своје „право“ да заказује оваква саслушања дио је ритуалне демонстрације властите моћи над саслушаником, који заправо још од Петог октобра живи под условима ванредног (потенцијално непрекидно саслушавачког) стања. Разумије се, ако се и даље буде пристајало на овакво опхођење, на овакав рашчовјечујући однос према нама псеудоимперијалног хегемона на даљину – тада смо и ми унапријед пристали на своје неактерство, на то да нијесмо субјект – ни као заједница особā повезаних одређеном, својом културом, нити као држава – већ да смо расположива грађа псеудоимперијалне био-геополитике, рјечју – робље.

Ако говоримо о самој ствари која копка „незнавенога“ Хила, прилично је једноставно демонстрирати у чему је „тајна“ вишестољетне комплементарности добрих српско-руских односа. Но већ и образлагање тога, у склопу Хиловог „позива на саслушање“ Србије несумњиво је увредљиво. Ипак, о томе ћемо понешто рећи – због оних којима је српски језик матерњи, али га, нажалост, користе да мисле „по-англо-амерички“. Једноставно, код таквих је мишљење, макар у овим стварима, постало равно миметичком репродуковању на основу већ интериоризованих псеудоимперијалних менталних образаца, путем којих англо-америчка метропола и влада периферијама, укључујући и ову нашу. Дакле, за оне, само по рођењу Србе, чије је политичко „закључивање“ рефлекс англо-америчких псеудоимперијалних наратива, треба поновити готово општепознатō: да је модерна Русија, од Петра Великога, па надаље, имала дугу традицију заштите православних хришћана у југоисточној Европи, што се, како због вјероломности Румуна, Бугара и Грка (системски изазиваних замамним наговорима за „западних страна“), тако и због неких историјских погрешних процјена, па и грешака руске политике, у историјској пракси свело само на посебне односе Срба и Руса. Наравно, Американци, Британци, па и многи други на Западу, псеудоимперијално посматрано, имају право на „посебне односе“ с овим или оним, који, будући посебни (да не кажемо: „посебан случај“), не морају да се образлажу никоме ко се налази изван њега (because – that‘s close to love, isn‘t it?). Но то не важи за Руси, а нарочито не за Србе.

Заштита Срба, то није само ствар руских традиционалних геополитичких интереса у Југоисточној Европи – који су неспорна константа модерног руског ангажовања у иностранству, већ је то дио и руске државне, не најспослије и цивилизацијско-културалне традиције. Када се говори о посебном односу Руса према Србима, ту нијесу „у игри“ само, примјера ради, Николај I и Николај II, те Путин, већ Пушкин, „Вронски“, Чајковски, и многи други. Слика о себи сваког народа посредована је другима – што (традиционално) пријатељским, што (традиционално) непријатељским. У руској само-слици топос Срба заузима нарочито мјесто. У том смислу, Руси, када је ријеч о нама, немају само „тврди“, геополитички интерес, већ и, условно говорећи, „тимотички“ интерес (од хеленског: thymos, што је непреводиво, али је најближе данашњо части), наиме, онај који је посредован заједничким поријеклом и заједничком вјером, а који, у исходу, произноси, односно подржава, поред осталога, и једну дуготрајну руску представу о себи самима.

Готово да је сувишно наглашавати да овдје нипошто није ријеч само, нити у првом реду, о „спасавању“ некакве руске, дугорочне, хипотетички говорећи, национално-нарцисоидне представе о себи, као што би неко, не много добронамјеран, на основу претходнога можда био скон да закључи. Довољно је само сјетити се – сада посматрано из нашег угла – да би српске државе, макар у том тренутку, врло вјероватно биле ишчезле без заштитничке интервенције Русије 1914, када је она, упркос јасној свијести о својој војној неспремности за рат, послије објаве аустроугарског похода на Србију и Црну Гору, ушла у сукоб, који се завршио далеко највећом трагедијом у руској историји, чије посљедице и данас трају. Исто тако, никада не смијемо заборавити да је Русија 1916. принудили западни дио Антанте да евакуише српску војску из Албаније. Набрајање свих историјских тренутака када су Руси били Србима (Србији, Црној Гори, „пречанским“ Србима) не само „с руке“ него када су их/нас безмало спасавали, узело би доста простора.

