Кецмановић: Шта у ово пандемијско вријеме повезује Путина, Макрона и Ђоковића?

ДА ЛИ препознајете било какве везе између Емануела Макрона и Новака Ђоковића?

Директно сигурно баш никакве. Макрона никада нисмо видјели у ложи током Ролан Гароса, а Ђоковића сигурно нарочито не занима политика предсједника Француске. Ипак, контекстуално можда и имају …

Непосредан повод је фотографија која је обиграла свијет: шест метара дугачак сто са чијих крајева се „довикују“ Путин и Макрон. Неуобичајено велика дистанца између два државника у руској сценографији постала је предмет планетарног нагађања и оговарања. Но, није ли то било само превентивно одстојање, као што су могле да буду и маске, током пандемије која траје.

Да, призор који уживо вјероватно не дјелује необично као на фотосу и не заслужује посебну пажњу медија и политичка тумачења. „Али, не, не, то не долази у обзир, него шта је Путин бизарном сценографијом хтио да поручи?“

Зар то није била очигледна увреда и понижење госта?

Сјетимо се регионалног инцидента када је донедавног премијера Црне Горе Кривокапића у Београду, међу осталима, дочекао и министар Недимовић, али мимо протокола у фармеркама. Иако је министар одмах објаснио ванредне околности због којих се на дочеку појавио неприлично обучен, а премијер изјавио да томе не придаје значај, црногорски медији мјесцима су расправљали о смишљеној увреди и понижењу који су упућени не само премијеру лично него и држави коју представља.

Московски сусрет је свакако био вишег нивоа, али питање се може и обрнути: зашто Макрон није прихватио „писиар“.

Из окружења француског предсједника процурило је објашњење да је разлог одбијања био у томе што би руске службе преко теста дошле до Макроновог ДНК.

Иако је и лаицима познато да се ДНК може узети и из отиска руке на чаши, узмимо да су праву. Није ли онда било једнако могуће да са мале удаљености Макрон пренесе Путину вирус на који би овај, као старији, био и осјетљивији. А предсједничка безбједност је на обје стране обавезна да предвиди и само теоретски ризик.

Или зашто Макрон, да би избјегао наводно понижење није одбио да са толике дистанце разговара са Путином, па би вјероватно два протокола већ пронашла неко компромисно рјешење.

Макрон је у сваком случају био више заинтересован за овај сусрет.

Послије Брегзита Француска је остала једина чланица нуклеарног клуба и једина стална чланица СБ УН у саставу ЕУ, па је њен предсједник препознао шансу да на врхунцу војног заоштравања односа Запада са Русијом заигра улогу медијатора. Путин, напротив, није гајио велика очекивања од њиховог сусрета у Кремљу.

Да ли је овим гестом Путин хтио да потврди свој нешто ранији одговор Столтенбергу да о Украјини може да разговара само са предсједником САД, а не са његовим генералима у НАТО-у и са европским вазалима?

Није ли такав статус Француској баш поводом Украјине индиректно додијелила и америчка висока званичница Викторија Нуланд?

Непристојно је цитирати шта је рекла за цијелу ЕУ у пресретнутом телефонском разговору из авиона на путу из Вашингтона у Кијев гдје је координисала обојену револуцију на Мајдану.

Или је, можда, позадина у вакцинама…

Руски Спутњик, мада произведен и прописно тестиран прије него што су се појавиле западне вакцине Фајзер, Астра Зенека и Модерна, дуго је био блокиран од СЗО, европске агенције за лијекове, те националних фармаколошких институција. Толико дуго да су се људи у многим земљама директно обраћали руским амбасадама.

Због кашњења лиценце руски произвођачи су изгубили силан новац, а о животима који су могли да буду поштеђени широм свијета да и не говоримо.

На неповјерење у руску вакцину Путин је сада узвратио Макрону неповјерењем у француске тестове.

