Владимир Умељић: ГЕНОЦИДНА ХРВАТСКА ДРЖАВА 1941-1945, ИЗМЕЂУ РАСИЗМА И РИМОКАТОЛИЧКОГ ФУНДАМЕНТАЛИЗМА

„The crimes of the fascist Ustashe against the Serbs in the notorious camp of Jasenovac must be known — crimes that are the worst ones along with those committed against the Jews in the Holocaust.” 

 

Simon Wiesenthal

 

„Декларација о Србоциду хрватске државе 1941-1945. и логору смрти Јасеновац“ постављена је онлајн (линк за потписвање: https://www.peticije.online/1941-1945) 12.09.2022. и досадашњи потписници долазе из скоро свих делова света – Србија, Република Српска, Црна Гора, Немачка, Велика Британија, Француска, Италија, Швајцарска, Данска, Шведска, Финска, САД, Канада, Аустралија.

Међу првим потписницима су од првог дана академици, универзитетски професори, свештена лица и доктори наука, али и свесни и савесни људи без академских атрибута, чији потписи су апсолутно исто толико вредни.

Један потписник, међутим, може да се посматра као једна врста моста између ове две групације и, истовремено, он остаје јединствен, јер не само Срби, већ и историја читаве светске културе може само да се поноси њим. 

Он је њу, наиме, писао и пише је. То је Емир Кустурица.

Декларација је, по природи ствари, кратка, концизна, сажета. Доњи текст жели да је барем мало (научно) образложи а на основу неколико проверених и проверљивих историјских извора, без обзира на понављање понеких аргумената. 

Другим речима – и по цену, да се он схвати као проширена Декларација.

И то не само ради додатне мотивације оних који ће, даће Бог, још стати иза ње својим потписима, већ и следећи констатацији великог немачког књижевника, мислиоца и хуманисте Јохана Волфганга фон Гетеа: „Истина се мора увек изнова и неуморно понављати, јер се и заблуђивања путем неистине свуда око нас увек изнова понављају, придикују и шире.“

 

У сенци Другог светског рата у Европи су извршена три велика геноцида, најмасовнији је био Холокауст над Јеврејима, истовремено су се десили Порајмос (Самударипен) над Ромима и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Овај последњи се до данашњег дана од стране хрватске историографије, као и дела западних социјалних наука највише игнорише или оспорава и умањује, већ принципијелно политизује и у екстремном случају шта више пориче.

„Светска завера“? Не, већ само врло прагматични политички интереси, који се све време стављају изнад научних аргумената, као и изнад основних принципа просвећености и хуманизма, морала и етике.

При свом учешћу у Холокаусту и у Порајмосу (Самударипену), хрватска држава је „само“ слепо и горљиво следила убилачком расизму Адолфа Хитлера. Србоцид, међутим, као аутохтони и специфични пројекат тадашњег клерофашистичког режима, у најмање исто толикој мери био је условљен и једним атавистичким схватањем римокатоличке „светске мисије“. Жртве су дакле биле масовно мучене и убијане, протериване и – насилно покатоличаване.

 

Послушничко праћење Адолфа Хитлера при овом аспекту било је, како говоре бројни историјски извори, компатибилно са латентним расизмом у хрватском друштву. Овде један кратки извод из хрватских „Расних закона“ 1941, који представљају само незнатно модификоване нацистичке „Расне законе“:

 

„Na prijedlog ministra unutarnjih poslova propisujem i proglašujem
ZAKONSKU ODREDBU O ZAŠTITI ARIJSKE KRVI I ČASTI HRVATSKOG NARODA

(…)

Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u Narodnim novinama.
U Zagrebu, 30. travnja 1941.

Poglavnik: Dr. Ante Pavelić, v. r.

* Narodne novine, br. 16 od 30. travnja 1941.

