Доњецк, град-херој: Нигде, осим на КиМ и овде, нисам осетио да живот и смрт тако миришу

Пише: Михаило Меденица

Доњецк, град херој! Заиста јесте. Прелеп град у свој слави, у свој крви, у свему што видим, схватам, осећам али не могу да опишем.

Некада зафали речи, или једноставно сметају, покваре све, не знам..?

Живот и смрт у два корака, у парку с краја авеније Мајаковског, на тако спокојном месту…живот и смрт мириса јоргована…

Заиста је тако. Нигде до Косова и Метохије и ево, овде, у Доњецку, нисам осетио да живот и смрт тако миришу, да су тако јарких боја, да…не знам, драго ми је што нема речи баш за све, што нешто једноставно мирише, има боју и то је све…

– Предиван цвет. Њега уберем и понесем друговима на гробове… Не волим куповно цвеће, новац му некако узме душу, мирис, све дивно из њега…– последње што бих помислио за Расела је да воли цвеће. Јоргован нарочито, мада зашто да не, Расел је све супротно од онога што би човек помислио о њему…

Расел Бентли, Американац, рођени Тексашанин, бољшевик, еееј, каубој- бољшевик…

– Погледај, то је за украјинске нацисте легитиман војни циљ…– укопао је „ладу“ у месту показујући на зграду, оно што је остало од зграде до обданишта и школе.
Да, зграда између обданишта и школе је неким зверима била циљ?! Жељени циљ! Болесни трофеј…

Стара стамбена зграда у Кировској области, у још једном од оних дивних паркова Доњецка, зверима је била циљ…

– Скинули су два спрата, брате, читава два спрата, ееееј…– гледам, чујем Раселов глас, испред мене је, знам али не видим га, не видим ништа осим зграде без два последња спрата, и…
Нема никаквог: „и“, звери су гађале стамбену зграду, већ осам година то чине Доњецку, већ осам година је Рус довољно жив само кад је мртав…

– Сними, сликај, шта год…нек тај свет види и покаже шта је овде војни циљ, шта је било где у Доњецку војни циљ, због чега не престају ноћ и дан…– Расел је на ивици суза.

Очи су му иначе вечито некако сузне, чини се као да му зенице пливају испод густих седих обрва…

Рески звук његове „ладе- ниве“. Бели крш негде с краја совјетске ере, ако је за Рсела икада уопште завршила..?

Бољшевик из Тексаса, довољно лудо, али бољшевик из Тексаса, бивши официр америчке војске који је баталио све, распродао све и дошао у Доњецк као добровољац још 2014.
Дугокоси, седи Американац који мени, Србину, преводи са руског јер не знам ни реч, а он га говори као да Тексасом извире и понире Волга, доброћудни каубој- бољшевик вечито сузних очију, дугачког седог репа и оног тврдог нагласка због којег смо као клинци мислили да је човек настао од Џон Вејна.
Оног акцента, кад не говори руски, а једини сам с којим га не говори, но нагледао се мучени Доњецк и луђих ствари од нас…

– Идемо до Петровскаје, јутрос су тамо тукли…- нагурали смо се у мучену „ниву“, бељу од Раселове косе и једва коју годину млађу од њега, рекох- тексашки бољшевик за воланом „ладе“, као сценарио неког сулудуог дипломског филма надуваних клинаца што трипују авангарду, но…

О доброме духу седе косе више у неком наредном слову, грабимо „ладом“ ка перфиреији Доњецка, ако то уопште јесте периферија, неких десетак километара је од самог центра а Доњецк је диван велики град сав од мириса, паркова, булевара, живота, смрти…

Петровскаја је нешто налик сеоцету у граду, викенд- насељу које то заправо није, но линија фронта на само коју брезу даље начинила је Петровскају скоро пустом.

– Да ли су ово легитимне војне мете?! Да ли су ово ти „зли“ руски војници које хаубице траже дан и ноћ…– исто питање пријатеља сузних очију, сузне очи сваког од нас- једини одговор.

А, има ли каквог другог?! Може ли шта човек осим да исплаче Петровскају, све руске и српске Петровскаје, Кировске, Текстилнаје, Хоче, Призрене, Ђаковице, Ловћене, Проклетије, Кајмакчалане..?

Све утолико више боли јер све личи, све су ово српске очи виделе, виде још живо, довека живо…
Да на српском дозовем пале чатмаре, преклане брезе, оне брежуљке повише реке- свак би ми одговорио, сигуран сам…
С леве стране земљаног путељка две срушене куће полако тону у коров и трн.

