Рељић: Ко према БиХ представља Немачку – Немац Шмит или Немац-Бошњак Ахметовић?

АКО вас занима шта о будућности БиХ, у озрачју украјинске кризе, мисли човек који је први ставио штапине динамита у темеље наше бивше заједничке државе Милан Кучан онда ћете прво морати саслушати његову критику Јанеза Јанше, кога је он слао да потпаљује те штапине. Времена су се променила па је „јаншизам“ нешто најстрашније с чим се, по Кучану, Словенија суочава, а Виктор Орбан и такви које следи Јанша су – „зло и наопако“. А онда ће за БиХ мудри Кучан ће рећи да о њеној судбини одлучују – Београд и Загреб. Не Брисел, Вашингтон ни Љубљана, него…

Милан Кучан је даље на неки – рекло би се вешт начин – објашњавао да би се то требало чинити тако да се и Сарајево осети равноправним. И тако…

А што се тиче утицаја украјинског рата на Западни Балкан – најбоље би било „да се о томе не говори“. Јер, чим се прича, ко зна.

И тако. Србима и Хрватима је ово вероватно смешно, а Бошњаке ће повредити до коске. Зар је могуће да Брисел не одлучује од свему? Какав Београд и Загреб? Добро, до пре две године Загреб би могао, али Београд не би ни пре педесет!

Нико се није тако непромишљено ослањао на Запад, на Америку. И чудно немирно се из Сарајева посматра шта се догађа у Украјини. Јер, мање више свима је јасно да Украјинска криза увелико превазилази ратне операције руске војске, једино Сарајево из тог извлачи закључак да би се то њих могло тицати више него других.

Tо, наравно, није добар увид, јер све око Украјине води једном новом позционирању сила у светском координатом систему. А БиХ ту може да буде нешто стреснија, наравно ако „западни пријатељи“ реше да јој помажу.

Моћ Америке да малтретира свет а да по том основу политички лидери доносе и одлуке које директно и очигледно штете њиховим сопственим државама – сада функциконише само у Европи. Имра Кан, премијер Пакистана је одлучно одбио да послуша Џоа Бајдена, јер је с Путином постигао изузетно важне договоре око гаса и пшенице! Да ли ви мислите да смо ми луди, поставио је питање пред читавим светом.

Проамерички политички део верује да би га због тога треабало сменити, али то ће му извесно само увећати рејтинг у народу.

Индија је с Русијом средила нове послове о увозу енергената, а нафту и гас ће плаћати у рубљама и рупијама. И купује руски С-400. Као и Турска, уосталом.

Турци су мало дрибловали првих дана, а онда кад их је удрио поремећај од драматичне инфлације – па су се одали нормалним односима а противним интересима непромишљених Американаца. Готово као виц је изгледала намера америчког естаблишмента да затраже да Турци дају С-400 који су купили од Руса Украјинцима.

Опет, помахнитали су Американци у лику неоријентисаног Џоа Бајдена и медијским лудилима, али америчка министарка финансија Џенет Јелен јавља „да би санкције којима би се наметнула пуна забрана извоза руске нафте вероватно довела до астрономских цена црног злата што би наштетило САД и њиховим савезницима“.

То је добро за луду Европу, али Јелен се нада „да ће америчке нафтне компаније и друге моћи да повећају производњу у наредних шест месеци, подстакнуте вишим ценама, што би могло да омогући строжа ограничења руске нафте“.

Засад Американци су повећали куповину руске нафте.

Израел рецимо, ни у чему се не слаже ни са Турском, ни са Ираном, једино у томе – да је глупост уводити санкције Русији. Или, заливске монархије које су основа ОПЕК-а, неће ни да разговарају са Бајденом о повећању производње нафте да би себи и Русима смањили зараду.

Па, Египат има значајне односе са западним земљама, али и руско оружје, а ту је и пшеница. Нема краја таквим причама и аргументима.

А свакако је најсмешније кад Џо Бајден зове Си Ђинпинга да га „упозори“ да пази како сад ради са Русијом… Волео бих да видим транскрипт тог разговора. То мора да би конкурисало за Нобелову награду за документарно књижевно дело… Кинеска уздржаност, смешак без вишка наклоности саговорнику, и – човек који је узео „пушкице“ по којима би требало да буде врло строг, а онда отплови у неке затоне… Рекао би он Сију да је „ратни злочинац“ и да га „чека суд за ратне злочине“, али Блинкен одмахује главом и враћа га на „пушкице“.

„Уплашена“ Кина је после јавила Русима да 1) не брину за продају пшенице – они који су досад откупљивали из одређених области – сада не праве питање, може све. А Русија је је највећи произвођач пшенице на свету.

