МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Био сам у Приштини тог дана…
Михаило Меденица (фото: in4s)
Они су дошли на моје мислећи урлицима да ме раскорене, бесом да ми сатру међе, крвавим очима да ми силују и распоре видике, да распете преплаше клиновима…
Пише: Михаило Меденица
Избезумљена, пијана руља је славила некакву „независност“, Игор и ја смо шетли улицама нашега града.
Без иоле страха, нема то везе са храброшћу, једноставно сам знао да ми се ништа рђаво не може догодити на заветној светињи…
Заиста је тако.
И глава да падне наставио бих да шетам, гледам, певам, говорим језиком којем се Приштина толико радује…
Ноге да ми пребију наставио бих да шетам, гледам, певам, говорим језком којем се Приштина толико радује…
Да су ми оба ока ископали једнако бих наставио да шетам, певам, говорим језиком којем се Приштина толико радује, гледам даље од очињег вида…
Они су урлали у јаросном бесу, постојали су једнино у урлицима, а ми смо ћутали и ходали.
Сасвим мирно ходали као светогорским странама, сасвим спокојни ћутали, они су безглаво јурцали па се враћали, загледали нас, запиткивали, урлали али нисмо их чули…
Познали смо по гримасам да урлају, био их је страх, можда би их прошао да смо шта одговорили али тако смо слатко и спокојно ћутали зором причешћени у Грачаници, а они…
Они су дошли на моје мислећи урлицима да ме раскорене, бесом да ми сатру међе, крвавим очима да ми силују и распоре видике, да распете преплаше клиновима…
Србина да уплашиш клином, а ми читави у ранама, крвавим трагом су могли за нама, носимо ожиљке читавог нам рода а они клиновима да нас уплаше..?
Урлају да се себи не загубе, јурцају да где пронађу својих трагова, пуцају у небо да га ране па лове ко плен, сапну, муче, обезглаве, а нас двојица шетамо, кроз њих, кроз маглу и смрад чељусти.
Шетамо Приштином, полако, куд да журимо, тек смо нешто векови преходали а још толико их је пред нама…
Урлају колико да знају јел им глава на раменима, а нам да је и под мишком не мари- своје и онако не носимо, а овој што је на мени ништа не могу…
Знају да смо Срби, и треба да знају, и то мало што су од мојих рана су отели…
Веле колеге, сретосмо се, онако шапатом: да нас траже- пјани, луди и „независни“ пошли у хајку, још да их се плашимо…
Нема то везе са храброшћу, човек се плаши непознатога а шта је то Србину непознато и страно на милој светињи..?
Живот?!
Још стотину их имамо, понели пуне торбаке из Грачанице јутрос, послали и Дечани који век ако ожеднимо, ево Архагела пуни нарамци да видамо, мелема са икона Љевишке, снопља жита из Великог Грацког, суза из Ђковице, песме хочанске, ево моштију с Кошара и Паштрика, ћивота девичког…
Да ме размеђе, звери?!
Где, на земљи?!
Нема Србин ништа на њој- што је камено то је од неба, што је од неба то се скаменило, нема на земљи ништа, залуду тутње хуље по њој…
Шетамо и ћутимо, благословено и благовесно, две воштанице…
Славе „независност“ зависни од бесних урлика и еха за којим срљају да се не загубе, нестану, куда ће и коме без урлика..?
Ћутимо и шетамо, како је дивно носити ране рода свог, успети се на распеће да одмориш, како је величанствена та безгласна тапија док они врисцима преплаше себе саме…
Шта се то слави урлицима, и како није наше кад ногу пред ногу шетамо..?
Тражили су нас по Приштини, зашто ако је њихова?
Шетамо без страха, како ако није наша?
На јутрење ћемо понови у Грачаницу, довека, док они лове небо мислећи да свод могу да разапну ко кожу ловине…
Није Косово и Метохија изгубљено, изгубљени смо ми пристанемо ли на лаж да је свака вода Дрим а свака притка јасика с Проклетија!
Незвисно је ако пристанемо на зависност од трена, пролазности, живота којем су дани букагије и тамничари.
Урлик не може надживети тишину- били смо у Приштини тог дана и ничег нас није био страх, а нема то никакве везе са храброшћу…