– Гранате, да! Мало напред па десно има још, увек има још, нажалост…- да, увек има још, јаду никад краја, али ни животу! Осам година звери бију Доњецк али шта ће гранате души, шта јој могу..?

Пристрасан сам, да! Да лажем некакву објективност док стојим пред кућом израњаваном од шрапнела и гелера, пред једном од толико кућа, пред дететом што се на звук гранате свије уза зид преплашено?!

То дете је неким зверима циљ! Зашто би иначе гранатирали Петровскају, због чега то годинама чине?!
То дете је Василија, то дете је и моја кћи, ова куће је и мој дом, шта је патња овог народа ако не и моја туга?!

– У сред дана као да се небо срушило на нас! Видите, то је била ограда, бетонска ограда, више је нема, но да је није било сад не би било нас…– вели жена што је изашла пред нас, да нас поздрави, позове у кућу на то мало што имају, на то много што имају: душе!

Понавља ми како се зове али је не разумем, говори брзо, но најмање ми је важно како се зове, како се зову- за мене су моји, за звери су број, циљ, мета…

Сокак приземљуша белих прозора са плавим окнима и нешто дворишта, колико за цвеће, и намернике да сврате.

– Да није било бетонске ограде сад не би било нас…– понавља мучена жена, показујући на гомилу шута, гелера, шрапнеле и шофершајбни аутомобила сабраних на једно.

Одмах до кратера пред оградом које више нема. Мало од куће које умало да нема. Од деце. Од деце. ОД ДЕЦЕ!!!
Како ће ова анђелица сутра кад загрми, кад једном утихну гранате уз које је стасала, хоће ли се стрести и свити уз неки зид на сваки громки звук..?

Да, хоће, јер неке су звери разрезале да њен живот вреди онолико колико је гранате промаше…

– Овако се више не може живети, но живети се мора…– глас однекуд с леђа, мушки глас, израњавана прилика пуна осмеха.

Да, пуна рана и осмеха јер нема те силе ни тог калибра насупрот живота.

Гжења, комшија с друге стране земљане стазе, сав у завојима и ранама.
– Проћи ће, све ће проћи, добро је како је могло да буде…– каже помирљиво, гласом човека који никоме не замера те завоје и ране, који не мрзи, који је мета али никад неће бити број, нико од ових дивних, мучених људи што би да нас сврате да поделе то мало што имају и то што имају на претек: душу!

– Чујете, туку непрестано, може сад док разговарамо, баш овде где стојимо и…- и ништа, добри човече, мислим се док палимо неке цигарете пуне „пањева“ и још горег мириса, но само нек тињају, свака је у Доњецку и за здравље и за душу, али ко још за живот Руса мари…

Стојимо, ћутимо, гледам у изрешетана лимена врата дворишта, шта и да кажем.
Кроз главу ми пролазе Раселове речи: „Скини панцр и шлем кад разговараш са људима, страдалницима, покажи им да не мислиш како је твој живот вреднији од њиховог…“

Да, ако не могу више да учиним могу барем толико, у осталом чему панцир и шлем ако гранатан сад…
И овако смо легитаман војни циљ, мета, трофеј, храна за бездушје звери…

Никада Србин и Рус нису довољно мртви и вазда их је превише, па све да један остане на овоме шару земаљском.
Претерујем? Не!

Због чега већ осам година туку Доњецк, град, парк, улицу, школу, оне јорговане..?
Због чега Василија?
Зар је злу потребан разлог..? Зло само тражи мету, трофеј, плен, не прави питање- крв је крв…
Тукли су читаву ноћ, и ову ће, и још ко зна колико ноћи.
Жао ми је што нисам ушао где су ме свраћали, надам се да схватају..?
Не желим да им трошим то мало што имају, не желим да им трошим што имају на претек- душу!

Дали би је да угосте намерника. Дали би све што имају, а чиме барем зрно да им узвратим..?
Сузом? Ако је довољно исплакаћу реке за њих, ако ће умирти и нахранити звери, но…

Вози, Расел, брате, само вози. Терај то бело кљусе у кас, потпраши му „копита“, добри мој тексашки праведниче.

Само вози, да оћутимо, ко зна кад и где ће следећа да удари, тишина је у Доњецку привилегија мртвих…
Само њихова…