Иако је извршни директор Мундијала Насер ел Катер изјавио да су домаћини традиционално гостољубиви и толерантни, у шта се иначе могао уверити свако ко је боравио у тој земљи, те да ће тако дочекати све који дођу, он је нагласио и да очекује од других да поштују њихову културу током боравка. Укратко, хомосексуалцима и осталима из групе ЛГБТQ+ нико неће спречавати долазак и гледање утакмица на стадионима, али ће морати да се „суздрже од показивања наклоности у јавности“. Елем, у Катару је по шеријатским правилима хомосексуализам законски забрањен, због тога странцима прети затвор до седам година, док је за муслимане најстрожа прописана санкција – смртна казна.

Зашто онда не реагују Блинкен, европосланици, еврокомесари и извесна потпредседница белгијске владе!? Како се уопште могло догодити да се таквој држави додели домаћинство најважнијег планетарног спортског догађаја (заправо, једног од два најважнија, уз летње Олимпијске игре)!? И не само да не реагују, него су немачки изасланици пре три месеца походили Катар, тражећи начин да у наредном периоду отуда набаве додатне количине течног нафтног гаса.

И поред тога што је просторно мали, Катар представља значајног актера за регионалну безбедност, а уз то је и трећи највећи произвођач природног гаса на свету (одмах иза САД и Русије) и што је још битније – поседује по потврђеним количинама треће највеће резерве овог енергента на планети (иза Русије и Ирана).

Сa једне стране, и поред неслагања и размимоилажења око бројних питања, Запад не би желео да од Катара створи непријатеља, пошто би им то компликовало рачуницу на Блиском истоку.

Пробао је Бајден да полемише о унутрашњим питањима која се тичу Саудијске Арабије, па се лоше провео током последње посете Ријаду. Са друге стране, услед нарушених односа са Русијом, од сарадње са Катаром у великој мери зависи енергетска безбедност западноевропског блока.

Старо је правило: кога је молити, није га срдити! Уз то, ваља се подсетити и уводне строфе некада популарне песме, сасвим актуелне у овој ситуацији: „Паре, паре покрећу свијет, политику и ногомет.“

Ко ће спонзорисати спортске манифестације, давати финансијске инфузије у временима глобалне рецесије и галопирајуће инфлације!? За разне намене, укључујући и спорт, науку, филмску и модну индустрију, енергетику, тржиште некретнина и тако даље, паре долазе са Блиског истока. Између осталог, паре долазе и из Катара.

Због тога се о људским правима, онако како то подразумевају на Западу, говори спорадично и полугласно, за слање порука више се користе невладине организације, а мање или никако званични канали. И зато се користи прилика да се сопствена надмоћ доказује на примерима попут Србије.

Е ту ће, због организације једне манифестације, реаговати и шеф Стејт департмента, и стићи ће упозорења о проблематизацији даљих евроинтеграција, а еврокомесарка и потпредседница белгијске владе ће најавити свој долазак иако их у официјелну посету нико није позвао.

Да дођу у туристичку посету, то је у реду. Али, да високи званичници друге државе и међународне организације долазе на политички догађај, а питање одржавања параде ЛГБТQ+ заједнице постало је без икакве сумње политичко питање, то не само да у дипломатској пракси није уобичајено, већ није ни дозвољено. Осим ако Србију не сматрају својом (полу)колонијом. Да су уз сличну најаву пробале да уђу у Катар, вратили би их одмах са аеродрома у Завентему, не би могле ни у авион да се укрцају.

Спорно је у оваквом приступу то што се прокламовани принципи, према којима се још од стране разних активиста и коментатора одређује и „степен цивилизованости“ једног друштва, не примењују увек и свуда на исти начин.

Ако се прокламовани принципи не примењују увек и свуда на исти начин, онда то не могу бити правила, већ само геополитички инструмент за ширење сопственог утицаја. Културног, политичког, идеолошког утицаја, како год да се узме, свеједно је. Односно, цела ствар се претвара у политичко питање.

Селективна примена концепта људских права од стране САД и бриселске евробирократије виђена је безброј пута, у даљој или ближој прошлости.

Виђено је и да се људска права косовско – метохијских Срба или Руса у Естонији, о Украјини тек не треба посебно говорити, могу кршити или суспендовати, без обзира на обавезујуће резолуције и конвенције међународних организација.

Виђено је након ескалације Украјинске кризе да више не постоји неотуђивост приватне својине, као и да се имовина и финансијска средства појединаца, предузећа и држава могу присвојити или блокирати.

