Владимир Коларић: СЈАЈ И БЕДА РУСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Треба разумети притисак под којим се данас налази Русија, који није само економски и војни, него и онај на плану културе, идеја, вредности, смисла, и треба разумети понашање различитих група унутар руских елита. Утисак и могуће последице  одбацивања и изолације није лако поднети, тим пре што су и у Русији, као и код нас, многи припадници руске интелигенције усвојили један самопоричући став, који почива на комплексу ниже вредности и осећаја инфериорности у односу на западњачке друштвене, културне, цивилизације норме и праксе.

Руска елита је изузетно премрежена утицајима западних центара интереса, и то се односи како на политичку, тако и на економско-финансијску и културно-образовну елиту. Руси још нису прошли све што смо прошли ми, изолоцију, свеобухватне санкције, концентрисану и интензивну антипропаганду, а величина њихове земље и барем у задњих двадесет година способност државе да их заштити од радикалнијих исхода антируског деловања, па и истинског интензитета континуиране русофобне политике западних сила, уме да им замагли поглед, пречесто иначе идеалистички и са жудњом загледан у Запад.

Али то је иначе стари руски проблем, од кад је од Петровог времена усвојила европске норме друштвеног развоја, које се онда трудила да на различите начине преобрази и прилагоди својим условима и потребама, што није увек ишло лако, односно по правилу није ишло лако. У томе је и узрок контунуиране, независно од владајуће идеологије и режима, дисхармоније између власти, интелигенције и „народа“.

Прозападне припаднике елите не треба сматрати пукум страним агентима, мада свакако има и таквих, или онима који лични и пословни интерес претпостављају лојалности својој земљи и народу или просто похлепним и конформираним корупционашима, мада наравно и таквих има много, већ својеврсним менталитетом и континуитетом великог дела елите, што није од јуче. Крах руског царства, као и Совјетског Савеза може се тумачити издајом елита не толико и не само узрокован њиховим опредељењем да се ставе у службу страних интереса, него и једном врстом недораслости да схвате меру своје одговорности према земљи и народу, да је на прави начин осмисле у свим њеним импликацијама.

Крај Совјетског Савеза је, како каже Сергеј Кара-Мурза, означен претапањем номенклатуре у елиту, која је у замену за свесно или несвесно служење страном интересу присвојила већи део заједничке имовине и државних полуга моћи у своје приватне руке. Слично Југославији, осим што је СССР очито боље шритио своју безбедносну елиту од страних утицаја, због чега је она била способна да Русију усмери да делимичној обнови после краха деведесетих. Србије није имала ту срећу, јер вероватни главна слабост Југославије у односу на СССР била је у томе да је, допустувши да се значајан део економске, политичке и културно-обарзовне елите стави у службу  безбедносних интереса непријатељских сила, допустила да се то догоди и са добрим делом безбедносног сектора, као и државне администрације.

У Русији је од 19. века доста писано о овим проблемима. Модест Колеров, бавећи се проблемом руске интелигенције на примеру зборника чланака о руској интелигенцији Размеђа (Вехи), објављеног 1909. године, као „централном књигом руске политичке мисли“, изнео нека занимива запажања о карактеру руских елита, односно руске политичке класе, традиционално састављене од бирократије и интелигенције.

„Основни проблеми које разматра зборник Размеђа – сматра Колеров – и даље су актуелни и поново приморавају политичку класу на избор: идејно-револуционарни егоизам или држава, епигонство или национално стваралаштво, расподела или производња, „крвави режим“ или лична одговорност и ефикасност, потрошачки материјализам или идеалистичко подвижништво, партијска контрола или владавина права…“

За Колерова су владајућа бирократија и опозициона интелигенција, односно политичка класа међусобно сестрински блиске, као „принципијелно удаљене од интереса већине, колико равнодушне према друштвеном знању, према истинској потреби, вапају и жеђи за личном слободом и безбедношћу, што и чини основни садржај свакодневне борбе већине људи“.

