Пепе Ескобар: Украјина између авганистанизације и сиријизације
(Фото: Кредл)
До сада је постало свима јасно да ово није рат ради само освајања територије. Ово је извесно и рат око економских коридора
Годину дана после изненађујућег америчког понижења у Кабулу – а на рубу још једне слично заслужене репризе у Донбасу – имамо све разлоге да поверујемо да су у Москви забринути да би Вашингтон могао да покуша да им се свети, и то у виду авганистанизације Украјине.
Са и даље непрекидном бујицом западног оружја и финансија која куља ка Кијеву, лако је препознати да ће се борба Украјинаца дезинтегрисати па претворити у још један од ратова без краја. Слично авганистанском џихаду током 1980-их који је уз дотур америчког оружја и финансирања герилаца Русију увукао у тако створен бездан, и сада би они који подржавају Украјину могли још једном поновити све своје раније проверене методе и омогућити да се и овај продужени рат прелије и на околне руске територије.
С друге, пак, стране, овај амерички покушај криптоавганистанизације би у најбољем случају могао само убрзати довршење оног што је руски министар одбране Шојгу дефинисао као „задатке“ Специјалне војне операције (СВО) у Украјини. За Москву би данас тај пут водио све до краја, до Одесе.
А није морало тако да буде. Све до недавног убиства Дарје Дугине на самој капији Москве, бојно поље у Украјини је у ствари било у процесу сиријизације.
Као током страног посредничког рата у Сирији током прошле деценије, линије фронта око значајних украјинских градова данас су се углавном стабилизовале. Са својим поразима на главним линијама сукоба, Кијев је почео да све више прибегава примени терористичких тактика. Ниједној страни није пошло за руком да противника на овако огромном бојном пољу комплетно надвлада. Зато је руска страна одлучила да у биткама ангажује минималан број војника – сасвим супротно од оног што је радила у Авганистану 1980-их.
Подсетимо се и неких чињеница из Сирије: Палмира је ослобођена марта 2016, затим изгубљена и поново освојена 2017. Алепо је ослобођен тек у децембру 2016. Деир ез-Зур у септембру 2017. Делић северне Хаме током децембра и јануара 2018. Предграђа Дамаска на пролеће 2018. Идлиб – а што је најважније с њим и још увек преко 25% сиријске територије – и даље нису ослобођени. То довољно говори о ритму са којим се ствари на том бојишту и даље одвијају.
Руска војска никада није донела свесну одлуку да прекине проток западних оружја ка Кијеву. Сасвим је друга прича у вези са методичним уништавањем тих истих оружја кад се на крају нађу унутар украјинске територије – што иде врло успешно. Слично уништавање догађа се и са мрежом за убацивање плаћеника.
Москви је јасно да би било потпуно узалудно трудити се око преговора са онима који из Вашингтона вуку конце и диктирају све услове марионетама у Бриселу и Кијеву. Борбе у Донбасу и даље од њега јесу борбе за опстанак или смрт.
И зато ће се те борбе наставити, уништавајући све што је још од Украјине остало, једнако како се то догађало и у Сирији. Разлика је у томе да ће много више него Сирија, и оно што од Украјине остане економски потонути у црну рупу. Једино ће територије под руском контролом доживети обнову, а то важи и за највећи део украјинске индустријске инфраструктуре.
Оно што преостане – крња Украјина – већ је увелико опљачкано зато што су се Монсанто, Каргил (Cargill) и Дипон (Dupont) већ дочепали 17 милиона хектара првокласне, плодне, обрадиве земље – више од половине све земље у Украјини. А то онда значи да Блек Рок, Блекстон и Вангард (BlackRock, Blackstone, Vanguard), врхунски власници већинских пакета акција у агробизнису, већ сада поседују сву земљу која ће нешто значити у несувереној Украјини. А како се ствари буду даље развијале, већ следеће године Руси ће се постарати пресеку допрему НАТО оружја Кијеву. И док се то буде догађало, Англоамериканци ће евентуално марионетски режим – који год – пребацити у Лавов. А кијевски тероризам ће – спроводиће га сви обожаваоци Бандере – тада постати и наставити да у престоници буде нова нормалност.
