Синиша Љепојевић: Британске бриге након смрти краљице

Умрла је британска краљица Елизабета II. Рођена је 21. априла 1926. године и владала је нешто више од 70 година, најдуже од свих у британској историји. Била је најпознатији глобални бренд савремене Британије и свједок једног од најбурнијих периода ововремене историје. И сада се и од њене смрти вешто генерише глобална медијска кампања. Њена смрт се користи да се одржи привид важности Велике Британије.

Али, то је, ипак, само привид. Краљичина смрт је и симбол краја једне епохе. Ретко када једна смрт има толику симболику. Са њеном смрћу и симболички је нестала једна Британија, које, додуше, одавно више нема. Њено рушење је започела још Маргарет Тачер, а довршио и дефинитивно срушио Тони Блер. Краљица је била једини преостали симбол онога чега нема. У модерној Британији све је одавно постало лаж. Краљичина смрт је једина и последња преостала истина.

Она је заиста имала посебно мјесто код већине Британаца и то су сада већ неколике генерације које и не знају да постоји неки други монарх и за њих ће краљица Елизабета II и даље бити не само симбол монархије него и њихов једини монарх, иако није више жива. Биће потребно много времена да се људи навикну да више нема Краљице, ако неки за свог живота то икада уопште прихвате. То је заиста реалност.

Најгори тренутак

Ниједна смрт наравно нема прави тренутак. И људи су, ипак, колико год је вољели, били свјесни да једнога дана краљица мора да умре. Британци су, међутим, забринути јер верују да је умрла у најгорем часу за Британију. Умрла је у часу када је Британија, по већинским оценама, добила најгорег премијера у историји, Лиз Трас, особу коју и јавно називају да је „луда као кутија змија” и да је „идиот”. Шта ти је судбина. Најгори британски премијер сахрањује, по већинском мишљењу, најбољег монарха у савременој историји. И то се догађа у времену када је Британија у дубокој политичкој и економској кризи (практично у понору), када су на помолу социјални немири, и када не постоји ауторитет којем би просечан Британац могао било шта да верује. А у таквим или сличним ситуацијама краљица Елизабета је била нека врста последње наде, особа према којој се сваки човек могао окренути, иако она није имала стварну власт. Сада тог више нема. Несрећа никада не долази сама.

Упркос дубокој старости многи Британци су се надали да ће још да поживи. Њена мајка је умрла са 101 годином, па су се многи уздали да је наследила ту шкотску дуговечност своје мајке. Њена мајка је у духу шкотске традиције и пред спавање у ноћи када је умрла, као и сваки пут, попила чашу вискија. Краљица није пила алкохол. Додуше, њен отац, краљ Џорџ VI је умро са 58 година а њена млађа сестра Маргарета је умрла са 70 година живота. Актуелна краљевска породица је на власти од 1714. године, најдуже од свих краљевских породица. Занимљиво је да је краљевска породица која најдуже влада Енглеском немачко-шкотског порекла и да нема ни капи енглеске крви.

Има ту и још симболике. Краљица Елизабета II је дошла на власт са 26 година, у време ратних рушевина, а умрла је такође у рушевинама Британије, политичким и економским. А у ствари она није ни требало да буде краљица јер њен отац није био у првој линији наследства трона. Али, то је судбина, историја је била на њеној страни.

Краљица је стекла искрену наклоност својих поданика не само зато што је била монарх него је била и таква личност, то се није могло научити нити медијски створити. Имала је урођену благост, невидљиву моћ комуникације са својим поданицима, њој се једноставно веровало.

Када је реч о нашем делу света требало би подсетити да је краљица Елизабета II била последњи живи светски лидер која је пријатељевао са лидером бивше Југославије Јосипом Брозом Титом. Била је везана за Тита и свим амбасадорима и политичарима Србије је приликом церемонијалних сусрета доста причала о Титу. Једном овдашњем не тако давном председнику је рекла да је он био „небрушени дијамант”. Приликом посете Београду 1972. године проглашена је почасним грађанином Београда.

