Једног од најмоћнијих људи на свету, председника Кине Сија Ђинпинга, напао је један од најутицајнијих људи на свету, шпекулант људским правима и нестабилним валутама Џорџ Сорош. Он је оптужио Сија да је „највећа претња отвореним друштвима“ данашњице.

Окарактерисан у америчким медијима као „једна од најмоћнијих политичких фигура у САД“ – иако се сам никада није кандидовао ни на једним изборима, своју политичку моћ наиме он је купио својим новцем – и, уз Лерија Финка, оснивача „Блекрока“, највећег инвестиционог фонда на свету, означен и као један од два најпознатија играча на Волстриту, Џорџ Сорош свој нишан све више управља према председнику Кине.

Хитлеровска пропаганда

Претходно му је, иначе, на нишану критике и пратећег субверзивног деловања, уз прошлогодишњу инвестицију од милијарду долара у ту сврху, углавном био председник Русије Владимир Путин као „егзистенцијална претња“ за отворено друштво Европске уније.

Си Ђинпинг сад постаје још и више од тога.

Поредећи председника Кине са Хитлером јер Олимпијаду у Пекингу жели да „искористи за пропагандну победу свог система (…) као Немачка 1936.“, Сорош упозорава да је „доминантна геополитичка особина данашњег света ескалација конфликта између два дијаметрално супротна система владавине… САД и Кина укључене су у борбу на живот и смрт између два система: репресије и демократије… Најважније питање данас јесте – који ће систем превладати“, указује Сорош и опомиње да „победа отворених друштава не може да се сматра сигурном“, а „рат између Америке и њених непријатеља постао је вероватнији“.

„Си верује да уводи систем владавине који је супериорнији од либералне демократије… Он искрено верује у комунизам. Мао Цедунг и Владимир Лењин су његови идоли. На прослави 100. годишњице Комунистичке партије Кине био је обучен као Мао“, истакао је Сорош пред Хувер институтом у Вашингтону пре недељу дана. Али није ово била модна критика, него политичка и економска јер, тврди овај берзански шпекулант, „Си Ђинпинг чини све што може да размонтира успехе (Маовог наследника) Денга Сјаопинга. Приватне компаније, основане под Денгом, Си је ставио под контролу Комунистичке партије Кине… Уместо да допусти приватним компанијама да се развијају, Си Ђинпинг уводи сопствени ’кинески сан‘ који може да се сумира с две речи: тотална контрола. Ово може да има катастрофалне последице“.

Програм заједничког просперитета

Занимљива напомена, имајући у виду да је управо у Сијево време Кина окончала процес извлачења преосталих 800 милиона Кинеза изнад линије сиромаштва. Док се истовремено у оним отвореним друштвима Запада, како показује једно карактеристично истраживање које преноси Гардијан, „удео најбогатијих 1 одсто у укупним приходима у последње четири деценије утростручио“. Па стога и не чуди што Еделманов барометар поверења, истраживање јавног мњења у свету, како сумира „Ројтерс“, показује „пораст разочарења у капитализам, политичко лидерство и медије… Заиста постоји колапс поверења у демократију“. А „насупрот томе, јавно поверење у институције у Кини износи 83 одсто, 11 одсто више него претходне године“.

Не оптерећујући се оваквим подацима, Сорош замера кинеском лидеру што, уместо да узме од сиромашних да би дао богатима – што је ваљда нормално у свету у коме град Ротердам мора да сруши мост из 19. века како би из тамошњег бродоградилишта могла да исплови нова јахта Џефа Безоса – Си Ђинпинг настоји да учини управо супротно.

„Си је одлучан да богаташе стави под контролу државе… Председник је недавно покренуо програм ’Заједничког просперитета‘, који представља фундаменталну промену правца. Његов циљ је да се смањи неједнакост, тако што ће богатство богатих бити дистрибуирано према општој популацији. То не слути на добро за стране инвеститоре“, наводи Сорош и своје наде полаже у пуч у Пекингу: „Треба се надати да ће Сија заменити неко мање репресиван код куће и мирољубивији у иностранству. Тиме би била уклоњена највећа претња отвореним друштвима и она морају да учине све што је у њиховој моћи да охрабре Кину да оде у пожељном правцу.“

Незаустављиво пропадање „Отвореног друштва“

Да ли ће се Кина окренути у правцу који јој прижељкује Џорџ Сорош? Шта га је навело да покрене кампању против председника Кине? И како ће на његове науме одговорити Си Ђинпинг и Владимир Путин, који су у својој декларацији о уласку у нову еру обећали и супротстављање „обојеним револуцијама“?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар и социолог Слободан Рељић и писац и публициста Игор Ивановић.

