МИЛАН ГАЈОВИЋ: „МОДЕЛ ДВИЈЕ ЊЕМАЧКЕ“ НИЈЕ ПРИМЈЕНЉИВ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

„Косово и Метохија су саставни део живота сваког православног Србина, као што је и сваки Србин нераскидиво везан за Косово и Метохију. То није само територија. То је питање нашег духовног бића.“

„Праведно решење за оба народа који живе на њему мора се тражити стрпљиво, без уцена и претњи било које стране, али и без краткорочних нагодби. Косовско питање је у тој мери                         судбинско да не може бити само политичко…“

(Свети Патријарх Павле)

 

Западна Њемачка је, 1955.године, прокламовала тзв. „Халштајнову доктрину“, по којој се признавање Источне Њемачке од стране треће државе сматра непријатељским чином и аутоматски доводи до прекида дипломатских односа са том државом. СФРЈ је признала Источну Њемачку, 1957.године,што је изазвало  прекид  дипломатских односа са Западном Њемачком, који  је трајао све до 1972.године.

„Споразум о основама односа између Савезне Републике Њемачке и Демократске Републике Њемачке“, потписан је 21.децембра 1972.године,у Берлину. Овим међународним уговорним документом је предвиђено: развијање (нормализација) међусобних добросусједских односа; руковођење циљевима УН; решавање спорних питања искључиво мирним средствима и уздржавање од пријетњи силом; неповредивост међусобних граница и поштовање територијалног интегритета; претпоставка да једна држава неће представљати другу у међународним односима или дјеловати у име друге државе; промоција мира, безбједности и сарадње у Европи; поштовање независности сваке од двије земље; унапређење међусобне сарадње и размена сталних представништава у Берлину.

Тада је престала да се примјењује „Халштајнова доктрина“, која је названа по министру иностраних послова Западне Њемачке Валтеру Халштајну (Walter Hallstein, 1901-1982,њемачки професор права, државник и дипломата). Он је био и један од „очева оснивача“ ЕУ и први предсједник Европске комисије. Халштајн је сматрао да је званични Бон једини овлашћен да заступа „18 милиона Њемаца који живе у НДР-у“.

Једна од последица Споразума била је да су обје њемачке државе постале чланице УН. Споразум је довео до њемачког уједињења, 1990.године.

Највиши правни акт Западне Њемачке,  све до уједињења, по свом називу није био Устав, већ Основни закон (од 23.маја 1949.године). То је била последица преовлађујућег става правних и политичких ауторитета да је тадашња (западно) њемачка држава (привремени) правни провизорујум све до уједињења свих 16 њемачких покрајина (од тога пет на истоку). Направљена је разлика између „подручја важења“ Основног закона и Њемачке као цјелине која је територијално превазилазила то подручје.

Западно, а прије свега њемачко, „посредништво“ не одустаје од вишедеценијског притиска да Србија и лажна држава Косово потпишу сличан споразум. Ово би значило потврду „косовске државности“ без формалног признања од стране власти Србије.

Њемачки канцелар Олаф Шолц је казао да Србија мора да призна независност лажне државе Косово, како би ушла у ЕУ. Уосталом, то је непрекидни, непромјенљиви и ултимативни став САД, Велике Британије, ЕУ и њених чланица (22 од укупно 27) према Србији, још од NАТО агресије на СРЈ,1999.године.

Портал ИН4С, од 18.септембра 2022.године, под насловом „Детаљи плана Макрона и Шолца за Космет – Приштини све, Београду „браво““, преноси  наводе медијске компаније из Тиране „Albanian post“. По том плану Немачке и Француске (методом „куване жабе“), „до средине 2023.године мора бити постигнута суштинска нормализација односа“.   После 10 година од потписивања Бриселског споразума, треба да почне нова фаза у дијалогу Београда и Приштине. Затим, да након још 10 година, кад ЕУ (тобоже) буде спремна да укључи Западни Балкан, дође до формалног споразума о међусобном признању, као предуслову за њихово чланство  у ЕУ. Србија и лажна држава Косово биле би „две одвојене правне и политичке реалности, које као такве морају препознати све стране у процесу дијалога“ (све државе чланице ЕУ). А „Србија неће бити спремна за улазак у ЕУ без потпуне нормализације политичких, правних и дипломатских односа са Косовом“. „Србија сада, уместо признања, мора да прихвати Косово као посебну политичку и правну реалност“. Из овога произилази да ће „Србија заузети пасиван став и више се неће противити чланству Косова у међународним организацијама“. Чланство Приштине у међународним организацијама обухвата и „приступање у НАТО“.

