Танасковић: Бошњачки Тајип укида визе са Србијом, а са Додиком иде ка узајамним симпатијама

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

„КАДА умрем, желим да кажу да сам добро пратио бабу. То је мој циљ. Не знам ни ја да издам и учинићу све да овај народ живи у стабилности, сигурности, благостању, равноправан са другима“.

Ово су речи Бакира Изетбеговића са једног од предизборних скупова. После ратне претеће реторике, у којој је чак и месићевски помињао да они којима се не свиђа БиХ могу да оду и понесу само онолико земље колико им остане на ципелама, лидер СДА и кандидат за бошњачког члана Председништва БиХ, окренуо се есхатолошкој, па свој циљ пројектује у оностраност, као жељу да га људи, кад га више не буде било, запамте као доследног следбеника очевог пута. Јер, он, како је и бабо о себи говорио, не зна да изда, па другачије не може ни бити.

Уосталом, у више наврата је изјавио да му је „Исламска декларација“ стално на радном столу.

О томе да ли зна или не зна да изда, а и о путу којим се током последњих година у политици кретао, изјасниће се гласачи на овим изборима, а не они који ће после његове смрти оцењивати да ли је или није „добро пратио бабу“, ако се тиме уопште буду бавили.

Бакир је тога савршено свестан, па у потери за бошњачким и „(про)босанским“ гласовима готово да не преза ни од чега. Од најављивања могућег избијања сукоба у БиХ, иако нико никога не напада нити има такву сулуду намеру, па до крајње провидне и тенденциозне предизборне инструментализације рата који се у Украјини стварно жестоко води.

Рече недавно да Београд, Загреб и Москва настоје да дестабилизују БиХ. Какав савез! Не само Београд и Москва, ти одавно прокажени малигни завереници против грађанске и демократске „постдејтонске“ БиХ, већ сада и Загреб. Може ли у то ико разуман поверовати, чак и ако је Бошњак?

Биће да је проблем на другој страни, можда баш и у Бакировом „праћењу бабе“, односно неодступања, упркос свим друштвеним и политичким реалностима новије прошлости и садашњости, од онога што препознаје као пут свога оца коме, ако је веровати многим познаваоцима, није ни до колена.

И, уопште, шта  значи „пратити бабу“ на путу у будућност и треба ли га пратити? Да ли је укупно политичко наслеђе неприкосновеног бошњачког лидера из туробних и трагичних деведесетих пример за углед и сакросантни образац коме ваља следовати?

Није на потписнику ових редова да о томе суди, али неке се недоумице неодољиво намећу.

Наратив на коме Бакир и дружина граде представу о Алији Изетбеговићу као националном хероју заснива се на трима угаоним каменовима: одбрани Босне и Херцеговине од спољне агресије, очувању државе, идентитета и вере, и угледу који је својим државничким деловањем стекао у свету.       А све би се то могло и нешто другачије вредновати: одлуком да се, тада заједно са Хрватима, прегласају Срби у вези са витално важним питањем независности БиХ, увео је земљу у грађански рат, у том рату су Бошњаци/муслимани највише пострадали и изгубили знатан део територија на које су сигурно рачунали, на крају је Алија био принуђен да потпише Дејтонски мировни споразум, за који сâм његов син и пратилац Бакир ових дана рече да је „лудачка кошуља“ навучена Босни.

Углед у свету заснивао му се на муслиманским/исламистичким некритичким мистификацијама и западним конјунктурним лицемерствима. Није баш неки славан биланс!

Једино у чему је резултативно био успешан јесте оно што је називао „исламизацијом муслимана“, тј. радикализацијом сразмерно умерених муслимана у БиХ, за шта неки тврде да му је и био основни панисламистички циљ. А Бакир би, како изгледа, да сва та постигнућа верно следи. Но, то је ствар његовог избора и избора оних који ће изаћи на предстојеће изборе, а на чије гласове Изетбеговић рачуна у бошњачком и, како све чешће истиче, „(про)босанском корпусу“, као да га, бива, поред Бошњака, подржавају и многобројни „Босанци“ из редова Хрвата и Срба!

Оно што је у овом тренутку занимљивије од есхатолошке пројекције Изетбеговићевих личних циљева и његове опредељености да иде, и бираче увери да иде, бабином стазом (иако има Бошњака, па чак и чланова СДА, који примећују да је он са ње поприлично скренуо), јесте предвиђање шта би могли донети предстојећи избори који ће се одржати у прегрејаној политичкој атмосфери која већ почиње да озлојеђује тзв. „обичне“ грађане БиХ.

Пошто је Изетбеговићева опозиција прилично резервисана и без инвентивнијих идеја, он се размахао, „фотографира се са ботовима, вехабијским радикалима, пече волове по харемима џамија, уз сирене скупоцјених лимунизна тајкуна и ротација са аута полицијске пратње, подвикују текбире, уче се илахије итд… највулгарнији популизам који није стран бошњачким лидерима” ( The Bosnia Times, 11.09).