TUMAČENJE RASNIH ZAKONSKIH ODREDBI

Zagreb, 2. Svibnja 1941

U hrvatskom narodu žive kao manjine dvije rasne zajednice, koje se po svoim rasnim komponentama bitno razlikuju od hrvatskoga naroda. Jedna na socijalno visokom stupnju — Židovi, a druga na niskom socijalno stupnju — Cigani. Kada govorimo o Židovima, onda ne mislimo na pripadnike mojsijeve vjere, nego na pripadnike židovske rasne zajednice, jer vjera ne sačinjava bit židovske zajednice, nego njena rasna struktura i biološka baština iz daleke prošlosti (…)

Rasni zakoni zapravo su samo u Njemačkoj dosljedno biološki osnovani (…)

Često se govori o rasizmu kao nauci koja je protivna shvaćanju katoličke vjere i kao takva u suprotnosti s jednim od temelja hrvatske duhovne kulture. Rasizam je shvaćanje, da je stanovita rasa uzdignuta iznad svih ostalih rasa, od nje manje vrijednih, i da je kao takva od sudbine pozvana, da vlada nad svima drugim rasama. Ovakovo shvaćanje nema temelja u biološkim činjenicama (…)

Pravi rasizam je razvijen samo kod Židova. Njihove vjerske knjige, koje su ujedno i temelj njihovog nacionalnog života, označuju Židove kao od Boga izabrani narod, kojemu će biti podvrgnuti svi ostali narodi (…)“

 

Оно што одмах упада у очи, то је

а. безмерни цинизам тврдње хрватских властодржаца и „законодаваца“: „Pravi rasizam je razvijen samo kod Židova.“. Дакле, јеврејске жртве њиховог расизма би требало да су били „једини расисти“. Даље

б. покушај да се некако „измире“ расизам и римокатоличка поука и, закључно

в. да се Срби, чије геноцидне жртве вишеструко надмашују број уморених Јевреја и Рома, нити овде, нити у другим деловима овог нечовечног памфлета ниједном речју не помињу.

Разлог за то лежи у чињеници да ни у немачком расистичком приручнику са еуфемистичким називом „Расни закони“, који је хрватска врхушка фактички преписала тј. превела и потписала, нема помена о некаквој „српској нижој раси“.

Но то ни у ком случају не говори о недостатку расистичких мотива при Србоциду. Анте Старчевић, кога ће Анте Павелић прогласити „Оцем хрватске нације“, при чему би титула „Духовни отац Србоцида хрватске државе 1941-1945.“ била много адекватнија, пише:

 

„Ко још не види, да Словен и Србин исто значе – назив за роба?“ (стр.63) Али, Срби не само да су, значи, „рођени робови“, не, чак и „… њихово име смрди на свраб…“ (стр. 65) (…) „свако хрватско дете зна да је „Серб“ прави и истински корен глагола „сербит“ (стр. 66) (…) „зар је могуће да је било који народ добио своје име од „Серб“, од једне болести?..“ (стр. 67).

У истом даху (а како би и могло да буде другачије?), објашњава др Старчевић и једну „очигледну“ везу између Јевреја и Срба: „Не може се утајити, да су Јевреји донели „Серб“ из Египта (…) у најстаријим књигама се говори о овој болести, која је скоро увек помешана са губом…“ (стр. 67).  И, пошто је уверио своје читаоце да су Јевреји у Египту, дакле, били врло „сербиви“, он крунише ово своје антрополошко-етнолошко и библијски-историјско откриће тврдњом, да Јевреји (значи – нису избегли са Мојсијем, већ да су) као губавци протерани из Египта.

Старчевићева србистика додирује интердисциплинарно и зоологију: „Славосрби грокћу као она животиња, на којој расте сланина (…) и већ после неколико удараца видиш како од Славосрба настају прави пси, који сви беже иако је само један од њих примио ударац…“ (стр. 339) и даље „… када би Славосрби поседовали макар трунку разума и поштења, онда не ни били Славосрби…“ (стр. 342), јер, по њему „… Славосрби су прљавштина народа, људска сорта, која се свакоме продаје, ко то жели и који сам одређује цену…“ (стр. 343).

Др А. Старчевић је сигуран да просвећена Европа дели његове социо-антрополошке и зоолошке налазе, и закључке у односу на Србе и Словене: „… просвећена Европа посматра Словене као нешто, од чега се ништа добро, племенито или узвишено може очекивати, напротив – Европа суди да је све, што је лоше и варварско, природно повезано са Словенима…“ (стр. 18) а доказ за то су, наравно, „то су, дакле, само „… злочинци, и, истовремено, најглупље становништво Хрватске (…) злочинци, крволочни издајници и сличан смрад (…) то је, дакле, стока (…) тај пасји накот стоји много ниже од обичне живине…“ и, коначно, он – као научник – зна да је дужан да понуди и решење проблема: „Већ на овом свету, на ове злочинце чека секира…“ (стр. 45).