Треба имати у виду и да је Макрон већи дио претполитичке каријере провео на вишим етажама финансијске империје породице Ротшилд. Дакле, неолиберални глобалиста из дубоке државе или свјетске владе у сјенци.

Међу таквима се русофобија готово подразумијева, па је и предсједник Доналд Трамп, који се, фасциниран Путином, залагао за сарадњу са Русијом, подразумијеван као руски агент „коме су руски хакери обезбиједили побједу на изборима“. И узвратно, Макрон није био политичар кога би Москва могла да дочека са симпатијама.

У изјавама након повратка у Париз, Макрон је своме сусрету са Путином, покушао, да прида што већи значај, па чак и то да је издејствовао и неку врсту попуштања руске стране. Из Москве је, међутим, доста грубо демантован одговором да ништа није договорио.

Такви јалови преговори тек дају повода да се медији позабаве маргиналним протоколарним пикантеријама.

Сјетимо се Трамповог вашингтонског посредовања између Србије и њене јужне покрајине и потписивања завршног документа од више тачака, од којих су неке биле и у корист Србије. Све је, бар у први мах, остало у сјенци сценографије коју је монтирао протокол домаћина: у Овалном кабинету габаритни Доналд Трамп сједио је заваљен за масивним предсједничким столом, а за два госта су с обје стране били примакнути знатно нижи столићи, тек толики да могу да потпишу закључке.

Опозиција у Србији је данима дрвила о срамотном понижењу шефа државе Србије, а садржај разговора и закључци остали су за касније.

Да ли ће се свјетска и национална јавност ставити на страну „увријеђеног“ или онога који је „увриједио“, уколико је тога, бар намјерно, уопште и било?

Најмање је оних који ће рећи да је то најмање важно.

У Србији је мало оних који ће приговорити Недимовићу у фармеркама и исказати солидарност са Кривокапићем. У Црној Гори пак умјесто солидарности премијером, оптужиће га што је без демонстративног инцидента отрпио понижење државе.

У Србији тек неће приговорити Путиновој администрацији што није нашла елегантније компромисно рјешење за сценографију разговора са Макроном.

Ако већ и за црногорског и за француског предсједника и не кажу „е тако му и треба“, на необичан призор ће се, без коментара, од срца насмијати. Већ Трампов бахати протокол неће им бити нимало смијешан. А Срби у том погледу нису изузетак.

И на крају, веза Макрона и Ђоковића.

Обојица су недавно доживјели непријатности са могућом политичком позадином. Новак, свјетски број један, због одбијања писиар-теста односно вакцине, био је малтретиран и протјеран из Аустралије те, што је најважније, онемогућен да игра. Емануел, упркос одбијању теста, примљен је и испраћен из Русије по предсједничком протоколу и у међувремену обавио планирани разговор са Владимиром Владимировичем, макар и неубичајено удаљен од саговорника.

Ђоковић ће, и када буде престао да игра тенис, бити спомињан, ако не као најбољи свих времена, оно бар као један од њих. Макрон, као само један од бројних предсједника Француске, остаће у сјени Де Гола, Митерана и бројних других претходника и насљедника.

Кажу да је фудбал најважнија споредна ствар на свијету, а за политику би се, аналогно, могло рећи да је најспореднија важна ствар за већину људи. Довољно је да упоредимо колико је српска јавност посветила пажње Ђоковићу поводом малтретмана у Аустралији, а колико референдуму о уставним промјенама у Србији.

Срби се више радују наредном турниру на коме ће Ноле опет побиједити све, и у инат свима, него што их брине сутрашњица на ивици Трећег свјетског рата.

Да не заборавимо, ако је уопште важно! Путин је за истим столоми на једнакој вишеметарској дистанци претходно већ раније бесједио са Виктором Орбаном у знатно конструктивнијој атмосфери.

Очито су англосаксонски господари глобалних медија хтјели да се наругају Макрону, па макар и лажним поводом.