Док се руска армија на бојном пољу суочава са неочекиваним и непредвиђеним тешкоћама, руска економија у окршају са западним санкцијама постиже знатно боље резултате него што је било ко очекивао. Индикатор успјешности руског економског отпора Западу је курс националне валуте, у моменту када је Запад испуцао све могуће економске санкције.
Одлуку предсједника Путина да призна ДНР и ЛНР рубља је дочекала на куповном курсу од 85 јединица за 1 евро. Њена девалвација је почела тог дана и захуктала се са почетком рата. Почетком марта мјесеца вриједност евра прескочила је границу од 130 рубљи. Мјесец дана касније, рубља не само да се вратила на предратну вриједност већ ју је и повећала, тако да се данас један евро купује за 79 рубљи. Чињеницу да је рубља данас снажнија него прије избијања кризе најприје се може објаснити одлуком руске владе да се гас, нафта, храна и житарице „непријатељским државама“ убудуће обрачунавају и продају у рубљама. Меморандуми и најаве европских званичника да ће руски гас замијенити катарским течним гасом и америчким из уљаних шркиљаца само су празне ријечи, без икаквог економског упоришта.
Несташице хране се за сада не осјећају у руским супермаркетима. Цијене јесу у незнатној мјери порасле, а несташице роба произведене од стране западних компанија су за сада непримјетне. Такође, ни раст незапослености, услед обустављања привредне активности западних компанија, за сада није дошао до изражаја. Са друге стране, упркос бомбастичним најавама, руска влада за сада оклијева са примјеном мјера привременог управљања имовином оних компанија које су због санкција зауставиле своју активност. Компаније из Кине и Индије такође су за сада обазриве са новим инвестиционим пројектима у Русији. Занимљиво је да у марту мјесецу размјена Русије и Турске, НАТО чланице која је одбила да уведе било какве санкције Русији, забиљежила рекордне вриједности.
Дакле, на први поглед чини се да Русија економски заиста добро и успјешно припремила за економски рат са Западом, док армија, осокољена блиставим побједама у Сирији и против Грузије 2008, уз лоше процјене жилавости и спремности украјинске армије да се брани, за сада каска. Одлука да снаге из Кијева и Чернигова преусмјере на Исток, са циљем опкољавања најбољих јединица украјинске армије, снага преко 50.000 војника, могла би да представља прекретницу у рату. Могућност слања појачања из осталих дјелова Украјине групацији на Истоку, у овом моменту је тешко изводљива и високо ризична. Руска армија потпуно контролише небо над Украјином и крупнији помаци оклопних јединица били би изложени ударима артиљерије, авијације, хеликоптера и ракетних дивизија.
Стотине украјинских војника последњих неколико дана су положили оружје у опколољеном Мариопуљу. Уколико се тај тренд пренесе и на друге јединице на Истоку које се могу наћи у окружењу, тренутно висок морал украјинске армије могао би да се стрмоглави на свим фронтовима уколико хиљаде војника почињу да предају оружје. Тога су чини се итекако свјесни у војном и политичком врху режима у Кијеву и повлачење руске армије из градова у Кијевској области представили су без типичне побједничке еуфорије.
Штавише умјесто побједничке еуфорије, у кијевском граду Буча, сервирана је монтажа, која по многу чему подсјећа на Аферу Рачак, сарајевске Маркале 1 и 2, лажиране употребе хемијског оружја у Сирији и слично. На рекламирању монтаже Буча своју нечасну улогу одиграо је и тзв. Меморијални центar Сребреница, наводећи у твиту да су „информације потврђене из независних извора“ и додајући да је ово последица „(не)научене лекције“ у Сребреници. Вјероватно нико није урадио толико много да термин геноцид толико девалвира и обесмисли као тзв. Меморијални центар Сребреница и њихови покровитељи са Запада. Нико боље њихову нечасну работу није окарактерисао од Ноама Чомског: „Ако Сребреницу и даље наставимо да називамо геноцидом, онда ћемо за то што смо до тада сматрали геноцидом морати да измислимо нову ријеч“.
Упркос заглушујућим паролама и у мас-медијима, западним и кијевским политичким круговима о масакру у Бучи, покушајмо да изолујемо елементарне чињенице, ма како то сада изгледало узалудно. Руска војска из града Буче повукла се 30. марта. Већ следећег дана локални градоначелник Анатолиј Федорчук објавио је прве снимке из града. У његовом обраћању са лица мјеста није било помена о лешевима цивила разбацаним свуда по градским улицама. Два дана касније, 2. априла, на сајту украјинске полиције поново није било ријечи о убијеним цивилима, али је зато објављено је да њихове специјалне јединице врше „чишћење града од диверзаната и колаборациониста“.
Управо ова информација упутила је многе у Русији да посумњају да су убијени са бијелим тракама жртве украјинских специјалних полицијских снага, јер је та бијела трака био знак којима су мјештани руској војсци демонстрирали лојалност. Имајући у виду Аферу Рачак, у којој су сви, па и фински тим патолога признали да је ријеч о у борби убијеним ОВК терористима, а не стријељаним цивилима, за један број лешева који су у Бучи „испливали“ данима послије одласка руске војске, не би било никакво изненађење да су у борби погIнули украјински војници и припадници територијалне одбране, преобучени у цивилну одјећу.
Ако се икада сазна права истина о Бучи за то ће требати да прођу године. Сама Хелена Ранта, шефица финског тима патолога из Рачка, тек 7-8 година касније упознала је свијет са пријетњама америчког генерала Вилијема Вокера да свој извјештај лажира и прилагоди потребама НАТО пакта да покрене агресију на СРЈ. Сјетимо се да до дана данашњег немамо појма ко је на кијевском мајдану у фебруару 2014. пуцао по демонстрантима и полицији.
Извор ИН4С