Србија би, за поступање по наведеном плану, „добила“ недефинисану економску (финансијску) помоћ и „биће препозната као сила која економски и политички води регион“’?! У случају да Београд не прихвати овај план, слиједи „економска и финансијска изолација“. Запад пријети и економским санкцијама и повлачењем њиховог капитала из Србије и уколико њене власти не уведу санкције Русији.

„Модел двије Њемачке“, у било којој модификованој варијанти, непримјенљив је за решење косметског питања из следећих разлога:

1)Споразум из 1972.године потписале су двије државе истог народа, који је довео до њемачког уједињења,1990.године. Евентуални споразум Београда и Приштине довео би до дезинтеграције Србије, односно до губитка око 15 одсто њене територије са немјерљивим природним богатством (које, по стручним процјенама, износи преко 200 милијарди евра).

2) Правно утемељена и морално – политички праведна, савезничка подјела (нацистичке) Њемачке, у другој половини четврте деценије 20.вијека последица је њеног пораза у Другом свјетском рату. (Дај Боже, привремено), противправно и нељудско, отимање Косова и Метохије (као вјековне српске историјске и етничке територије) од Србије последица је агресије и окупације NATO пакта.

3) Због тобожње „комунистичке (совјетске) опасности“, западне окупационе зоне су, већ 1949.године, обједињене у Западну Њемачку, која је тзв. “Маршаловом планом“ добила огромну финансијску помоћ САД. Та помоћ је већ, до 1951.године, износила око 1,5 милијарду долара (око 30 милијарди долара, по садашњем курсу). Насупрот томе, Србији се, за предају Косова и Метохије, не гарантује ништа, осим пријетњи санкцијама и међународном изолацијом.

4) Чланством у УН (без противљења Србије, чиме би се, потпуно и заувијек, одрекла свог духовног и државног изворишта) лажна држава Косово постала би пуноправни члан међународне заједнице, јер се тим чином стиче потпуни међународни субјективитет.

5) Историјско и савремено искуство са Западом упућује на утемељен закључак да Србија никад неће постати чланица ЕУ. Чак и да призна лажну државу Косово само би била суочена са новим притисцима и уцјенама. Реално је очекивати и NАТО пријетње и притиске за промјену Устава Србије.

Не само (од Запада пројектовано) формално међународно признање независности, него и, изричито или прећутно, постепено признање државних атрибута друге албанске државе на Балкану од стране власти Србије, представљало је и представља драстично кршење њеног Устава. Ово се, прије свега, односи на Преамбулу, члан 8 и чланове 182 – 187.

У Преамбули Устава Србије се каже – „…полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни дио територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије да, из таквог положаја Покрајине Косова и Метохије слиједе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у унутрашњим и спољним односима.“

Члан 8 – „Територија Србије је јединствена, недјељива и неповредива и мијења се по поступку предвиђеном за промјену Устава.“

Члан 182 став 2 – „Република Србија има Аутономну покрајину Војводину и  Аутономну покрајину Косово и Метохију. Суштинска аутономија Аутономне покрајине Косово и Метохија уредиће се посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промјену Устава.

У члановима 182 – 187 Устава регулисан је појам, оснивање, територијална надлежност, финансијска аутономија, правни акти, надзор над радом покрајинских органа и заштита покрајинске аутономије.

Из свега наведеног недвосмислено произилази да Србија може сачувати суверенитет и територијални интегритет, са Косовом и Метохијом и свом саставу, а њено државно руководство морално и политичко достојанство само у чврстом војном, економском, политичком и културно – духовном савезу са нашом вјековном савезницом – Русијом.

Одбрана Косова и Метохије у саставу Србије  је вриједна одрицања грађана Србије због пада БДП-а и животног стандарда услед, реално могућих, економских санкција и политичке изолације Запада.

Никад не смијемо заборавити поздрав „Догодине у Призрену!“, са свијешћу да то „догодине“ може потрајати.

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

23.септембар 2022.године