Андреј Коробов-Латинцев: ФИЛОЗОФИЈА ОПШТЕ СТВАРИ

Ових фебруарско-мартовских дана многима су се отвориле очи. Рат! Почео је рат! Отвориле су се, додуше, не баш до краја, јер је рат почео читавих осам година раније, кад се украјинска авијација дигла да бомбардује мирне градове – Доњецк и Луганск. Али добро, за неке „грађане“ је почела тек сад. И кренула је права хистерија: одједном се том грађанину завртјело у глави, ноге му клецају – он замишља како лично Џо Бајден уноси њега, Ивана Ивановича, Ивана Никифоровича, или, не дај Боже, Ивана Денисовича – у санкциони списак, замишља како баш у њега циља читав НАТО блок свим својим нуклеарним ракетама! Ужас!

У ствари, тај ужас је кренуо прије осам година, и многи, многи руски људи су тај ужас искусили свим срцем, и с њим читаво вријеме живјели.

У Донбасу су се навикли на смрт. Донбасовци су се за вријеме рата прожели фатализмом и стоицизмом. Зато овдје нико није очекивао то што је почело 24. фебруара. Наравно, сви су вјеровали да их велика Русија неће одбацити, али да ће једног прекрасног јутра почети Освета таквих размјера – у тако нешто се није вјеровало. Томе се нико није надао.

Ни ја у то нисам вјеровао, иако поодавно живим у Доњецку. Максимум на који сам рачунао био је да ћемо у критичном тренутку имати дозирану подршку, да ће Империја ратовати хибридно и локално, без официрских ознака, и да ћемо заједно почети да наступамо против украјинских банди све до граница наше области. Да ћемо наступати тешко, помало, али наступати… Мјесецима… А да саму Украјину нико неће дирати, и да ће она још дуго година остати таква сива зона, затрована држава, као што кажу политолози. И да ћемо рат против ње наставити – млитаво, позиционо, гинући од БПЛА и ДРГ, трпећи увреде и прљавштине од разних ФБК и ICTV…

И сад, кад сам видио размјере спец-операције, кад авиони, хеликоптери и тенкови моје земље иду да ослободе руске људе од крваве украјинске хунте, полудјеле од некажњености, тог тренутка сам осјетио истинску срећу. Говорим искрено, онако како јесте – срећу. Срећу – заједничку с људима који ме окружују и с којима сам једном ријешио да останем до краја.

Почетак спец-операције дочекао сам на борбеном положају.Саопштио сам својим борцима ситуацију код нас и у свијету – и у почетку ми просто нису повјеровали. Помислили су да се командир шали. Онда је подозривост прошла, и сви као да су се преобратили у дјецу, почели су да се осмјехују једни другима, да се шале и задиркују. Момчићи са аутоматима. Са дјечијим очима и дјечијом радошћу. С надом да ће тај осмогодишњи ужас коначно престати. И сад људи свуда ходају с осмјехом, стискају један другом руку као стари ратни другови, грле се.

У Донбасу се сад раскрива фјодоровска Филозофија опште ствари, директно пред нашим очима! Било је ње и раније: рат, као отац свих ствари, у некоме је родио, у неком активирао најбоље особине: милосрђе, добродушност, дарежљивост, храброст, жртвеност, састрадање, љубав. Ни у Москви ни у Петербургу тако нешто нећете видјети, не бар у таквој концентрацији као сад у Доњецку и Луганску. Такву концентрацију среће, јединства, такву пуноћу Бића.

Зато нам је Донбас сад тако важан! Не толико геополитички – као плацдарм са којег ће по читавом свијету кренути хитац противљења планетарном глобализму, него и морално, егзистенцијално – као топос слободе, који се пројавио непрограмирано, општенародно, као истинско чудо, то јест као пуноћа Бића.

Јер ово је рат Бића с небићем. Ово се руско Биће враћа на своје законито мјесто пребивања: од Доњецка и Луганска на Волноваху и Славјанск, па у Херсон и у Одесу, у Харков и Полтаву. Моји војници који су из тих мјеста телефонирају и причају да људи у тим градовима плачу од среће што се Русија коначно враћа. Говоре да су тамо живјели као у небићу, а ево – враћа се Биће!     Руско, неиздрживо руско, несрећно, драматично, род рођени! Биће које јесте без обзира на све, које зато и јесте – као што је писао Достојевски – што му стално пријети небиће.

У последње вријеме много се прича о филозофији рата, многи дојучерашњи епидемиолози постали су војни експерти. А у ствари, о онтологији рата све је било речено на самом почетку, од једног анонимног филозофа са шлемом, на прилазима Славјанску: „Ми ћемо се чистим ентузијазмом за онтолошке доказе овдје борити да последњег“.

Настављамо да се боримо, браћо. Радимо. Пред нама је још много посла.

 

Пише: Андреј Коробов-Латинцев,

кандидат филозофских наука, потпоручник 

 

novoeurasia.com

превео Желидраг Никчевић