МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Еј, крвници да нам размере колико је Србину довољно од вечности…

Кости разасуте свукуд, разбацане, здробљене, помешане с лешинама помрле стоке и бачене преко ограде које више нема…гробље?!

Пише: Михаило Меденица

Залуду нам, шиптарске звери, гробове прекопавате

Писао сам давно о томе, а као да сам писао јуче, као да ћу писати сутра, као да ће ми довека фалити слова да допишем још који ред…

Не зна на колико сам задушница био на пресветом Косову и Метохији- много али вазда премало, јер за Србина је сваки дан задушница на том длану раја на земљи и земље у рају.

Било је то у Витомирици, некад кућевном домаћинском селу на ехо од Пећи.

Било је ти у Витомирици, била је то Витомирица, познао сам је само по сећању…

Раним јутром смо стигли аутобусима полупаних стакала.

Ништа чудно и ништа страшно, ал страшно је кад ти више ништа није страшно…

Шиптарска полиција нам је дала десет минута времена на гробљу.

Еј, крвници да нам размере колико је Србину довољно од вечности..?

На гробљу, рекох, ал где је гробље…?

Ово трњиште, ови омари, ови окови некошевине, коприве, палог грања, дрвећа, ово сметлиште…гробље?!

Сваки споменик до једног срушен и прегажен у комаде.

Сваки гроб отворен, потрган из земље, земља преклана с толико мржње и беса…

Гробље?!

Кости разасуте свукуд, разбацане, здробљене, помешане с лешинама помрле стоке и бачене преко ограде које више нема…гробље?!

Деца нас каменују, врише од смеха, славе ако где кога погоде, полиција се прене тек да запали цигарету.

Старац, заправо, кости што се једва мичу, тежи брци од старине, нариче над гробом сина.

Над рупом, нема ту гроба, нема сина, тек траг споменика и сећање да је био баш ту.

У неку мараму, ил већу марамицу, скупља кости, на које наиђе, синовљеве, или..?

Вришти од бола, суварак, сузе га претежу, свака је тежа од њега, ништа теже од патње Србинове на заветној светињи!

Лете каменице, киша, пљусак каменица, потоп каменица…старац се склупчао уз неки трн и дозива кости, привио их на груди, стисао отац сина…

Свак тужи где стигне, где шта од костију нађе, неко ће отужити његово дете, он тужи нечије, све су то деца истог оца и матере, кост је кост, времена је све мање а костију све више…

Људских, марвених, ових живих што једва корачају гробљем.

Гробљем?!

Ми млађи смо се растрчали да сакупимо што више, да сакријемо у рупе и затрпамо земљом колико се шакама може…

Гледам ону децу што замахују каменицма, старце што ћутке стоје крај њих, нико да им каже: „грех је то, највећи“, но шта у тој мржњи могу знати о греху, а тек су деца, но у мржњи проклела себе да никад не стасају ни у шта налик човеку…

Гробље, побогу!

Ако су на својој земљи што им гробови сметају?!

Ако нису узалуд их прекопавају, нема под њима њиховог корена, већ српска кост испод кости, па све тако до у дроб земље, до векова минулих и будућих.

Је ли Србин икад довољно мртав?

Мисле ли да ће бити довољно живи ако распу кости..?

Вечност би да нам сабију у десет минута али узалуд им, не схватају…

Више су те празне хумке српска огњишта неголи што ће љихове куће икада бити домови!

Посвећена је свака та кост, васкрсла још рођењем, и кад је располуте није на два сломљена, но на два живља но икад…

Веле полицајци да нам је време истекло, мученици, кад је па Србин временом мерио трајање на Косову и Метохији?!

Истекло је њихово оног трена кад су у гроб дирнули- мртве су раскопали да себе живе сахране…

До Проклетија се чуо лелек старца, сигуран сам, и нека је.

Плач човека се чује даље од од лудачког смеха нељуди, не може се ни мртав Србин надгласати, схватиће…

У неки је жбун, трн, ћушнуо онај свети завежљај, кивот и мошти, да ако их нађе кад дође о задушнице, ако не сагори стара воштаница…

Не знам колико сам гробља ходочастио Косовом и Метохијом светим, свако је витомиричко, свак је исти лелек, на сваком су исте кости, наше кости, кости тела мог, кости мог постања и посвећења.

Крвику не бих дирнуо у гроб, и зашто бих, знам ко сам, шта сам и одакле сам, но…

И јуче гледам истоветне слике са српским гробља заветној светњи. Истоветне као пре двадесет година.

Сагорим у бесу на трен па се умирим, јер знам…

Знам зашто се никад не смемо одрећи Косова и Метохије- да није наше не би нам гробове прекопавали, да је њихово не би толко костију било да их расипају…

Мошти су то, а ћивот свака марама у коју су сабране…

Кад више не буде костију биће њихово, но кад не буде костију Срба неће имати шта да буде њихово, Косово и Метохија је колевка и гроб Србинова па и где нам раскивају колевке- рађаћемо се, где нам прекопавају гробља- васкрсаваћемо!

Обузме ме без и преплаве сузе па се умирим, рекох, јер знам- да је њихово имали би мира на земљи, да није наше кости се познале не би до у саму дроб векова…

Нису Дечани вечни што су од камена, но од тих костију, моштију, не заборави Србине то никада, јер ће те и преци и потомци заборавити!

Није гроб где те у хладну хум спусте, но где те у топло небо уздигну- Косово и Метохија је то!