Све је почело када су хакери открили да казачка компанија Техноекспорт продаје Кијеву оклопне транспортере, противоклопне системе и муницију преко посредника у Јордану, а све по наређењима из Велике Британије. Само то преговарање је надзирао и омогућио британски војни аташе амбасаде у Нур-Султану, престоници Казахстана.
Нур-Султан је, што се могло и очекивати, покушао да одбаци сумње у своју умешаност, тврдећи да Техноекспорт није поднео захтев за такву дозволу. То у ствари није тачно, Рајбаров тим је открио да је Техноекспорт за то употребио другу фирму, Blue Water Supplies из Јордана. А ту цела прича постаје још сочнија, јер су свe тe уговорнe документe потом хакери открили и на рачунарима обавештајне службе Украјине.
Штавише, хакери су открили и још један сличан посао који је преко бугарског купца закључила фирма Казспецекспорт (Kazspetseksport), око продаје више казачких авиона Су-27с, авионских турбина и Ми-24 хеликоптера. Требало је да све то буде најпре испоручено за САД, али је крајње одредиште била Украјина.
А као шлаг на ову централноазијску торту, Казахстан је Кијеву продавао и значајне количине нафте, не казачке него управо руске.
Тако је по свему судећи Нур-Султан, можда само неслужбено, ипак помогао у авганистанизацији рата у Украјини. Никакво цурење дипломатских података то није потврдило, али је лако претпоставити да је Путин имао штошта да о томе саопшти председнику Касиму Јомарт Токајеву приликом недавног врло срдачног сусрета.
Султаново балансирање
Случај Турске неупоредиво је сложенији. Анкара није чланица ШОС, ОДКБ или ЕАЕУ. Она још увек не открива карте, па и даље калкулише под којим би се условима прикључила на убрзани колосек евроазијских интеграција. С друге стране, пак, кроз неколико различитих шема, Анкара Москви омогућава да избегне могуће последице лавине западних санкција и ембарга.
Турски бизниси се – и буквално сви они који су у блиским везама са председником Реџепом Тајипом Ердоганом и његовом Странком правде и развоја (AKP) – намлатише пара, па увелико уживају у својој новој улози складишта на раскрсници путева између Русије и Запада. У Истанбулу се отворено хвале да све оно што Русија не може сама да купи у Немачкој или Француској, она купује „од нас.” А таквим пословима се у ствари ту већ увелико баве и неке од европских компанија.
Балансирање Анкаре на жици слатко је као добра баклава. Економски га у вртлогу бескрајног и врло озбиљног турског економског дебакла помаже врло важан партнер. Сагласни су да у то укључе скоро па све – руски гас, ракетне системе С-400, градњу руских нуклеарних централа, туризам – Истанбул је препун Руса – турско воће и поврће.
Анкара и Москва су уџбенички пример здраве геополитике. Ту игру играју сасвим отворено и потпуно транспарентно. То никако не значи да су савезници. То је само врло прагматично пословање двају држава. На пример кад економски одговор једне може помоћи да олакша геополитички проблем друге и обрнуто.
Сасвим је јасно да је колективни Запад сасвим заборавио како треба да изгледају нормални односи и понашање држава с другим државама. А то је збиља јадно. Турску са Запада редовно „оптужују“ да се понаша као издајник – а исто ради и Кина.
Подразумева се да ће Ердоган с времена на време морати да се окрене и публици на горњој галерији, па да свако мало изговори како Крим припада Кијеву који би зато требало да га поврати. Јер, на крају крајева, његове компаније послују и са Украјином – око дронова Бајрактар и којечега другог.
А ту је онда и прозелитизам. Крим остаје теоретски пријемчив за покушаје турских утицаја, ту би Анкара могла покушати да искористи концепте панисламизма или пантуркизма, користећи историјске односе тог полуострва са Отоманским царством.
Да ли је Москва због тога забринута? Не, уопште. Једнако као ни око оних Бајрактар ТБ2 дронова продатих Кијеву. Њих ће и даље неуморно претварати у прах и пепео. Ништа лично – то је само посао.
С енглеског посрбио: Стеван Бабић
