МИЗЕРИ: Како су на Вимблдону дошли на идеју да би било баш демократски и господски да пошаљу кратку поруку – за Русе забрањено

Порука је стигла од управе турнира на врху чијег пехара стоји онај ананас, а тај пехар је чак шест пута кући носио момак који годинама страшно нервира домаћина

ШТА ли је било у главама људи у УЕФА када су 1992. године вратили фудбалску репрезентацију Југославије са аеродрома у Стокхолму? Шта је било у главама људи из МОК када су исте те године на Олимпијским игарама у Барселони спортисте Југославије назвали „независним олимпијским учесницима“ и у глави предлагача овог назива, британског премијера Џона Мејџора? Шта ли је било у главама исте те године онима који су водили европску клупску кошарку, када су одлучили да Партизан не сме да игра код своје куће, па је своју другу кућу нашао у шпанској Фуенлабради?

Ништа. У главама тих људи пре 30 година било је велико и празнином испуњено – НИШТА! Када сам био дете, прва асоцијација на тенис била ми је – Вимблдон. Ма, све на њему и око њега. Па и онај ананас на врху победничког пехара. Он тамо стоји од 1887. године и има јасну поруку: ту је, на врху, јер је био ретка воћка у Британији у години када су тенис почела да играју „ноблес господа“. Ту је и данас, када су на Оствру, три деценије после горе поменутих, дошли на идеју да би било баш демократски и господски послати кратку поруку Данилу Медведеву, Викторији Азаренки или Андреју Рубљову: За Русе забрањено! Нисте добродошли, јер не пљујете довољно или уопште председника своје државе!

Ако овде препознајете обрисе „кристалне ноћи“, разумем вас. Порука је стигла од управе турнира на врху чијег пехара стоји онај ананас, а тај пехар је чак шест пута кући носио момак који годинама страшно нервира домаћина. То је момак који је 1999. године, између два тренинга, био у склоништу на Бањици, док су на његов град и његову земљу падале бомбе. Између осталог ми је и због тога одувек била језива енглеска реч „беда“. Мизери!