С друге стране, не може се ни спорити да Русија није у свакој критичној ситуацији Србима била безусловно наклоњена, нити да је увијек покушавала да учини највише што је у датом тренутку могла постићи за нас. Но исто тако, изван сваке сумње стоји да ни ми нијесмо увијек били пријатељски настројени према Русима, без дволичних „очијукања“ с њеним непријатељима, који су често уједно били и наши. Тако је, уосталом, и данас. Но и када је била најслабија, као, рецимо 1999, Русија нам никада није била непријатељ – што није случај ни са једном силом Запада. Неријетко је чак и тада, када је њој самој било најтеже, настојала да нам помогне, колико је могла. Уосталом, управо нам је те 1999. њеним залагањем издејствована Резолуција СБ ОУН 1244, баш она која Косово и Метохију међународноправно „држи“ у границама Србије – упркос настојањима Хила & „пријатељā“, који би за своје „пријатељске услуге“, макар у једном бољем и поштенијем свијету, одавно заслужили мјеста на оптуженичким клупама за најтеже злочине против мира, и против наших држава и нашег народа. Може ли макар само на овом случају, хиловски ум проникнути у „мистерију“ српско-руских односа; да ли је Резолуција 1244 за њега било какав доказ било каквог и било кадашњег руског добро-чинства према Србима, или можда он – будући да је, као окупациони гаулајтер, „обдарен“ иберменшовским способностима – боље од Срба зна да задржавање Косова и Метохије није у интересу Србије? Јер, Србија је – за њих – била и остала терра сине ратионе… Изван Псеудоимперије нема разума, као што и Псеудоимперија одлучује ко изван ње, наравно увијек само условно – јер она одређује правла разумности, може бити припуштен у „клуб“ разумних.

Ово досад речено би и непристраснима, или макар, западњачком пропагандом умјерено антисрпски пристрасно “преправљеним” Србима (а и несрбима) требало бити довољно да схвате оно што слабо-поимајућем Хилу тако тешко улази у разбор. И већ би на овом мјесту могла да се заврши аргументација на тему зашто су Срби и Руси стољећима пријатељи, у посебном значењу које може имати пријатељство међу народима. Читаоци секуларних свјетоназора оно што даље слиједи не би морали да читају – осим због своје евентуалне радозналости, поготово што од аргументације у остатку текста не зависи оно што је досад, чини се пластично, поводом ове теме изложено.

 

Ипак, постоји и још нешто, што ћемо, вјероватно само за ову прилику, назвати метафизичком перспективом на геополитику, што има везе с начином на који и Срби и Руси гледају на то како би повијест требало да изгледа, а нарочито на своје мјесто у њој. Тражење правде, као регулативни критериј разумијевања, а онда и дјеловања у спољашњим односима – то је заједничко и српском и руском назору на повијест. „Регулативно“, наравно, не значи и стварно, чињенично увијек бити праведан – да нагласимо за оне који су дошли у искушење да одмах „гракну“ с противпримјерима, пригодним и непригодним. Мјера и српског и руског поимања своје државе и сопствене улоге у ваздашњем збивању времена јесте настојање да се буде што праведнији према другима. Осим кавкаских Чечена, нико се није озбиљно и „суштински“ супротстављао ширењима руске државе на просторе које је досезала потоња највећа свјетска држава. С друге стране, једини дуготрајни и, с ријетким изузецима и станкама, непрекидни, вишестољетни противник Срба били су Албанци, узгред, кавкаски уљез на српским земљама.

Појединац и скупина који теже правди начело мјере, а тиме и самоумјеравања, носе у себи. Њима је утолико стран хибрис неумјереног ширења и безобзирног, бездушног угњетавања других. Ако се непристрасно погледа историја ширења руске државе, односно руских колонизације, упашће у очи та константа. Друга је ствар што су неки народи који су живјели у оквиру Руског царства, временом подлијегали спољашњој, антируској пропаганди, која је Русе представљала као тлачитеље и/или као народ инфериорне културе, тако да их је пут „европеизоваања“ и „слободе“ тобоже обавезно водио даље од Русије, и то, по правилу, у загрљај, тј. служење, руским непријатељима. Та је стална матрица историје антируског дјеловања Запада.

Пропагандно „предочавање“ народима под руском управом „бесперспективности“ њиховог положаја и неопходности побуне против Руса – то је често био исход тзв. „меке моћи“ анте литтерам, прије свега, мада не искључиво, англојезичног свијета. Она се практикује већ пола миленија, а њено прво достигнуће била је, од Низоземаца преузета, „Црна легенда“ о шпанској управи Новог свијета. Шпанци, истина, нипошто нијесу били његови преузорни господари, али Енглези су на својим посједима то били још кудикамо мање. Ипак, никада – макар не и изблиза тако успјешно – није обликовна „Црна легенда“ о Британској империји, већ је, напротив, она, готово са свих страна, овако или онако – била слављена. То је био најбољи доказ њене способности да се код других стратешки производи, по себе крајње пожељни, притом многоструко неистинити стратешки привид, и да се њиме дуго, све до данас, успјешно управља.