У том контексту, Мартин ван Кревелд пише:

„Од просветитељства, Европа је намеравала да постане тврђава слободе, владавине права и правде. Сада поновна јавна конфискација имовине такозваних олигарха многе тера на размишљање. Пре свега: нико не зна шта је то олигарх. Затим: то што су неки олигарси већ дуги низ година у мање-више блиском контакту са Путином не чини их аутоматски злочинцима. На крају: и под претпоставком да су злочинци, није јасно зашто су тако дуго толерисани и сад их прогоне, тек након почетка рата. Да ли можда Запад тако подрива основе да буде заштитник правде?“

Примећено је то на бројним примерима и раније, само што нису сви били спремни да их виде. Неки су се правили да не постоје, неки су их сматрали периферним изузецима.

Углавном, „људскоправашки образац“, који се током времена све мање тицао борбе за људска права и слободе стално и свагде, а све више постајао геополитичко средство за селективну употребу, примењиван је тамо где је то било опортуно, где је процењивано да се притиском остварују одређени резултати и тамо где се то могло. А могло се на многим местима зато што је она тиха већина била принуђена на ћутање. Опет због правила: кога је молити, није га срдити.

Том моћном и богатом колективном Западу неки су се дивили, неки су га ценили, неко си од њега претерано очекивали, а многи су га се понајвише плашили, јер увек су из неких Вашингтона и Брисела могли друге, мале и слабе, оне који „не покрећу ни свијет ни ногомет“ изоловати и санкционисати. Али, то време је очигледно прошло.

Из неколико разлога, међу којима је најактуелнији промена међународних околности. Трансформација структуре светског политичког система и преобликовање укупних међународних односа остављају и неке, за колективни Запад врло конкретне последице. Њихов утицај копни геометријском прогресијом, страх од изолације и санкција у остатку света бледи, на бројним местима више и не постоји. Као што се то већ безброј пута одигравало у историји, деценијама таложене фрустрације међу оном тихом већином у таквим околностима испливавају на видело, артикулишу се у јавну реакцију и отворено испољавање незадовољства.

Сада, да не буде како све масовнији и све бучнији протести у Србији против одржавања најављене параде немају ама баш никакве везе са ЛГБТQ+ заједницом… Имају! Тежње да се легитимизују и легализују захтеви ове групе (или мањине, нека декларише како ко жели) узрокују протесте и индукују друштвене напетости и у државама које су то одавно учиниле. Упркос томе што су главни медији за овакве врсте расправа по правилу затворени (не рачунајући онај тип емисија где се циљано доводе разни живописни ликови чија улога је да компромитују сваку врсту критике или противљења), у САД је таква врста напетости и те како присутна.

Како се буду ближили нови председнички избори те напетости ће још више расти и по овој теми. Међутим, оно што ситуацију у Србији чини другачијом, јесте да је ово питање послужило само као уводно. Артикулација јавних реакција и отворено испољавање незадовољства наставило се и учинило већим и обимнијим због политизације свега, због политичког притиска, нових прикривених или отворених претњи и утиска да неки надмени политичари балкански простор и даље доживљавају као свој колонијални забран, у који могу улазити када им се прохте.

У условима крупних промена међународних околности сваки притисак ствара још већи потисак, свака претња креира бунт, а свака надменост производи револт. Уколико је америчком државном секретару, европосланицима или некаквим потпредседницима влада у интересу да створе амбијент у Србији за одржавање такве параде, морају покушати преко „неког Катара“ или „неких Катара“. Делује смешно? Бесмислено? Можда би било смешно и бесмислено да нас иста та гарнитура није убеђивала како се морамо угледати на „неку Летонију“ или „неке Летоније“. Мртви озбиљни, са све фасциклама пуним шарених дијаграма, круже тако већ четврт века причајући о разним реформама.

Данас они морају да покажу како борба за људска права постоји стално и свугде. Да се исти принципи примењују увек и свуда. Да нема селективности. У супротном, резултата за њих неће бити. Заправо, контрареакције ће их тек запањити. Не само у Србији данас, већ и на њиховом Западу сутра. Једноставно, то је тако, свиђало се некоме или не. То се тиче друштвених односа и политичких процеса, колективне свести и психологије масе, дугих интервала трансформације вредносних образаца и укорењености традиције, веровања и сујеверја, идеалполитике и реалполитике.

А када се до те фазе стигне, када се на једном концепту све то „укршта“ и „ломи“, онда више не помаже досадашњи приступ. Потисак, бунт и револт постају јачи од притиска, претњи и надмености.