Од првог дана руске интервенције у Украјини Срби са Косова и Метохије међусобно размењују информације о реакцијама Албанаца на збивања у поменутој земљи. Сваког  дана чујемо нешто ново од познатих али и непознатих Албанаца, који користе сваку прилику да нам нешто кажу о миру и заједничком животу. Полако препознајемо њихову чувену снисходљивост коју чекамо више од три деценије, и која је већини тако својствена.

На пример, у Комерцијалној банци у Грачаници старији Албанац подиже српску пензију и на речи службенице банке колико новца има на рачуну и да може да подигне све ако жели, одговара: „Хвала, хвала, ето тако лепо да живимо. Мир да буде, да не буде сукоб. Да живимо к’о људи, заједно“. Радници банке, али и ми остали који смо чекали испред шалтера, само смо га погледали не желећи ништа да коментаришемо. Није било ни време ни место за тако нешто, и тако смо се и понашали.

У првих 15-20 дана сукоба у Украјини, млади Албанци који раде у великим маркетима, на бензинским пумпама – где и Срби тргују – пресретали су нас и питали хоће ли бити рата. Мом познанику су таква питања постављали на више различитих места и када су му досадили одговорио је једном од њих тапшући га по рамену: „Неће, неће рата да буде, не брини… Можда мало“.

Буђење из сна

Брачни пар Ђорђевић из Грачанице је на питање да ли ће бити рата на Косову и Метохији збуњено одговарао још у октобру прошле године, и то својим познаницима из Приштине који живе у луксузном насељу и више су него добро ситуирани. Никоме месецима нису то помињали, јер им није било јасно о каквом су рату причали. Тек су сада повезали целу причу, и кажу да су још онда приметили страх код њих.

Коментар Албанца због кога сам решила да све ово поменем чула сам дан после вежбе Војске Србије на Пасуљанским ливадама. Његово име је Берат и власник је бензинске пумпе у Липљану. Србина који сваког јутра точи гориво на тој пумпи – ради се о комби превознику па су разговор и путници слушали– дочекао је питањем да ли је гледао војну вежбу на телевизији. Када му је возач одговорио: „Нисам гледао Берате“, наставио је: „Ја сам гледао, све сам видео. Бога ми, за рат се спремате. Стигао вам и ПВО из Кине“. Возач је ушао у комби сморен јер му та тема није пријала у седам ујутро, и питао путнике: „Шта прича овај Берат? Неке Кинезе помиње, неки ПВО. Зна ли ко шта о томе? Нисам ТВ упалио целог викенда, нисам ни био кући“. Одговор није добио, али су путници почели да коментаришу ситуацију у Украјини и шта је тај мач правде који је Русија подигла изазвао код Албанаца.

Ако тако реагују сада, и ако су исто питали још јесенас, уз податак да од децембра скоро 50 хиљада радно способних Албанаца месечно аплицира у неком од западних представништава у Приштини у жељи да напусте Косово и Метохију, онда је јасно да страх постоји и да их он покреће да раде то што раде. (Од поменуте цифре, један број њих су и припадници такозваног Косовског заштитног корпуса. Подносе захтеве за одлазак са Косова и Метохије под изговором да им је мала плата од 500 евра.)

Дочекали смо да гледају српске војне вежбе, пописују наоружање које Србија купује, распитују се о рату, деле савете о миру и заједничком животу и слично. Још о томе отворено говоре испитујући и очекујући коментаре од Срба – дотле је дошло. Таман и да, што би наш народ рекао, пет пара не дају за дешавања у Украјини или за Србе и Србију, није нормално да постоји толика жеља за одласком – то је скоро па масовно исељавање. Иза тога се нешто крије и лоша економска ситуација није прави разлог због кога одлазе. Пре ће бити да су се дефинитивно пробудили из сна да су они од стране Америке изабрани народ, и да ће она због њих учинити баш све.