Кинеска понуда долази док је „у Европи је приметан проблем снабдевања брашном и хлебом а све у склопу економског рата са Русијом“; 2) плаћање је у националним валутама што знатно ојачава позицију рубље и јуана према долару и евру; 3) што се тиче гаса и енергената то може да се повећава колико год; 4) одмах се активира потписани споразум о развоју транзитног саобраћаја.

У светлу тих кретања ризично је надање у Сарајеву како ће Немачка уз полуопуномоћеног Високог представника Кристијана Шмита – не признају га Кина и Русија – помоћи „мирној Босни“ а тако што ће у неко доба (пре избора 2. октобра, на пример ), по идеји министарке Аналене Бербок и одлуке канцелара Шолца, стићи немачки војници.

To разматра брижни Бундестаг, јер „Немачка је забринута због планова о сецесионизму. То је напад на јединство, мир и стабилност БиХ, западног Балкана и Европе“.

ЕУФОР је већ појачао контингент са додатних 500 војника из Словачке, Румуније, Аустрије и Бугарске, али без Немаца то је кусо. Ипак, већ у новембру ће Савет безбедности УН одлучивати о продужењу мандата ЕУФОР. Ако пратите шта носи Украјинска криза јасно вам је да Немци имају све мање шансе да се договоре са Русијом. И Кином, плус. Додуше, не поштивање договорених правила у БиХ траје.

А откуд Бундестагу та идеја? Позвао их „члан руководства Представничког дома ПС Денис Звиздић“ приликом посете Берлину. У тако сложеној држави у којој се три стране не могу да договоре о изборном закону један чиновник – зове војску једне стране силе, а страна сила – Немачка, то разуме као легалан позив. Додик се противи. А Немачка то доживљава као нарушавање реда. Шта је немачка политика у Босни?

Је ли то опуномоћује „специјалног известиоца“ СПД у Бундестагу хиперактивног Адиса Ахметовића? У региону је већ неупитно да тај младац, у складу с својим етничким бошњачким пореклом – немачку политику у Босни тумачи истовтено са звиздићевско-бакировском „грађанском опцијом“.

Баш како то ових дана описује разуларени Бакир Изетбеговић, коме је амерички посредник Габријел Ескобар објаснио да би то „грађанско“ што он сада покушава могло да се деси кад БиХ уђе у Европску унију. „Дејтонски мировни споразум је лудачка кошуља у рукама патриотске и проевропске већине“, грми Бакир. „Кочи главну снагу у БиХ. Јер 58 одсто руку су пробосанске странке, традиционално бошњачке, које су за стабилност, мир, антикризни, европски и НАТО пут. А тих 58 одсто Дејтон гура на трећину. Дејтонски споразум је омогућио апартхејд и Додика и отворио му шансу да ради то што ради. Да се ​​то у реалном животу претвори у стварни ентитет, да Бошњаци и Хрвати живе у агонији која траје деценијама. Дао је руку једној групи окупљеној око Хрватског народног сабора која има 150.000 гласова, да буде иста група која има пет-шест пута више гласова.“

Баш по координатама Бакирових упутстава, мали Адис се ових дана окомио на Драгана Човића и Милорада Додика који „нису искористили прилику да изразе свој став према Русији“.

И младац прети: „Човић је у Народном већу у Федерације Босне и Херцеговине гласао против резолуције којом се осуђује руска агресија на Украјину. ХДЗ БиХ и СНСД заједнички су блокирали резолуцију. Додик је и члан Председништва Босне и Херцеговине. И шта он ради? Он ради против европских принципа.“

Па и да ради, шта? Орбана нападају више него Додика да ради против тих принципа, за које нико не би знао тачно рећи шта је то.

Младац и пресуђује, суверено је л’: „Мислим да га (Додика) за све ово треба најстроже казнити, ко ради на нефункционалности БиХ заслужује санкције.“

И зна решење Адис: „Време је за нову генерацију политичара у БиХ – много је посвећених младих, било у Бањалуци, Тузли или Мостару.“

И командује: „Могу само казати: Господине Шмит, урадите то што сви чекају.“ Смените Додика!

Добро, је л’ овде Немачку представља Немац Шмит или Немац-Бошњак Ахметовић, пита се свет коме Адис „великим речима“ млатара над главом? Кад би Немачка била оно што је била – знало би се. Овако остају питања.

„Хоће ли Немачка увести унилатералне санкције?“, пита брижни новинар.