Политичка класа је, надставља Колеров, „равнодушна према истом оном друштву и истој оној држави, чијим именима легитимише сопствено постојање, власт и претензије на вођство. Тада, пре сто година, пред очима аутора Размеђа стајало је опште, у бити архаично, убеђење те располућене класе да историјски прогрес државе и политичко ослобођење Русије представљају аутоматску неизбежност, коју је довољно само регулисати у погледу обима и брзине реформско-револуционарних процеса. И да је то ослобођење у првом плану реализација спољашњих либералних и социјалистичких схема политичког и економског устројства, а тек у другом и трећем плану практично обезбеђивање социјалних и економских права већине. А о обезбеђивању права на приватну својину да и не говоримо.

Тај солипсизам политичке класе је хроничан. Према сећањима једног од чланова либералне „гајдаровске“ управе, А. Н. Шохина, неуспех њихове најобимније реформе – либерализације цена 1992. године – за њих је била сасвим очевидан: „Либерализовати цене у условима огромног монополизма, значило је заправо подстаћи раст цена. А ми нисмо били ни близу демонополизације совјетске економије… Није било чудо што су цене скочиле.  Или губитак уштеђевине… Залихе, које су становништву давале извесну сигурност, су нестале. Планирало се да се то компензује на рачун текућих прихода. Али ту су биле и вишемесечне неисплаћене зараде. То је оно што нико није очекивао! И постајало је све очигледније да се, ако реформе још потрају, стварају сви услови за комунистички противудар…“

Говорећи управо о таквом солипсизму интелигенције, Размеђа су прва рекла оно што је, на скандалозно оштар начин, у зборнику формулисао М. О. Гершензон: „Овакви какви јесмо, не само да се не смемо надати јединству са народом, већ се плашим да ћемо морати да терцирамо свим потезима власти и да је благосиљамо, пошто нас још само она својим бајонетима и тамницама чува од народног гнева“. Прва у историји руске интелигенције, Размеђа су посумњала у аутоматизам либерално-социјалистичког прогреса, који је од „народног гнева“ чувао исту ону политичку класу која се надала књишком „ослобођењу“ друштва и државе независно од социјално-економских интереса већине, и што је најважније – из неког разлога убеђену у то да је лојалност „бајонета и тамница“ (државних институција) априорно загарантована реформаторима и револуционарима. Да ће та држава напросто постојати, ма шта са њом и са сопственом историјском одговорношћу чинила политичка класа, ма како својом демагогијом будила успавани социјални утопизам већине, који толико разара друштво и државу. Размеђа су прва јасно изрекла како судбина државе зависи од квалитета политичке класе. Овим нипошто није обнародована позитивна утопија „нове политике“, већ је, устима С. Н. Булгакова, изнета пресуда: или ће се руска интелигенција „уздићи на висину својих задатака“ или ће „у противном, интелигенција уништити Русију“.

Савремени историчар О. Р. Ајрапетов, истражујући унутрашњу историју руског фронта у Првом светском рату, открива корене Фебруара 1917. у споразуму између дела царског двора са високом војном командом, и даље, ланчаном реакцијом, споразуму високе војне команде са предузетничком олигархијом, либералним новинским, муниципалним, земским и парламентарним клановима, социјалистима и синдикатима. Историчар открива и „генералну пробу“ Фебруара – и то ни у чему другом него у масовним „национално-патриотским“ погромима 1915. у Москви, формално  руковођеним либерално-дворском завером против страних „агената утицаја“, а заправо – против једне од војно-политичких партија зараћене земље. Управо је тада политичка класа увежбала стихију грађанског рата, која је постала њен ослонац и средство манипулације. И са успехом је применила свој експеримент у дворско-уличној завери у Фебруару, када је социјал-либерална интелигенција, приграбивши власт, са исте власти почистила двор и војни врх. У Октобру је, међутим, не преживевши експеримент, умрла и сама држава. А управо су о таквој перспективи, још 1909, писала Размеђа.