Невиђена паника

Од почетка војне интервенције у Украјини приметили смо и да их је страх од глади. Одмах су кренули са гомилањем залиха брашна, уља, шећера… Трговали су Албанци чак и по северном делу Косовске Митровице, толико да су продавци ограничили количину одређених артикала који су се могли купити. Панику су пренели и на Србе, али то се не да упоредити. Поједини Срби су куповали залихе, Албанци су грабили уз невиђену панику.

Постали су свесни да готово у потпуности зависе од других, да ништа своје немају. На највећој житници на Косову и Метохији – Широком пољу – граде луксузна насеља и плодну земљу претварају у бетон. Уљара у Урошевцу више не постоји, а већина њих се сећа времена када је радила и какве је капацитете имала. Поља сунцокрета која су се могла видети по целом Косову, давна су прошлост. Плаше их и цене основних животних намирница које су тренутно повећане за 50 и више одсто, са тенденцијом да се мењају на недељном нивоу, да не кажем дневном. Њихов животни стандард  је низак и пред њима су велики проблеми. Сто их је неких мука притиснуло, и обичан народ то више не може и неће да крије.

Где му дођемо ми, Срби, у овој причи? И даље у својим гетима – или кавезима, све једно је – где су нас сместили Натовци, исти они који здушно наоружавају нацисте у Украјини. Вртимо свој точак чекајући слободу и негде дубоко у нама тиња нада да можда то време и није тако далеко. Осећамо тугу због братоубилачког рата у Украјини, и није да смо имуни на скупоћу, да нисмо свесни кризе која постоји и која може бити још већа, али ми смо под окупацијом 23 године, деценијама страдамо и боримо се са невиђеном неправдом без основних људских права. Ми не знамо како је то живети нормално. Албанци нас угњетавају кроз генерације, али последње 23 године у томе су им се придружиле и земље Запада и САД, онако прикривено, лицемерно, затварајући очи пред патњама Срба, само да би их користили за своје прљаве циљеве.

Карте су отворене

Колико год било тешко, увек помињем да у свему тражимо то нешто да издржимо још мало, и то није тренутно понашање Албанаца. Зато су нам и реакције такве какве јесу. Углавном ћутимо када нам прилазе и снисходљиво причају о миру и заједничком животу. То ће бити још израженије како време буде пролазило, барем њих знамо. Биће и оних других који ће своје фрустрације и незадовољство према нама још јаче да искаљују – јасно нам је.

То нешто нам је сада пружила Русија, и зато не да вреди издржати још мало, већ је, усудићу се да кажем, вредела и сва патња до сада. Велики Достојевски је рекао: „Тајна човечијег живота није у томе да само живи, већ и у томе зашто живи“. Сада када је свако показао своје лице, када су све карте између Истока и Запада отворене на столу званом Украјина, на Косову и Метохији се јасно види зашто живе и трпе Срби и да ли то „зашто“ постоји код Албанаца и њихових ментора.

За ове прве нам је јасно да полако дижу руке од свега, ови други уцењују и прете, мислећи да су и даље једина сила – господари света. Истрошени, пред сам крај рока трајања, режирају по истом сценарију подметачине и лажи – Меркале, Рачак, Буча – и свакоме ко је имало разуман јасно је да су вера, истина и правда давно протеране са Запада, и да целом свету Русија то доказује у Украјини, силом натерана. Зар би се  служили таквим подлостима да није тако?

Не бавим се високом политиком у својим текстовима, не знам је, али ако стигну уцене везане за Русију, и ако се буду односиле на нас са Косова и Метохије, треба их без размишљања одбити. Не обазирући се на званичну политику коју води Београд, поглед нас поробљених је свих ових година уперен ка Истоку, јер знамо да само отуда долази сунце слободе. Тамо је Бог, и за то вреди – или је вредело – живети, па, како нам буде.

Јања Гаћеша је дугогодишња дописница Новог Стандарда из Грачанице

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић