МИЛОШ КОВИЋ: Разумети природу зла значи спречити да се оно понови!

ГОДИНЕ 1880. Срби су чинили 17,63 одсто (441.912 људи) од укупног броја становника Хрватске, Славоније и Далмације. Уочи рата, 1991. године, у ове три историјске покрајине, које је тада обухватaла СР Хрватска, било их је 12,2 процента (581.663). Према попису из 2011. године, удео Срба у становништву Хрватске износио је 4,36 одсто (186.633). Шта се то, у епохи обележеној наглим порастом становништва у целом свету, догодило са Србима у Хрватској?

Српско становништво у Хрватској уништено је масовним убиствима, протеривањем и асимилацијом. При томе, реч је о дугом историјском процесу, који се свој врхунац доживео у геноциду почињеном три пута у 20. веку – 1914-1918, 1941-1945. и 1991-1995. (геноцид над Србима у Србији, Босни и Херцеговини и Срему 1914-1918, у коме су Хрвати одиграли важну улогу, није погодио Србе у данашњој Хрватској). Поређења ради, геноцид над Јеврејима почињен је само једном, у Другом светском рату (1939-1945) и више није поновљен. То се може рећи и за геноцид над Јерменима, који су, у неколико таласа, уништавани у добу 1894-1917.

КАКО разумети геноцид у Хрватској? Реч је о процесима много ширим и дубљим од историје односа између Хрвата и Срба у 20. веку. За почетак, мора се поставити неколико питања. Како је могуће да Европска унија дозвољава својој чланици Хрватској да прославља тзв. „Олују“, злочин у коме је протерала више од 250.000 и убила преко 1.800 својих грађана?

Зашто је у своје редове примила државу у којој су чак и после „Олује“ убијани српски старци на својим кућним праговима, у којој се и данас Срби држе у страху и асимилују, у којој их, уместо да им враћају опљачкану имовину, на основу тајних потерница хапсе и оптужују за ратне злочине?

Зашто ЕУ и САД ћуте када се у Хрватској величају усташке идеје? Да ли је ћутање знак одобравања? Зашто су Англоамериканци, усред хрватског, усташког геноцида и масовног учешћа Срба у два антифашистичка покрета, подржали Тита уместо Драже и зашто су и после Другог светског рата финансирали и штитили Титову великохрватску Југославију? Зашто су англоамеричке тајне службе, заједно са Ватиканом, тзв. пацовским каналима, спасавале Павелића и његове усташе? Како то да је главни организатор „пацовских канала“, римокатолички свештеник и усташа Крунослав Драгановић мирно склопио очи у Сарајеву 1983. године?

ЗАШТО је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију за рат у Хрватској 1991-1995. казнио искључиво Србе, док Хрвати нису кажњени ни за један злочин над Србима, па чак ни за „Олују“, о чијем геноцидном карактеру постоје писани докази какви су, поред осталих, Туђманови „Брионски транскрипти“?

Хрватски геноцид над Србима није био инцидент у историји Европе. Као суштински верски рат против шизматика, предвођен Римокатоличком црквом, у типологији геноцида понајвише је упоредив са крсташким уништавањима муслимана и јеретика. Такви су били, рецимо, крсташки походи француских и угарских краљева, уз благослов папа, на француске катаре и српске богумиле у Босни. У добу верских ратова 16. и 17. века, такво је било постепено истребљење, протеривање и асимилација француских хугенота или шпанских Арапа и Мориска. Хабзбуршка монархија је на такав начин систематски уништавала панонске муслимане, пошто је у рату са Османским царством 1683-1699. ушла на територије Угарске и Хрватске. У кратком времену, од 1878. до 1914, она ће успети да босанске и херцеговачке муслимане учини сарадницима Хрвата и да посеје зло семе које ће проклијати 1914, 1941. и 1991.

По својој методичности, дугом трајању и некажњености, али и по својим верским и расистичким коренима, хрватски геноцид над Србима подсећа на уништавање староседелаца америчког континента од стране протестантске Енглеске и римокатоличке Шпаније. Тим геноцидом, вероватно највећим у историји човечанства, почела је, не заборавимо, историја САД. Он и данас траје, судећи по резерватима и новооткривеним злочинима почињеним над остацима остатака уништених староседелачких народа.

ХРВАТИ су, бар од почетка 19. века, претварани у средство Римске курије, Беча и Париза, потом и Лондона и Берлина, за потискивање Срба и Руса са подручја западно од Дрине. Због вере и језика, али и већ успостављених руско-српских веза, Срби су доживљавани као оруђе све моћније Руске империје. Ратоборна русофобија, укорењена у западноевропским културама бар од крсташких похода тевтонских витезова, потом Швеђана и Пољака на руске земље, обнављена је у инвазијама из 1812, 1854, 1914, 1941. и у најновијем походу НАТО ка истоку, започетом разарањем СФРЈ и уласком НАТО у Пољску, Чешку и Мађарску (1999). Сличности између историје и методологије уништавања Срба у Хрватској и уништавања Руса у Украјини нису случајне. Геноцид почињен туђим рукама у таквим околностима указује се као пожељно геополитичко средство.

Разумети природу зла значи спречити да се оно понови. Најопасније су илузије и лажи. Русија је то коначно схватила. У Србији се, како изгледа, још не разуме да са крсташима нема ни трговине ни компромиса. Они који су 1995, у намери да „буду разумни“, препустили Крајину судбини, скончали су у хашким казаматима. Данашње српске власти, упркос упозорењима стручне јавности, уплеле су се у цењкање бројем жртава Јасеновца и геноцида у НДХ. Упркос томе, председнику републике Александру Вучићу забрањено је чак и да посети Јасеновац. Трговина косовским територијама, људима и светињама непогрешиво води у истом правцу.

Све што нам је данас потребно јесте – истина. У овом тренутку, то значи: разумети прошлост и трезвено, мирно сагледати садашњост.