Но било како било, историјско-културална конгенијалност повијесног назора код Срба и Руса почива на априорном мјесту регулативног критерија праведности, као смјернице историјског понашања и дјеловања и једних и других. Осим заједничких посебности (словенства и православља), додатно нам је својствено старање за уважавање онога што је општељудски прихватљиво и одбрањиво. Зато је и Русима и Србима, врло често, било тешко да успјешно дјелују када не би искрено и, колико је то у повијести колективима уопште могуће, безаблудно вјеровали да су истина и правда на њиховој страни. Стога ћемо, као фиктивни одговор на Хилову гаулајтерску „забринутост“, навести да се „односи сарадње Србије и Русије“ темеље и на извјесности обавезности историјске Правде, која је посвједочена и овјерена у христооличеној вјечитој Истини.

Но све и да није службеник Псеудоимперије Зла, а јесте, чак и да је добронамјеран, а није, јер то једноставно не може бити – то не само Кристофер Хил и њему слични већ можда и мало ко из англо-америчког свијета, онтички посматрано, никада не би могао да појми, будући да је њима, историјски поодавно (најмање пола миленија), ускраћено временско искуство присуства вјечногā.

Они живе у „есхатолошком затвору“, у поовострањеном свијету лишеном („кровних“) прозорā (руски: форточка), „проскокā“ ка оностраности и вјечности, ка оновјековљу. Разумије се, овдје говоримо о мјеродавном колективном искуству једне цивилизације, што нипошто не може искључити одговарајућа лична искуства неких њених (изузетних) припадника. Личност не може бити посве заробљена (лошом) традицијом. Поменутом начелном ускраћеношћу можда се дâ објастнити тај степен лакомости англо-америчког свијета на овоземаљску моћ – будући да је, од читавога свијета, то највише до чега могу досећи. С друге стране, немилосрдно су острвљени на оне који макар заналикују, да не кажемо: који су „осумњичени“ да су на путу узавичајавања у искуству живог присуству вјечности. Ако свуда убију овоземаљска присутилишта Христа (мнијава се без-надежно и без-истински, односно „пост-истински“) порећи ће се, тј. учиниће се тобоже неслученим – одсуство Христа из њиховог одавно богоодбјеглог свијета.

Но чак и да оставимо по страни есхатологију историје – иако је извјесно да се „умор“ англо-америчке псуедоимперије не може објаснити само исцрпљеношћу њихових објективно мјерљивих „ресурса“ – тај пројект се налази у, врло вјероватно, неповратном процесу заласка, што предводници англо-америчког свијета, у својој заслијепљености, још не могу да виде; или пак виде, али желе да сачувају привид, док је то још могуће, или, најпослије – што нам, у склопу читаве њихове геополитичке игре на све или и ништа у бившој Украјини, а и широм свијета, дјелује највјероватније, предузимају очајнички покушај да задржавањем ранијих псеудоимперијалних образаца понашања, свима – и савезницима, потчињенима, а нарочито непријатељима – поруче да се ништа није промијенило, да су они и даље „у седлу“ и да ће тамо још дуго остати. То је, међутим, безизгледно – не само због руске и кинеске „побуне“ против пропалог глобалног унилатерализма, будући да увјерљиво не таквих сила псеудоимперијалном диктату – под условом да ови не-говорници опстану (а хоће), да, дакле, истрају у својој „дрскости“ – већ само по себи означава крај англо-америчког псеудимперијалног сна.

Уосталом, и структурно посматрано, услови да се у све сложенијем свијету, са растућим бројем државно-друштвено-културалних језгара благостања, самопоуздања и суштинске суверености, све су „мршавији“. Но англо-амерички гаулалјтери „остатка свијета“, по свој прилици, одлучили су да не пристану на такав објективни развој догађаја – свакодневно, све безумније, а према етичком регулативном начелу опстанка човјечанства, све неодговорније подизући улог. Требаће им стога још неко, нема сумње, врло узбуркано вријеме, да схвате и јавно признају нову свјетску стварност – под условом да свијет успије да преживи њихово порицање нове свјетске стварности, тј. Уколико не упадне у ковитлац нуклеарног рата.

На концу, Хилову врхунску дрскост, која наликује понашању америчких дипломата у Иберијској Америци шездесетих, или у источној Европи раних деведесетих, треба посматрати као лажиимперијалну инсценацију којом се жели послати порука: Све је (и даље, за нас) у најбољем реду! Али, ето, Богу хвала – није…

 

Извор: Покрет за одбрану Косова и Метохије