Исидор Кршњави (1845-1927.) пише: „Било је једно време, када се писало, да би све Србе требало утући секиром. Ова мисао има нешто у себи и то нешто врло важно – тиме се, наиме, отворено и консеквентно именује начин, на који се хрватска мисао да остварити…“

Хрватски аутор Иво Пилар се јавља за реч, под псеудонимом L. v. Südland: „Нисам се безразложно потрудио да представим, како је данашње српство, услед његовог начина размишљања и његове расне структуре, опасно, тј. како су код српства завере, револуције и преврати урођени…“ (стр. 306)

За овог аутора, српски „расни тип“ условљава све негативне особине српског народа, пре свега, јер Срби у суштини и нису никакви Срби: „Што се тиче етничког момента, код Срба се много више испољава балканско-номадски елемент (Латини Нигри) (…) у лицима грабежљивих птица, са тамним усјакталим очима (…)“ (стр. 108).

Иво Пилар види и једну „расно условљену“ верско-црквену детерминанту у Срба: „Лице Срба је лице православља а лице Хрвата је лице католичанства, ислама и богумилства (…) католици и муслимани у Босни припадају једном те истом племену, које и данас има претежно нордијске особине, док се Срби од њих врло разликују и припадају претежно једном тамнијем, једном пре-аријевском типу…“ (стр. 316).

 

О другом (и ни у ком случају мање важном, напротив) детерминантном мотиву Србоцида хрватске државе 1941-1945, о горе ословљеном „атавистичком схватању римокатоличке „светске мисије“, дакле о насилном покатоличавању и директном учешћу хрватских римокатоличких свештених лица при физичкој реализацији геноцида над „шизматичким“ Србима, написано је хиљаде страница и свако идење у ширину и улажење у дубину овог историјског материјала би пробило оквир сваког, па и овог, по природи ствари просторно ограниченог прилога.

Стога желим да се позовем на једног „крунског сведока“, на корифеја (не само српске) историјске науке, академика Милорада Екмечића, који је на најбољи могући начин сажео овај део проблематике у свом научном огледу: „Две расправе о геноциду и усташама (др Владимир Умељић, Немачка и др Срђа Трифковић, САД), у научном часопису „Радови“, бр. 2, Бања Лука, 2000.“

 

„Најбољу оцену дисертације Владимира Умељића, изражену и у предговору, дао је члан Комисије за одбрану, проф. др Ференц Мајорош, наставник историје на Унивезитету у Вирцбургу. Он сматра да је основна вредност дисертације у томе што је убедљиво показала да је у Европи постојао и трећи велики геноцид, поред оног који је турска влада извршила над Јерменима у току Првог светског рата и Холокауста над Јеврејима у Другом светском рату.“

 

Примедба: Како професор Мајорош, тако и професор Екмечић су при томе несумњиво имали на уму дефиницију злочина геноцида, како ју је формулисао Рафаел Лемкин а која је потом 1948. ушла у одговарајућу резолуцију УН и тиме постала део међународног права.

Геноцид/народоубиство представља најтежи злочин, који историја човечанства познаје. Тиме се квалификује не само његова масивност у смислу – по правилу енормног – броја жртава (али и одговарајуће великог броја починилаца овог недела), већ и изузетно висок степен антихуманог планирања и реализовања овог криминалног поступка, који би се тешко дао доказати при било којој другој форми масовног убиства (рат, фратрицид, хомицид, итд.). Ради се, дакле, о систематском лишавању живота читавих национално или етнички, верски и/или „расно“ сродних популација и то без обзира на узраст и пол припадника циљне групе жртава. Тој дефиницији одговарају како Холокауст и Порајмос (Самударипен), тако и Србоцид хрватске државе 1941-1945.

Даниела Мелер, референт Президијалног одељења на Гете-Универзитету у Франкфурту на Мајни, објавила је 2015. своју докторску дисертацију, једну занимљиву студију о „српском превазилажењу прошлости и односу према ратним злочинима 1991-2012.“

Тако она тематизује и један у нашој јавности недовољно познат документ: „Апел свету да заштити Србе. Декларација против геноцида над српским народом“, који је уз благослов Његове Светости Патријарха Павла својим потписом ауторизовало 60 српских интелектуалаца, превело га на седам језика и послало о Васкрсу 1997, поред осталог, Савету безбедности и Генералној скупштини ОУН, ОЕЦД, Савету Европе и ЕУ-парламенту.