У Британији се већ „шапуће”, како је то и у духу британске традиције да се јавно не говори оно што сви знају или у шта сумњају, од чега је у ствари умрла Краљица. Она је генерално била доброг здравља, једино је последњих година имала проблема са коленима. Приметно је било, међутим, да се њено здравље погоршало када је пре нешто више од годину дана примила четврту дозу вакцине против Корона вируса, такозвану „бустер” дозу. Потом се разболела, била неколико дана у болници, и од тада се није опоравила.

Краљ без ауторитета

Краљицу је наследио њен син Чарлс, рођен 1948. године, који је постао краљ Чарлс II. Он, међутим, нема довољно ауторитета у јавности и одатле потичу и многе забринутости Британаца. Његов ауторитет је организованом медијском кампањом дуго година подриван, излаган је чак и руглу, од трагичне судбине принцезе Дајане до манипулација о његовој интелектуалној способности.

Најактуелније питање је какве ће последице краљичина смрт и одлазак таквог ауторитета донети Британији. Та држава је у дубокој и политичкој и економској кризи, практично на много начина у расулу. Истовремено, има веома слабу владу, без ауторитета. Никада до сада британска влада није тако дубоко била у канџама америчке Дубоке државе и Вашингтона. Невоља је што је и краљ Чарлс III такође у том зачараном кругу, он је и истакнути члан клуба Давос, Светског економског форума, тог кључног оперативца деструкције. У таквом амбијенту унутрашњег расула прво би требало очекивати даље и екстремно слуганство политици Вашингтона и веома агресивну спољну политику Лондона. Та агресивност је бесмислена јер Британија више нема капацитет утицаја, само агресиван наратив. Уз то, Британија је у Украјини практично у рату са Русијом.

Све то ће брзо пасти у воду јер је нарастајућа унутрашња нестабилност Британије. Велика поскупљења и све тежи свакодневни живот су пробудили енергију незадовољства и земљи прети серија штрајкова и протеста. Ту реторика не помаже, па ће утолико спољнополитичка агресивност постајати све бесмисленија. У реалности, на помолу је политички крај Британије.

Међу првим жртвама би могла бити британска државна заједница позната као Комонвелт. То је скуп од 54 земље, углавном бивше британске колоније, а у 14 држава, укључујући Канаду и Аустралију, британски монарх је и шеф државе. Али, како су већ многе земље најавиле, многи намеравају да напусте Комонвелт јер верују да он нема смисла без кохезионе снаге краљице Елизабете II. Не би требало искључити и сепаратистичке процесе у самом Краљевству.

Помало је необично колико су смрт краљице Елизабете и устоличење краља Чарлса III добили велики публицитет и у медијима и јавности Србије. Додуше, када би Србија била краљевина а породица Карађорђевић не би имала наследника онда би право трона прешло на британску краљевску породицу због рођачких веза. Неки медији чак пишу да је Чарлс „у души православац и светогорац”. То су глупости. Британски монарх је истовремено и врховни поглавар Енглеске (протестантске) цркве и он је пре свега протестант. Он додуше има интересовање за православље и пре неколико година је својим средствима (то су чак стотине милиона фунти) помогао обнову изгорјелог дела Хиландара и срушеног манастира Житомислић код Мостара. Чак је више помогао Житомислићу, мада је медијски присутнији Хиландар. Утисак је да је, уз сву дужну захвалност, у великој мери реч и о геополитичкој инвестицији. Чарлс је и једини припадник краљевске породице који је посетио Србију.

Краљ Чарлс III генерално има велико разумевање за све религије и гаји односе са људима из Индије, из ислама и других религија. Склоност ка православљу се извлачи из чињенице да је његов отац, принц Филип, био православне вероисповести. Његов отац је немачко-данског порекла, са делом руске крви, али је као члан грчке краљевске породице припадао православљу.