Они ће редом приступати форумима и иницијативама, Београд ће ћутати, у ситуацијама када се другачије не буде могло Београд ће и подржавати Приштину на путу легитимизације самосталног статуса у међународним односима. Посебно болно у овом тренутку јесте што ће то везивање значити и потпуну примену „Куртијеве стратегије реципроцитета“.
Дакле, све са албанском полицијом на северу Косова, са базом те полиције недалеко од административне линије, могуће и са војним снагама у наредном периоду. Бриселски споразум, сада се показује, није био циљ, већ само инструмент да се преговарачки процес преведе у нову фазу. Током тог транзиционог периода на „косовске институције“ пренета су сва овлашћења и права, они сада могу даље ка тоталном реципроцитету.
Шта је остало као преговарачко средство у рукама Београда? Са чим се може стварати контратежа? Како се може зауставити спровођење стратегије реципроцитета? Заједница српских општина само је смоквин лист, тема за јадиковање на бескрајним конференцијама за штампу и ништа више од тога. Нажалост, али позиција је таква, за српске интересе невесела и неудобна.
Логично, Западу се жури, они користе ситуацију како би покушали да „заврше посао“, сада и заобилазећи ЕУ и злоупотребљавајући тему Украјине као нову аргументацију. Отуда и прича о арматури.
Међутим, проблем са оваквом конструкцијом је у томе што арматура не помаже. Досадашњи приступ САД и ЕУ направио је клизиште како на Балкану, тако и у светској политици. Не може се ништа зидати на клизишту, па ни независност такозване Републике Косово. Темељи њиховог пројекта су одавно пукли, при томе – плитко су и ископани када се са тим почињало, а са ескалацијом Украјине клизиште се активирало…
Због тога и образложење, како за Србију наступа некакво „пресудно доба“, јер „Путин је повукао гвоздену завесу“ и од нас „траже да се определимо“, просто није на месту. На такав начин, чак и уз свесно занемаривање свих ствари о којима је нужно полемисати, могло се размишљати до децембра 2021. године. До тренутка када се нудио споразум о стратешкој стабилности Џозефу Бајдену. Тада је постојала могућност да се у оквиру старог система, са дефинисаним правилима и принципима, успостави нови поредак.
Дакле, и званично – свет је мултиполаран, Вашингтон другима признаје такав статус, а правила и принципи остају, где су несугласице које нарушавају стратешку стабилност – о томе се разговара и договара. Ако Косово нарушава стратешку стабилност, решаваће га велике силе које творе мултиполарни поредак. САД су одбиле споразум, тако поручиле да у постојећем систему они дефинишу правила и одређују принципе. Они остају на становишту да нема мултиполарности, бране стари поредак за који верују да и даље траје и своју доминантну улогу у њему. Због тога, након ескалације Украјинске кризе, уз оружана сукобљавања у другим деловима света која ће уследити, неће се успостављати само нови глобални поредак и регионални оквири за решавање политичких проблема, већ и нови систем, са новим правилима и принципима.