Хаос и крвави грађански рат 1917-1920, терористичка мобилизација под Стаљином, којом је из хаоса уздигнута држава макар елементарно способна за самоодбрану, постали су историјска илустрација дијагнозе коју су поставила Размеђа. Тако је и данас: ма шта говорили савремени кабинетско-улични следбеници псеудо-„веховског“ измењеног слогана „Другачије не може“, аутоматског прогреса нема и неће га ни бити. „Другачије (ипак) може“ – у условима самоубилачке самозаљубљености политичке класе – алтернатива постоји. То је нова национална катастрофа и, можда, коначни историјски неуспех“, закључује Колеров. (Више на: https://stanjestvari.com/2017/03/06/kolerov-politicka-klasa-protiv-drzave/ )

Док се неки савремени руски уметници извињавају Украјини и „свету“ због руске интервенције у Украјини, други пишу прогласе и петиције које подржавају поступак руских власти или макар указују на његове сложене узроке. Први су свакако гласнији јер им се, између осталог, даје више простора у западњачким медијима, док су други помало жртве уобичајене руске тромости и немарности у промоцији сопствених културних интереса, због чега подршку руске државе по правилу пре добијају они који су више у служби старних интереса него они са одговрношћу за сопствену државу и народ. Тако се многи од оних који су добијали издашну подршку руских државних фондова за промоцију свог дела у иностранству, сада одричу Русије и учествују у западњачкој пропаганди, док руску позицију бране они са минимумом подршке од стране државе, од којих су неки од државе чак били прогањани: добар је пример Михаила Шишкина с једне, ког је напрасно постало срамота што је Рус и Захара Прилепина, с друге стране, коме нељубав према Путину није сметала у љубави према својој земљи и народу. Следбеници од Путина затвараног Едуарда Лимонова, комунисти или новоскитски евроазијсци данас одлучније бране руске интересе него многи прокламовани патриоти са деснице или бирократски интелектуалци који су увек у служби владајућих структура, али којима окоштала патриотска реторика пре служи остварењу личнох интереса него што је израз делатних уверења.

Захар Прилепин о проблему руске елите, између осталог. каже следеће:

„Сад о нечем сасвим очигледном.

Интелигенција у Русији је недостојна своје војске.

Шоу бизнис је ионако недостојан били чега.

У кабинетима власти, у многим министарствима, у управним канцеларијама затекао се огроман број људи оријентисаних на Запад као тачку ослонца.

Добро је што се то сад јасно.

Обратите пажњу на одломак из Чеховљеве преписке са генералом Мартиновим: ‘Покушајте да поставите питање нашим интелектуалцима о томе шта је рат, патриотизам, војска, војна служба, војничка храброст? Деведесет од стотину ће вам одговорити: рат је злочин, патриотизам је реликт прошлости, војска је главна кочница напретка, војна служба је сраман занат, војна храброст је манифестација глупости и зверства…’

Авај. И даље је то тако.“

Слично пише и писац Матвеј Раздељни:

„Аналитика ‘са кауча’ догађаја који миришу на барут је често мањкава и, у односу на војну операцију у Донбасу, постоји у неколико модификација.

Прва од њих, условно названа ‘Не рату’, заснована је на себичности, хедонизму и, уопште, тоталном презиру према националним интересима од стране огромне, по свему судећи, већине домаће креативне интелигенције и њеног омладинског пандана-симулакрума, као и оних које су од њих неговани необразовани и недовољно образовани и идеолошки острашђени следбеници.

Ова аналитика, чак и пре почетка анализе, узима као аксиом да је Путин злочинац, Русија је крива, Русија ће изгубити и, као опција, сви ћемо умрети.

Друга, условно названа ‘Тако би, по мом мишљењу…’ заснована је на некаквој компјутерско-кинематографској перцепцији стварности, где нема праве смрти и крви са обе стране. Такав аналитичар верује Путину, верује да је Русија у праву и очекује скору лаку победу (а ово очекивање је чак изгледа праћено и хрскањем кокица).

Постоји и трећа верзија ове аналитике ‘са кауча’, која ми је најближа, која покушава да се што више одвоји од ове две претходне.

Она почива на томе да, ослањајући се на низ не аксиома, већ доказаних теорема, пажљиво, упорно и хладно прати шта се дешава и израчунава ризике.

Доказаним можемо сматрати следеће теореме:

1. Путин је у праву.