Она пише и следеће (стр. 125-130):

 

„Шездесет српских интелектуалаца су, са благословом патријарха Павла, захтевали о Васкрсу 1997. признавање и осуду геноцида над српским народом и његовог егзодуса у време ратова у Југославији (…) У тексту се реконструише наратив српске историје, по коме су они до данас остали жртве геноцида и протеривања из својих сопствених земаља. Цитат:

„Историја српских земаља, као дела Балкана и Европе, то је пример геноцида и егзодуса, којима су били изложени. Процес уништавања Срба се одигравао континуирано на различите и сурове начине (…) Егзодус српског народа траје до данас, до краја 20. века. (…)“

Овде се, дакле, подвлачи искуство геноцида и егзодуса, патњи и протеривања а посебно се истичу патње и неправде, којима су Срби били изложени у време светских ратова.

Њихов текст рефлектује разочараност због погрешног представљања Срба на међународној сцени и неправде, која из тога следи и условљава неповерење према међународним институцијама.

Нада преостаје још једино у односу на „суд историје“.

Тиме се подиже тужба (…) против безсавесног света, који све то толерише (…) Кроз снажне адјективе, емоционале формулације и моралишући став, аутори захтевају право на заслужено место у светској историји. Примењујући у свом апелу категорију геноцида, они упућују на аналогију својих жртава са другим жртвама злочина геноцида и изражавају наду, да ће у складу са историјском истином и њихове жртве бити третиране, као и све остале:

„Истина, једно недвосмислено признање геноцида, као што је то случај у односу на Јевреје, Јермене и друге (…)“

 

Тиме и ова немачка научница остаје на линији потписника ових редова (и једног од потписника цитираног документа „Апел свету да заштити Србе. Декларација против геноцида над српским народом“).

 

Милорад Екмечић излаже даље:

 

„Геноцид над српским народом Умељић веже за идеологију Анте Старчевића и Странку хрватског хисторијског права. Редак је историчар, који је читао Старчевићева дела, но он цитира „Име Серб“ на више места, као и „Неколике успомене“, у којима стоји да Срби морају бити искорењени.

На сличан начин је ове расистичке теорије Старчевића илустровао и писањем његових следбеника (Кршњави, Пилар). Врло леп и оригиналан опис расистичких теоретичара је само један фактор из кога се развило касније трње геноцида

(…)

Умељић нигде не оставља ни мало сумње да је геноцид над српским народом имао религиозну страну и да је био историјски плод сарадње цркве и усташке организације

(…)

Више поглавља ове књиге (стр. 92-166) је посвећено геноциду и улози католичке цркве у томе. Иако Ватикан није изричито узет као предмет истраживања, Умељић не оставља никакве сумње да је суодговоран за геноцид. Цитира пријем Павелића код папе. Исти дан када је Павелић у Риму потписао „Римске уговоре“, папа га је примио на препоруку хрватских бискупа и „провео пола сата са терористом, који је двапут у одсуству био осуђен на смрт“ (стр. 133).

„Визитатор“ Марконе, који је заступао Ватикан у Загребу, стварно је био нунције а бискупска конференција је била стално ангажована око насилног покрштавања православних верника. Сам Степинац је (стр. 135) геноцид приписивао „хрватској револуцији“ и деловању неодговорних људи а и радикално је умањивао број убијених

(…)

По својој основној концепцији, Умељићева оцена усташке државе и покрета који је иза ње стајао, у складу је са становиштем целе озбиљне научне литературе. Умељић сматра да је то била једна католичка диктатура, која се разликовала и од нацизма и од италијанског фашизма, али је с њима делила основне темеље истог типа тоталитаризма.

Поред усташких организација, ту је државу градила на првом месту католичка црква. Она је у њој имала и једину дозвољену организацију партнерског типа, као и у свим фашистичким државама сем Немачке, где су удружења „Католичке акције“ била присутна, али далеко мање толерисана.

„Чиста католичка акција“, коју ствара каснији надбискуп Степинац 1936, припремила је преузимање власти у Загребу 10. априла 1941, створила је прво језгро оружаних формација, пре него што су Павелићеве јединице дошле с њим из Италије и извршиле прокламацију нове државе (…)“

 

Религиозна тј. прецизније црквено-политичка одредница Србоцида се снажно, заправо ултимативно рефлектује у систематском прогону, мучењима и убиствима српских владика и свештеника, као и у масовном отуђивању, скрнављењу и уништавању српско-православних Божијих кућа.

Сетимо се само мученичког усуда Свештеновеликомученика, Владике бањалучког Платона (Јовановића), убијеног 05.05.1941, чије измрцварено тело је било пронађено тек 23.05.1941. код села Кумсале.

То, као што је из историје добро познато, представља класичну карактеристику свих ратова западног хришћанства против неистомишљеника, као што су нпр. били од стране Ватикана иницирани, финансирани и контролисани крсташки походи против муслимана односно хришћанских „јеретика“.

 

Детерминантна улога римокатоличког клера се врло јасно види и при тематизовању логора смрти Јасеновац, те страшне парадигме Србоцида клерофашистичке хрватске државе 1941-1945. Овде само један примарни историјски извор са нацистичке стране.

Ради се о извештају, који је високи нацистички функционер у тадашњој хрватској држави Артур Хефнер у јануару 1944. послао свом претпостављеном, највишем Хитлеровом представнику у НДХ, Глезу фон Хорстенау.

Овде кратак извод из тог извештаја:

„Садашњи командант логора Јасеновац је усташки капетан Ивица Бркљачић, иначе по позиву римокатолички свештеник. Његов претходник је био Филиповић, који се сакривао под именом Мајсторовић, исто тако римокатоличко свештено лице, фрањевац. Филиповић, који је дуже од годину дана био командант логора, најрадије је лично убијао заточенике. Његово зверство је долазило до изражаја, да је своје жртве неуморно ударао плеханим лончићем по глави, све док им лобања не би прсла и мозак се разлио (…) Сви стари затвореници се слажу у процени, да су усташе овде побиле између 300.000-400.000 људи (…)

Било би сигурно примерено да се саветује загребачком надбискупу Степинцу да се мало посвети свим оним својим католичким свештеницима, који служе као џелати усташког режима, осим ако они нису унапред добили опроштај од „Светог оца“, јер су у служби „виших циљева“ католичке цркве, која је једина задужена за спасавање душа (…)“

Ауторска примедба:

Овде се неће актуелизовати трајућа контроверза око броја жртава Јасеновца, но корисно је на основу једног хрватског историјског извора указати на став и интенције, односно на изузетно значајно место овог логора смрти у геноцидном плану Павелићевог режима.

Његов „Главни стан поглавника, Заповједништво усташке надзорне службе – Главно побочништво шаље 27. травња 1942. окружницу свим заповедницима у НДХ“, у којој констатује и обавештава да „Сабирни радни логор у Јасеновцу може примити неограничени број заточеника“.

Није заиста потребно много маште да би се схватио смисао овог саопштења, јер с обзиром да на земљиној кугли не постоји физички ограничени простор са неограниченим физичким капацитетом, то је само могло да значи перманентну, ефикасну и врло брзу флуктуацију затвореника.

Концентрациони логор Јасеновац се, значи, неуморно пунио и празнио а пражњење, као што свеукупност примарних историјских извора потврђује, значило је превасходно убијање заточених.

Заслужује да буде подвучено, да је од свих концентрационих логора у историји човечанства, почевши од британских у Јужној Африци, где су у време Другог бурског рата (1899-1902.) изгубиле живот десетине хиљада Бура, закључно са женама и децом, преко нацистичких са милионима жртава, па до оних двадесетак хрватских у Другом светском рату, само Јасеновцу указана крајње сумњива част, да од стране својих оснивача и управљача буде проглашен местом „неограниченог (примерено је допунити – убилачког)  капацитета“.

 

Како је, дакле, могуће да се Србоцид клерофашистичке хрватске државе 1941-1945. до данашњег дана од стране хрватске историографије, као и дела западних социјалних наука или игнорише или оспорава и умањује, већ принципијелно политизује и у екстремном случају шта више пориче?

Одговор остаје отворен, као и уосталом на питање – како је било могуће да се овај и сви други геноциди у историји човечанства уопште догоде? Један допринос тражењу одговора на ова питања би смео да лежи у исправној констатацији: „Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се он понови“. Са допуном; „Ко жели да се геноцид понови, тај припада потенцијалним новим геноцидним злочинцима.“

Тај, дакле, жели да се понове, по Симону Визенталу, „најгори злочини над Србима у Јасеновцу, заједно са онима, почињеним над Јеврејима у време Холокауста“.