Захар Прилепин: ОНИ ЧЕКАЈУ КРАЈ, И УСКОРО ЋЕТЕ ИХ ВИДЕТИ

Неки говоре: отпор је јак, није требало почињати.

Не, требало је – управо зато што је отпор нац-батаљона и дела војске Украјине јак. За још годину дана они би преваспитали још милион младих, за десет – још десет милиона.

Па ипак, ипак, посматрајући те будаласте дрипце који са аутоматима трчкарају Кијевом, не треба преувеличавати размере наводно масовног отпора.

У Украјини живи 36 милиона људи. Милион је отишао, милион ратује на интернету; у ствари приближно 100 пута мање; а сваког дана ће бити све мање чак и тих бораца из фотеље. Плус 300.000 војске, нац-батаљона, спец-служби…

Сви видео снимци добровољаца и волонтера – то су десетине људи на примеру Херсона, негде стотинак, рецимо у Енергодару, и само у Кијеву – хиљаде.

И какав је коначни обрачун? Војници, нацбати, блогери, преплашена администрација – колико их је, све заједно?

Отприлике милион – од укупног становништва Украјине. Или, ако хоћете – два. Или чак три, мада не знам одакле три. Остаје још 33.

Да, 33 милиона различитих људи. Сада из очигледних разлога раздражених, или потајно лојалних, или потајно непријатељски настројених према Русији, али све ће то показати социологија и неки будући избори.

У сваком случају, они – тих 33 милиона – у овом рату нису играчи. Они просто чекају крај. Следећег дана после капитулације ефекат беса у Украјини почеће оштро да опада. Одмах ће се разјаснити колико њих не само да прихвата нови поредак, него је и спремно да ради унутар тог поретка, да га ојача.

Треба разумети да су историјски минуси Украјине истовремено и њени плусеви. Да, они су се могли договарати са Пољацима, Турцима, Аустијанцима, Немцима, али су се ипак најлакше договарали са Русима. Зато што су то „две гране истог корена“. И није то руска пропаганда, него вековне речи запорошких козака о Русима.

Све чему је суђено да прирасте, прирашће. Све што не може, само ће се осушити.

Само без панике, ако видите мало цвећа за руске војнике. Ево, гле – десет, или тридесет, или стотину људи излазе у сусрет руској техници и протествују. А то су градови са стотинама хиљада, са милион становника! Тих десетак или стотинак који излазе на улицу тачно знају шта је почињено у минулих осам година, и знају шта им неће опростити – не Руси, него њихови први суседи. Зато и излазе.

После стрељања, без икаквог суда, људи за које се сумња да су наклоњени Русији, после убистава читавих породица које су покушале да изађу из окружених градова, јасно је зашто сад нико неће ризиковати да се обрадује Русима.

Али – тачно до оног тренутка док се не успостави друга форма власти. Нећемо дуго чекати док људи у ослобођеном Херсону схвате: њих више нико не дира. И тада ће показати право лице. И сами ће објаснити зашто то нису учинили раније.

Само је бестидна руска интелигенција свих ових година била уверена у нечувену демократију на територији Украјине.

Украјина – то је застрашена држава, са милионима људи који су чекали крај свега што се тамо дешавало.

И ви ћете их видети.

И тада, ево да прогнозирам, наша интелигенција ће заувек престати да воли Украјинце. Као што је престала да воли Чечене. Као што је престала да воли Белорусе.

А Русе, па Русе никада нису ни волели.

Уосталом, то је друга прича, и давно ми је досадила.

Не воле, океј. Нисмо то много ни прижељкивали.

 

(wnnews.ru)

Превод Ж. Никчевић