Да сада није покренуо војну операцију, онда би кустоси још увек делујућег кијевског режима извели војну операцију нешто касније на нашој територији (о нијансама ове изјаве можете разговарати, али за оне који не посматрају геополитичке процесе само преко ТикТока, његова глобална истина је очигледна).

2. Русија је ослободилац.

Русија се не бори против цивила и, наравно, жели да прође без жртава. Њен циљ је сопствена безбедност, која искључује присуство лошег комшије који распродаје заједнички стечену имовину у прошлости и истовремено ради за непријатељске специјалне службе, који отворено изјављују да су непријатељске.

Актуелни кијевски режим (који је палио, мучио, дизао у ваздух, истовремено машући нацистичким симболима) починио је довољан број ратних злочина да може и треба отворено, јавно, демонстративно, уз позив свих светских медија – да му се суди.

Неопходно је, мислим, органиовати нови процес, сличан нирнбершком.

А како се тачно одвија војна операција, мислим да је најбоље прочитати Телеграм канале наших војних дописника (неке познајем лично и јако сам забринут за њих), који не прећуткују стварност, већ ризикују своје животе, покушавајући да кажу све како јесте (што се не може рећи за многе украјинске Телеграм канале).

Наравно, пратим како се информације представљају на различите начине. Пратим Русе, Украјинце, Американце, Европљане. Сада је изузетно тешко радити било шта друго.

Верујем у нашу војску, али мислим да јој сада није лако.

Треба је подржати.

Тим пре је не треба издавати, као што је пожурио велики део наше креативне интелигенције.

Надам се да ће операција ускоро бити завршена и да ће бити што мање жртава (очигледно их је немогуће потпуно избећи).

Мора се јасно разумети да ће мир у садашњој ситуацији доћи само ако Русија што пре постигне оно што жели.

П.С. Што се тиче западних санкција нашој прелетакој бизнис-елити, то је оно о чему смо сами дуго сањали, али нисмо знали како то да решимо.

Путин тако решавање стратешких спољнополитичких проблема користи за решавање унутрашњих политичких проблема.

Ово је наш супер.“

Као последњи цитат навешћу и трезвене речи писца Гeрмана Садулајева, које се обраћају оном сегменту рсуке интелигенције ког су креатори обијених револуција одавно детектовали као своје потенцијално оружје:

„Људи, слушајте. И сам сам ишао на демонстрације. За поштене изборе, за све добро и против свега лошег. Али сада није време за то. Рат и даље траје. Не будите идиоти. Немојте стајати са идиотским плакатима ‘не рату’ и заставама непријатељске државе. Не качите заставе непријатељске државе на своје аватаре. Ово је идиотски. Ако се не осећате у стању да морално подржите руску војску, онда само водите рачуна о себи и својим најмилијима. Не пожели пораз својој држави. Ако руска армија не победи, онда ће долетети НАТО авиони и све нас бомбардовати као Југославију. И ви ћете бити бомбардовани. Са све вашим постерима и жуто-плавим заставама на аватарима. Јер руска војска штити и вас. Док јој ти из позадине забијеш ножеве у леђа. Сачекајте мало. Ускоро ће све бити готово и моћи ћете у мирној атмосфери да размишљате о томе како да узмете држављанство неке друге државе, ако вам ова не одговара. Или да останете у Русији да се активно бавите легалним политичким активностима у опозицији. То је такође могуће. Али сада је рат. Знам да међу вама има много добрих, искрених, чистих људи. Охлади се мало, смири се, не залећи се. Сви желимо мир. Најбржи пут до мира сада је победа. И победићемо.“

Питање природе и одговорности руских елита није важно само за будућност Русије и не тиче нас се само због одјека те будућности на нас, него је применљива на боље разумевање наше интелигенције, као и елите генерално, у кризама које су биле за нама и које следе. Морамо бити свесни да је значајан проценат наших елита свесно или несвесно у служби страних интереса и то никако не смемо да занемаримо, ако и ниво одговорности потребан истинској елити овог народа да превазиђе своја ограничења, сујете, конфликте, и нађе најбоље начине за деловање у свему ономе што нас чека.