МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: „Силуј, слободно, али са заштитом…“

Дакле, руски војници јуришају Украјином исуканих ножева и спуштених гаћа, па шта им западне за клање, а шта за силовање, мада највише воле ако могу да обједине оба „задовољства“…

И не само то, не да силују све што хода већ од супруга имају и благослов да то чине, све док користе заштиту како се кућама не би вратили с каквим осипом, или нечим грђим, како тврде белосветски подводачи истине и правде.

Наравно, реч је о монструозној пропаганди западних дописништава пакла, но та пропаганда полако али сигурно постаје безусловна истина, за коју сви знају да је лаж, али не мари: важно је само да за Русом остаје траг крви, све и да је његова, нема везе, крви се у зрнца не гледа…

Речју, преклан, распет и спаљени Рус није жртва, жртве су нож, клин и пламен…

„Слободарски“ запад у екстази живи своју Кристалну ноћ, заборављајући најважнију чињеницу- на истоку свиће, увек и занавек!

Но, од те „слободарске“ полусветине ме ништа не чуди, Гебелсова пасторчад су то, али ме чуде овдашњи чауши, не само другосрбијански но и овни што се тобож гнушају те другосрбијанштине, како без размишљања, без иоле промисли, без критичке мисли прихватише здраво за готово да Руси гологузи и с крвавим ножем у зубима пајају украјинском бестрагијом!

Знам да од чауша никад човек, али рачунам: ако је неко платио, преплатио, још плаћа цех пропаганде запада онда смо то ми, овај мучени народ и ова сирота држава, па ваљда смо бољи од тога да гутамо сплачине и тражимо репете, но, ето, врднуше се неки да се у сплачинама и купају убеђени да ће мирисати на пољско цвеће и лаванду…

И сад то што су начули проносе ко непорециву истину, а оно што су видели, као да нису…

А, видели су што и свако од нас- на стотине престрашних урадака оних украјинских фашистичких умоболника, на којима уживају у мучењу, касапљењу, раздробљавању, клању заробљених рускох солдата!

Да, видели су, звери су толико тога учиниле и снимиле дичећи се злом, јашта су видели…

Толико је мученица силовано, пребијано кост по кост, силовано наново па пребијано ако је још која кост остала на пола, а онда спаљено живо- само зато што су Рускиње!

Видели су, јашта да су, баш као и тај плачни запад, но Азов, Ајдар, Десни сектор…су и даље строј мученика, до последњег ока које су ископали, до послењег детета које су пререзали на пола, до задњег старца којег су спалили са кућом- само зато што су Руси!

Дакле, говорка се да руски војник силује и убија, убија и силује, убија силовањем и силује убијене, а види се шта нацистичке звери украјинске чине- но зашто очима веровати кад се јасније говоркањем види…

Понављам, ако је неко платио, преплатио, још плаћа цех лажи запада- то смо ми, па опет…

Због тога и запињем (вероватно вас већ умарајући) да стигнем свако слово о страдању Руса у Донбасу, Луганску, Харкову, Одеси, Маријупољу…јер прећутим ли/прећутимо ли то- прећутаћемо све наше страдалнике чије нас кости дозивају из јама, вртача, незнаних гробница, кречана, јаруга, јендека…

Ми смо народ праведника и страдалника чија је крв и кост оклеветана, и ако данас нисмо уз браћу на крсту како сутра да у молитви станемо под њега?!

Једини смо на шару земаљском којег клеветају за злочине и геноцид, а тамо где смо „починили“ та зла диме се оџаци „жртава“- наших нема…

Ако са браћом данас не понесемо крст- довека ћемо носити себе ко терет!

Себи смо дужни да нашим путем до Голготе нико више не прође…

Србин је оно најбоље у Русу и Рус је оно блажено у Србину!

Наше је да сведочимо истину, видљива је, да се не чују чауши где „сведоче“ лажју!

Дужни смо себи, страдалници смо, а не тек жртве, нарочито не жртве самосажаљења и самопрезира.

Запад живи своју Кристалну ноћ, но на истоку свиће, довека!

Није Рус брат што је тако казано, но што је то и на земљи и над њом- доказано!