Владимир Умељић: ПОСЛЕДЊИ КРСТАШКИ РАТ ЗАПАДА

Када су се у Кримском рату 1853-1856. католичка Француска и протестантска Велика Британија удружиле са исламском Турском против православне Русије, амерички историчар Орландо Фигес је то окарактерисао као „Последњи крсташки поход“.

Тиме је указао на чињеницу да су сви крсташки походи Запада од 11-13. века били не само религиозно, већ и стратешки односно економско-финансијски мотивисани, као и да је Кримски рат био не само стратешки односно економско-финансијски, већ и религиозно условљен.

У једној ствари је, међутим, грешио. То наиме и очигледно није био последњи крсташки поход Запада.

 

Недавно сам разговарао са једним добрим познаником, дугогодишњим дописником неколико угледних медијских кућа из Велике Британије, о сукобу у Украјини и о безобзирној ратоборности енглеског премијера Бориса Џонсона, који не престаје да прети Русији, при томе се надмоћно позива и на Кримски рат, при коме је његова земља припадала победницима.

Мој познаник је слегао раменима и раширио руке:

 

„Шта да ти кажем? Данашња Велика Британија је америчка пудлица, која пред собом не држи огледало, већ једну превелику фотографију питбултеријера и не престаје да се диви себи односно тој слици.

Другим речима, Енглези никако да схвате да нити ће се време њихове пропале светске империје икада вратити, нити ће се ујед једне пудлице, ма колико по могућству био болан, иоле приближити снази вилица питбултеријера и њиховог притиска од око 300 килопонда. Тја…

Тачно је, Велика Британија јесте тада била моћна светска империја и најиндустријализованија земља свог времена. Тада је могла себи да дозволи омиљени спорт Запада у овом делу света, наиме „обуздавање Русије“.

Стратешки мотив је био осигуравање пута ка Индији и спречавање пораста руског утицаја у Азији („The Great Game“), економски је било од великог значаја да је тадашња Турска била полуколонијална творевина и лиферант јефтиних сировина, док је британски извоз индустријских производа у Османско царство само између 1825-1852. порастао чак осам пута.

Англиканска свештена лица су истовремено ширила русофобију и неуморно хвалила „благословену заштитну улогу ислама у односу на оријентално хришћанство и муслиманску толерантност у поређењу са деспотским православљем“.

Многобројни турски масакри над православним грчким и српским устаницима и цивилним становништвом су се ревносно и консеквентно игнорисали. Или, биће, толерисали тј. појашњавали шта се под тим појмом подразумева.

И то је тако ишло даље, све до Првог балканског рата 1912, када су Турци послати назад у Малу Азију. Православни хришћани Балкана су дизали устанке, турски ислам је остајао веран својој „благословеној заштитној улози и толеранцији“ а просвећена Западна Европа је ћутала и, тиме, одобравала.

Сећаш се шта је Виктор Иго обзнанио 1876?

 

„Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет.

А владе, виде ли то? Не виде. Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу.

Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врше покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременитим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни.“

 

И Русија је наравно имала своје стратешке и економске интересе при борби против Османског султаната, али један изузетно важни мотив је било самосхватање заштитнице православних народа на Балкану, као и у Светој земљи. Међутим и то је на Западу подведено под „панславистичку претњу“.

Девети руско-турски рат је почео 1853. а 12. марта 1854, седамнаест дана пре објављивања рата Русији, британска флота је блокирала руска пристаништа на Балтику. Између 14-19. септембра искрцало се око 50.000 британских, француских и турских војника на Криму, северно од Севастопоља и почела је опсада овог стратешки изузетно важног града.

Као што је познато, Кримски рат се није завршио повољно по Русију, француско-британска ратна техника је била много напреднија, моћнија. Но занимљиво је, нарочито при данашњем звецкању оружјем од стране Бориса Џонсона, подсетити се да су победе у појединачним окршајима пре свега односили Французи а не Британци.

Карактеристичан је пораз Британаца, назван „Смртоносно јахање Лаке бригаде“ („Charge of the Light Brigade“), када је при нападу на једну од стране Руса контролисану долину од 673 коњаника у року од двадесет минута живот изгубило њих 156 а 122 било рањено. Овај дебакел је касније преокренут, изграђен у мит о „нашим бескрајно храбрим и неупоредиво самопожртвованим момцима“.

Пораз при следственом јуришу на Севастопољ, на утврђење Редан, донео је нову рану британском самољубљу, утолико више јер су Французи при свом нападу били успешни. Тако је остало забележено да је британска краљица озлојеђено изјавила колико јој је „неподношљива помисао да је неуспех код Редана последња реч нашег оружја“ („that ‘the failure on the Redan’ should be our last fait d’ Armes“).

Тја, ко зна да ли Џонсон својим прижељкивањем „пораза Русије у Украјини“ још увек рационално размишља или пак само чезне да опере образ „британског оружја“, које ће по свему судећи преживети највећи део грешних Украјинаца, у чије руке оно стиже. Но, за утеху, овог пута то није енглеска лака коњица која гине, већ „само“ некакви Словени…

Не, Кримски рат није био последњи крсташки поход Запада. А плашим се да ни овај у Украјини то неће остати… Мада, звучи перверзно, али можда би требало да се радујем, јер – крсташки и било који други ратови у време нуклеарног наоружања?

 

Не, то не могу да прижељкују ни пудлице, које себе сматрају бултеријерима.“