Рекло би се да нема сумње, али Адис почиње да филозофира: „Није само Додик, него иза њега стоји систем. Има и других актера.“

Којих, реци нам? „Могу вам рећи да Европска уније није успела наћи начин да уведе санкције због земаља попут Мађарске и Хрватске.“

Значи, не само што се не ваља слушати Ескобара, ни Европљани нису по мери германо-бошњачких мисли. Јер, вели Адис: „Ми смо сада у једном времену у којем морамо видети како да зауставимо аутократске снаге. Надам се да ћемо за неколико седмица и на то питање пронаћи одговор. Толико вам за сад могу рећи.“

Толико нам може рећи! А ми да сачекамо неколико седмица. Можда, да га Бундестаг не пошаље, овако дрчног, да сруши Орбана! Све ми на то личи.

А можда из Будимпеште одјури у Москву, зграби Путина за врат – па у Хаг. И да се пред њим пресуди. Добро, Адис не би дозволио смртну казну, али једна доживотна би била – таман. И рецимо, да робија где га Адис приведе. Може Котор Варош, рецимо.

Овде се лепо види да је остарели Милан Кучан потпуно излапео. Какав Београд, какав Загреб – Сарајево да се обрати Адису и да се ствар реши како треба, а и – у часу.

Адис се, наравно, не оптерећује вишом математиком. Јер, улога Немачке није ни проста ни тврдо утемељена, па ни на Западном Балкану.

„Криза у Украјини није везана за Украјину. Ради се о Немачкој“, јавља Мајк Витни, знани амерички геополитички аналитичар.

Уосталом ни Ааналена Бербок не би видела ништа лоше у дијагнози Џорџа Фридмана, извршног директора СТРАТФОР-а: „Примордијални интерес Сједињених Држава, око којих смо водили ратове – Први, Други и Хладни рат – био је однос Немачке и Русије, јер би они уједињени били једина сила која би могла да нам угрози интересе. И да морамо да будемо сигурни да се то не догоди.“

Сваки „добар Немац“ у окупираној Немачкој ће учинити све да се Фридманов умни закључак одржава у пуној форми.

И заиста, а ако пођете од америчких захтева према Немацима ових недеља очигледно је да „Украјинска криза нема примарно везе са Украјином. Реч је о Немачкој, а посебно о гасоводу који повезује Немачку са Русијом под називом Северни ток 2. Вашингтон види гасовод као претњу свом примату у Европи и покушава да саботира пројекат на сваком кораку.“

А Северни ток је напредовао, стигао да постане оперативан и спреман за рад. Дошао час коначне сертификације… Немци и њихова предузећа имају на дохват руке „поуздан извор чисте и јефтине енергије“, кад стижу захтеви за – снакцијама. И крећу санкције.

Северни ток 2 иде у други план, а ових дана се оглашава угледни немачки бизнис дневник Ханделсблат – признаје да, ствари не иду како су они мислили, јер „јачање рестриктивних мера против Русије постаје ‘тест снаге’ за западне земље и може да наруши јединство међу њима“.

Ханделсблат се никад не би усудио да прозбори као Мајк Витни, али промрмљаће нешто: „У прошлости економске санкције углавном нису деловале јер су биле преслабе. Сада санкције Русији могу да постану оштрије, као и негативне последице по нас.“ Јер, одједном отркивају Немци „Русија је, за разлику од Ирана, Венецуеле и Северне Кореје, чврсто интегрисана у светску економију, везе са њом су посебно важне за Европу, а посебно за Немачку… Подела светске економије на непријатељске блокове ће још теже погодити ове земље.“

Плус, открио је и Ханделсблат „Кина може да помогне Русији да поништи деловање Запада, чију намеру да изолује Москву такође нису подржале многе земље Африке, Латинске Америке и Азије, јер ће оне морати највише да трпе због раста цена енергије и хране.“ Баш као што и ми рекосмо.

То се чини као много озбиљније последице од Адисовог блицкрига око спречавања „сецесионизма“ (Човићевог и Додиковог) и Бакировог разумевања вишенационалне држвне структуре као – терора већине.

Од Бакира се ово и очекује, али је мало чудно да се Немачка солидарише с тим „пројектом“. Они који малтретирају своје партнере у сложеној вишенационалној држави могу или да се договоре с њима или да се разиђу с њима. Испада да је Америка осетљивија на то него Немачка. Чудно.

Или, само још једна лудост у општем лудилу које генерише украјинска криза.

Орбанов министар Петер Сијарто звучи као најразумније посвећен решавању босанске једначине са три непознате: „Могуће санкције против демократски изабраног лидера Срба у Босни и Херцеговини, да ли би оне помогле да се унапреди сигурност и ситуација у БиХ? Да ли би то помогло да се допринесе напретку државе? Дефинитивно не! Па зашто онда то радимо, хајде да радимо ствари које ће помоћи, да не радимо ствари које ће изазвати само штету.“

У ствари, тешко је овде разазнати коме је зaиста до безбедности у Босни и Херцеговини.

Пише: Слободан РЕЉИЋ