Процењује се да Изетбеговићу, упркос прилично распрострањеном нерасположењу у народу, вероватно  неће измаћи чланство у Председништву, премда ни изненађења не треба искључити. Шта би то значило за БиХ?    Тешко је у овом тренутку у појединостима прогнозирати исходе предстојећих избора, али се са приличним поуздањем може претпоставити да ће, у зависности од њих, БиХ после њих наставити да се креће једним од двају путева.

Први, и извеснији, јесте онај којим сада посрће, а то је сукобљавање двеју визија заједничке државе – реалистичне, изворне дејтонске, са трима конститутивним народима и двама ентитетима, и – утопистичке, недејтонске, унитаристичке и централистичке, са доминацијом најбројнијег народа. Готово је незамисливо да ова два колосека буду претворена у један, односно да постојеће двојство буде превазиђено, за шта би предуслов био одустајање од нереалистичног, само привидно демократског и грађанског, а заправо унитаристичког концепта државног устројства БиХ.

Наиме, већина бошњачких политичара, и Изетбеговић, и они који су за и они који су против њега, уз подршку тзв. „пробосанских“, малобројних Хрвата и понеког Србина, слажу се у томе да би Дејтонски споразум ваљало „реформисати“, ђоја зарад функционализације, а заправо у смеру унитаризације државе.

Са друге стране, српски национални корпус и Република Српска поприште су предизборног надгорњавања, у чијем је средишту својеврсна фиксација на личност члана Председништва Милорада Додика и начин на који он артикулише државно-националне интересе. Иако би се можда и могли наћи политичари спремни да, зарад обарања Додика и СНСД, крену осетљивом линијом угрожавања виталних интереса српског народа, међу грађанима је дубоко укорењена свест о нужности да се РС одлучно одупре централизацији заједничке државе и довођењу у питање тековина борбе за успостављање српског ентитета Дејтонским споразумом.

На примеру једнодушног одбацивања Инцкових измена Кривичног закона у вези са инкриминасањем оспоравања сребреничког „геноцида“ такво дубинско јединство се белодано исказало. Не треба сумњати да ће, упркос свим политичким и политикантским предизборним варничењима и опсенама, српски бирачи при изјашњавању о овој чињеници одговорно водити рачуна.

Хрвати се пред изборе налазе у најнеповољнијем положају, јер се, упркос њиховим захтевима и настојањима, ови спроводе по суштински неизмењеним изборним правилима која стварају услове да се о „њиховом“ представнику у трочланом Председништву поново одлучује бошњачким гласовима.

Свестан тога, један од најгорљивијих протагониста „пробосанске“ политичке агенде Жељко Комшић опет се кандидовао, иако је његов рејтинг код сународника, па и некадашњих политичких истомишљеника, изразито низак. Могли смо недавно чути да за њега, по свој прилици, овога пута неће гласати ни Златко Лагумџија, који га је, у неку руку, политички створио, а овако се, рецимо, очитовао фра Иво Марковић, професор Фрањевачке богословије у Сарајеву и човек коме би јединствена БиХ, за коју се декларативно залаже Комшић, по дефиницији морала бити на срцу:

“Први пут кад је био изабран, био је само представник љевице који није функционирао као члан изабран од бошњачког народа. Многи су Хрвати за њега гласали, па и ја. Али, он се послије приклонио СДА, постао привјесак и мислим да су га изабрали Бошњаци да подвале Човићу и ХДЗ-овој политици, а не јер су га хтјели изабрати. Избор Комшића у Предсједништво велики је разбијач Босне и Херцеговине“.

Комшић на све то као да не хаје и изјављује : „Знам шта душмани (Лагумџија, Иво Марковић…?!) ове земље мисле о мени и зато ме баш брига… нисам ја мање Хрват, ако желим грађанску БиХ“.

Има ли његова противкандидаткиња, заменица председника ХДЗ БиХ, Борјана Кришто, икакве шансе против „хрвато-босанског“ кентаура Комшића и бошњачких гласова?

Тешко. Али, нада последња умире, а и Комшић је, руку на срце, многима већ додијао.

Показаће са да ли је био мудар тактички потез лидера ХДЗ Драгана Човића да се не кандидује ни за једну функцију, како би тиме додатно оголио несимпатичан Комшићев каријеризам.

У сваком случају, како изгледа, без обзира на персонална решења, сва је прилика да ће у Председништву однос снага опет бити 2:1, са свим последицама.  Дакле, и даље два путића…

Слична слика биће, вероватно, и у структури представничких тела и органа ФБИХ, па и БиХ.

Као својеврстан лакмусов папир за дијагнозу противречности и врзиног кола у политичком животу БиХ, одлично могу послужити одјеци  недавне Ердоганове посете Сарајеву, у склопу његове триангуларне балканске мини-турнеје, током које је посетио још Београд и Загреб.     Разговором са турским председником и његовим постављањем најзадовољнији је очигледно био Милорад Додик, што би пре неколико годин било тешко замисливо. Он је на конференцији за штампу посебно похвалио прагматизам турског председника и његов начелан став да о свим унутрашњим питањима БиХ треба да се одлучује дијалогом у земљи, не заборавивши да подсети на време кад је држање турске политике било другачије, па и њена рецепција код Срба у БиХ.

Поновио је чак и идеју о укључивању председника Турске, Србије и Хрватске у преговарачки процес посвећен трагању удруженим снагама за формулом решења за проблеме у БиХ, што је било неприхватљиво Бошњацима.

Бошњаци су, пак, били задовољни Ердогановим мишљењем да на мање од месец дана до избора никако не треба мењати изборна правила, као и да тиме не сме да се бави нико са стране, али их је, са друге стране, збунио и погодио савет, отворено саопштен на обраћању верницима у Ријасету ИЗ БиХ: „Поштована браћо, Запад постоји да би поделио и исцепао муслимане. Жели их поделити, исцепати, а потом и прогутати. Управо ви сте и ви ћете бити највећа препрека томе. Зато им не требамо дати ту прилику“.

Поједини бошњачки политичари су изразито оштро реаговали на овај, како су се изразили, Ердоганов покушај да Бошњаке посвађа са Западом, одакле они очекују највећу подршку за свој пројекат унитаризације БиХ.

Што се Хрвата тиче, њима никако није одговарао Ердоганов став о томе да се до избора не смеју мењати изборна правила, а кад је о односу према Западу реч, он на њих, наравно, ни на који начин не може утицати, пошто осећају да, са својом матицом Хрватском, као чланицом ЕУ, интегрално припадају западном свету.

Не огледа ли се у свему овоме вишеструка унутрашња идентитска у политичка схизоидност БиХ пред Ердогановом доследношћу која овдашњима зато изгледа као недоследност?

Турски председник је емотивно, како је индиректно запазио и Милорад Додик, најближи Бошњацима, али је и позитивно прагматичан. Он је против директивног мешања са стране у унутрашње ствари БиХ, али би сам радо посредовао и истиснуо ЕУ, са којом је реално у сукобу утицаја на Балкану, а и у ширем смислу, чему треба додати и његов исламистички антизападни рефлекс.

Упућени кажу да је део његовог разговора са члановима Председништва о пожељном међународном позиционирању БиХ, особито у контексту поларизација продубљених ратом у Украјини, био неуобичајено жив и отворен.

Ердоганова неувијена отвореност најмање је, како изгледа, погодила Додика, док је Комшић био упадљиво резервисан, што се осетило и на конференцији за штампу.

Србе, уосталом, не треба убеђивати да се не поуздају у искреност Запад…

Ердоган сматра да је Дејтонски споразум неодговарајући за БиХ, али да га је Алија Изетбеговић, у датим околностома, морао потписати. Споразум је данас чињеница и није непромељив, али ни променљив једнострано или под притиском на било коју страну, што би „пробосанске“ снаге, уз страну помоћ, на сваки начин желеле да издејствују упркос противљењу Срба и Хрвата, а што реалистични Ердоган зна да није могуће.

Није он, иначе, принципијелно против притисака и насилних мера, тако да је на конференцији за штампу, одговорајући на (наручено?) питање једне турске новинарке, поново неувијено запретио Грчкој, а знамо и како се Турска држала у азербејџанско-јерменском рату у Нагорном Карабаху. Ту је, уосталом, и Сирија…

Међутим, БиХ је нешто друго и турски председник оцењује да је, при актуалној регионалној и широј конјунктури, балкански интерес Турске да делује уравнотежено и дипломатски, као и да коректно и конструктивно ради са свим странама.

Без обзира на Џаферовићеве уљудне речи на конференцији за штампу, Бошњацима тешко иде у главу да њихов Тајип, коме је Алија Изетбеговић наводно на самрти оставио Босну у аменет, укида визе са Србијом, а са Вучићем и, што је још горе, Додиком успоставља чак и однос узајамних симпатија.

Али, авај, Ердоган не гласа на предстојећим изборима, тако да се од постојеће политичке какофоније у БиХ не може очекивати да произведе изборне резултате који би значили увод у укидање сукоба између линија залагања за поштовање равноправности конститутивних народа у складу са „изворним Дејтоном“ и настојања да се БиХ трансформише у унитарну и централизовану државу којом би „демократски и грађански“ газдовали „Босанци“.

Од избора два путића… воде на две стране.