Анђелковић: Окренемо ли се од Русије да бисмо се „спасли“ – даћемо прилику онима који нам не мисле добро да нас дотуку

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ, „Антисрпска злоупотреба сукоба у Украјини“

ЗАПАДНИ центри моћи – исти они који данас посредно воде рат против Русије уз помоћ украјинског топовског меса– после уводне фазе антисрпске глобалне пропаганде започете крајем осамдесетих година, започели су својеврсну агресију против Срба 1991, формирањем тзв. Бадинтерове комисије.

После вишегодишњег оцрњивања нашег народа, отпочели су јуриш на њега који је из године у годину добијао на интензитету.

Европска економска заједница (ЕЕЗ), претеча Европске уније (ЕУ), дрско је себи дала за право да одлучује да ли једна суверена држава, каква је била Југославија (небитан је сад њен политички систем), постоји или не. А пошто се према оцени тих евроатлантских узурпатора она налазила у стању распада – констатовали су да више не постоји, што није било тачно. Затим су се усудили да противно њеном важећем Уставу доносе одлуке у вези са тим како ће она бити подељена.

Потпуно је занемарено право конститутивних народа на самоопредељење – превасходно српског који је својом победом у Првом светском рату омогућио стварање Југославије – које се налазило изнад права република да се издвоје у административним границама.

Одлуке те комисије ЕЕЗ накнадно су представљене као део међународног права, а заправо су биле у функцији његовог насилничког рушења.

У наредним годинама српски народ се суочавао са низом непријатељских потеза западних држава које су имале за циљ да на нашим просторима буде наметнут поредак по вољи Вашингтона, Лондона, Берлина и других евроатлантских средишта моћи, односно да овде буде инсталирано оно што су они тада називали „нови светски поредак“.

На начин који подсећа на цртање колонијалних граница у прошлим вековима, или на Хитлерово прекомпоновање Европе, брутално су натурали своју самовољу, коју су лажно представљали као међународно право.

Низале су се мере економске агресије против Срба, класичне војне интервенције од Српске Крајине преко Републике Српске до Србије, све већа и већа медијска сатанизација нашег народа, подршка било коме ко делује против његових интереса унутар нашег националног корпуса или ван њега.

Резултат свега тога је, између осталог, било етничко чишћење Срба са скоро четвртине простора где смо до почетка 90-их били већинско становништво, као и протеривање наших сународника са бројних територија на којима смо живели у окружењу других народа. Срби су скоро нестали са простора Српске Крајине, значајних делова БиХ и Косова и Метохије.

На неким другим територијама подстакнути су антиидентитетски процеси срачунати на стварање тзв. анти-Србије од дела историјских српских земаља, што је најизразитије у Црној Гори (али слични покушаји су још актуелни и нпр. у Војводини).

Међутим, уз све то, они који нам глобално и регионално не мисле добро, нису успели да нас до краја сломе. Клани смо, али ипак нисмо доклани. Република Српска и даље постоји, како-тако и колико-толико – уз сав дефетизам и колебљивост званичног Београд – држимо још неке позиције на Косову и Метохији, Србија није до краја окупирана и увучена у НАТО, значајан део становништва Црне Горе упорно залива своје српске корене насупрот тамошњим системским покушајима (уз благослов Запада) да они буду почупани.

Да би се све то кончано променило на нашу тоталну штету, како би Срби били сведени на меру коју су им душмани одредили, тј. тек на нешто проширени Београдски пашалук – сада се користи криза у Украјини. Ту је оштрица главног удара усмерена према Русији, али се цела ствар додатно злоупотребљава да се реализују други циљеви оних који стоје иза изазивања поменутог сукоба.

Један од њих је и заокруживање окупације српских земаља.

Запад сада води рат против Русије али његове плодове жели да скупља и на Балкану. Кључни евроатлантски центри моћи и са њима повезани регионални српски опоненти, пробају да искористе актуелни сукоб на истоку Европе, како би нас перфидно навели да кончано тотално капитулирамо.

На Београд се врши притисак да се због тзв. ЕУ-перспективе и привредне сарадње са Западом али и очувања лично-партијских интереса тзв. политичких елита, дистанцира од Русије, све до прихватања бриселских санкција усмерених против ње. Циљ је да се тако, по принципу бумеранг ефекта, примарно науди Србима а не Русима. Руси могу без нас да се боре за своје интересе, а ми тешко да смо у стању да бранимо сопствене позиције без њих.

Ако бисмо ирационално подлегли притисцима, изгубили бисмо битну руску подршку. После тога би од стране водећих западних сила била продубљена сецесија Косова, односно отпочела би свеопшта офанзива срачуната на рушење носећих стубова државности Републике Српске.

Када би којим случајем код нас преовладао потпуни дефетизам, номинално окрећући се од Русије да бисмо се „спасли“, заправо бисмо омогућили онима који нам не мисле добро да окончају антисрпске послове које већ деценијама нису у стању да заврше.

А у тој опскурној причи постоји још једна димензија: идентификација са агресором.

Ако бисмо стали данас на страну оних који Русима покушавају да раде све оно што су чинили нама, ми бисмо признали да су и у прошлости били у праву. Не бисмо смели више ни једну негативну реч да кажемо о злочиначкој акцији „Олуја“ коју су Хрвати спровели уз свестрану подршку САД. Нити би оно што нам је НАТО учино 1999. имали право да називамо агресијом.

То би за власти у Београду које би се окренуле Западу против Русије убудуће морала да буде легитимна интервенција против сопствене земље.

Да се све то не би догодило, патриотски настројени друштвено-политички фактори дужни су да интензивирају деловање.

Приоритет мора да буде опирање политици ерозије неутралности каква је на делу од када је Београд срамно подржао два антируска потеза Запада у УН. Уз то је од огромног значаја инсистирање на што свеобухватнијем повезивању, односно координираном деловању официјелног Београда са Бањалуком, ради одговорне и неподељене заштите српских националних интереса. Они чине целину и само се у том контексту могу успешно бранити.

А део њихове одбране у овом тренутку треба да буде и уграђивање војне неутралности, али и обавезе да не уводимо било којој земљи санкције без претходне одлуке Савета безбедности УН, у Устав Србије.

Само истрајавајући на политици даљег неокретања против Русије и са тим повезане одбране виталних српских интереса, наше државе, Србија и Српска, могу да остану фактори за регионалним геополитичким столом. Очување онога што је остало од неутралности, за Србе значи одбијање сопствене капитулације.

Без тога бисмо постали пуки објекти самовоље оних који нам већ деценијама наносе велику националну штету. Ушли бисмо разоружани у кавез са бесним лавовима који намеравају да нас растргну.

Нико нема право да нас и убеђује да је разумно да тако поступимо, а камоли да нас тера да то урадимо јер то представља класичну велеиздају!

(трибину су организовали портали „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)