„Запад је навикао да иде по свету и да свима објашњава шта треба да раде и ови Сорошеви напади на Сија представљају наставак такве политике. Ипак, за разлику од ранијих ситуација, сада је у тим наступима упадљив тон очајања услед потпуне немоћи да се изврши било какав утицај на кинеско друштво“, коментарише Слободан Рељић. „Притом, Сорош у једноме јесте у праву – Си Ђинпинг заиста представља сметњу, јер је један од симболичких вођа тог покрета који угрожава оно што називају отвореним друштвом, које се налази у стању незаустављивог пропадања.“

„Сорош непрестано инсистира на тврдњи да његов, амерички, и кинески систем представљају дијаметралне супротности. Ипак“, скреће пажњу Игор Ивановић, „они имају и веома изражене сличности, утолико што су и један и други високо централизовани. С тим што је у америчком систему капитал, а тиме и моћ, сконцентрисан у малом броју руку власника највећих корпорација, док је у Кини он под контролом Комунистичке партије. И то је оно што заправо Запад највише боли“.

„А основна разлика између та два система налази се у томе како се расподељује остварена корпоративна добит – да ли остаје у рукама неколицине власника капитала, или се расподељује кроз читаво друштво“, додаје Слободан Рељић.

Управо је то основа Сијевог плана „Заједничког просперитета“, у оквиру кога су, поред оштрих мера против корупције државних званичника, кинески милијардери, као што је власник „Алибабе“ Џек Ма, добар део свог богатства уложили у опште добро. Председник Кине образложио је то ове године у виртуелном Давосу, на Светском економском форуму, сликовитим метафорама: „Најпре ћемо питу начинити већом и поделити је на исправан начин кроз разумне институционалне аранжмане. Како растућа плима подиже све бродове, сви ће добити свој фер део од развоја и добици од развоја донеће корист свим нашим људима на суштинскији и праведнији начин.“ Или, речима заменика кинеског шефа дипломатије Лија Јученга: „Не занима нас да ли је БДП Кине превазишао БДП Сједињених Држава, то није оно чему тежимо. Циљ партије је да 1,4 милијарди људи живи добрим животом и да задовољи ту потребу људи за бољим животом.“

Декларација за нову еру

Истовремено, указује Игор Ивановић, „друга кључна разлика састоји се у томе што Сорош и њему слични колонизаторски покушавају да свој модел друштва наметну остатку света и постану његови господари – то је агресиван модел који није спреман на мирну коегзистенцију са другима – док Кина нуди сарадњу на равноправним основама. Она никоме није покушала да извезе свој комунизам“.

У својој декларацији за улазак у нову еру, Путин и Си управо и наглашавају да „не постоји један образац демократије за све земље“, те да свака држава сама треба да изабере оно што „највише одговара њеном друштвеном и политичком систему, историји, традицији и јединственим културолошким карактеристикама“. Наводе и да „заговарање демократије и људских права не сме да се користи за притисак на друге земље“, те да „повлачење идеолошких линија поделе“ представља „покушај успостављања хегемоније који поткопава стабилан светски поредак“. Насупрот томе, двојица председника наводе да су Русија и Кина „спремне да раде са свим заинтересованим партнерима на промоцији истинске демократије“.

„Кина и Русија заједно нуде визију уређења света која је већ сада снажнија од онога што су Сорош и њему слични безуспешно покушали да натуре свима другима. Тај поредак је у међувремену дотрајао и постао неиздржив, те, у извесном смислу, Сијева и Путинова платформа представља појас за спасавање читавог света. Долази време у коме ће земље Запада томе морати да се прилагоде“, закључује Слободан Рељић.

Аутор Никола Врзић

Насловна фотографија: Johannes Eisele/AFP/Getty Images

Извор Спутњик, 11. фебруар 2022.