И пре него што су почеле, одржавање Игара је на много начина проблематизовано. Чак је најављиван и потпуни бојкот западних земаља. Напослетку, избегнута је најгора могућа варијанта, бојкот је „само“ политички!

Из западног дела света шефови држава одбили су да присуствују свечаном отварању (присуствовао је само председник Пољске Анджеј Дуда, а уз њега још само један председник неке европске земље – Александар Вучић, плус кнез Алберт Други као монарх Монака), углавном под притиском Вашингтона и Брисела.

Први разлог политичког бојкота пронађен је у односу кинеских институција према ујгурској мањини, чак се иде дотле да је у „политички саобраћај“ убачена одредница „геноцид“.

Динигир Јиламуђијанг, кинеска такмичарка у нордијском скијању, иначе припадница ујгурске заједнице, бејаше једна од две спортисткиње којима је припала част да запале олимпијски пламен, што је више него јасан одговор „бојкоташима“.

Ову симболику свако може схватити како жели, превасходно, порука се тиче да Кину много не интересују оцене западних престоница, као и да је уређење односа већинског Хан народа са Ујгурима искључиво њихова унутрашња ствар!

У другој „категорији“ су остали разлози, ређе помињани, од кршења људских права, недостатка слобода, репресија до „пуштања вируса“ из Вухана. Битно је да се донесе „одлука“, онда је дозвољено да на лист папира свако додаје шта му се учини адекватним. Такмичење у дисциплини „ко ће снажније запљунути кинески систем“ одавно је отворено.

Зато се и информације, које немају много везе са спортом, али су на неки начин у вези са Играма, пласирају готово на дневном нивоу. У Њу Делхију су, тако, организоване демонстрације Тибетанаца, уз транспарент: „Реци ’не‘ геноцидним Играма!“.

Вече пред свечано отварање тако је публиковано упозорење америчких власти својим спортистима да током боравка у Пекингу користе једнократне електронске уређаје, које ће по завршетку такмичења уништити или бацити, али и да направе једнократне лозинке за све налоге, које ће по изласку из Кине опет променити.

Кинези су, наиме, захтевали од учесника да због контроле ширења пандемије инсталирају једну апликацију (MY2022), која је врло брзо проглашена, илустративно говорећи — средством шпијунаже. Помоћу ње је, наводно, могуће прикупљати све податке о спортистима који учествују. Наратив о кинеској „електронској шпијунажи“ тако се и даље шири, није искључено да постане део „друге“ категорије разлога због којих је неопходно „бојкотовање“. И ко зна на којој теми и како се то „бојкотовање“ може завршити.

Кинески председник је, наравно, одговорио. Са Владимиром Путином, заједничком изјавом, после сусрета уприличеном баш због доласка госта из Москве на отварање Зимских олимпијских игара. Изјава се тиче „уласка међународних односа у нову еру и о глобалном одрживом развоју“.

„Олимпијада“ је у сваком погледу више од игре. Си Ђинпинг и Владимир Путин су не само схватили поруку „политичког бојкота“, све чешће (зло)употребе придева „геноцидно“, него и саопштили која ће цена таквих поступака бити.

Ова констатација садржи и суштинску разлику између Пекинга 2008. и 2022. године, слике која је свету предстaвљена тада и оне која је публикована сада.

Спектакуларним, до данас непревазиђеним отварањем Летњих олимпијских игара, указано је да се Кина вратила у ред великих сила, да на њу треба рачунати и да ће се Кина у међународној арени више питати.

Свет је постао мултиполаран, али је Ху Ђинтао тај феномен посматрао као мирну коегзистенцију, трансформацију од једнополарне структуре светског политичког система видео као процес који се може одиграти договором, преко успостављањa нових правила игре и кроз међународну сарадњу.

Отварање Зимских олимпијских игара потврдило је кинеску самоувереност, Пекинг зна не само да ће се више питати, него ће, заједно са Русијом и осталим партнерима, решења предлагати и иза њих чврсто стајати. Нажалост, транзиција ка мултиполарности не може се до краја завршити без сукобљавања и конфликата. Предуго је доминација Запада трајала да би се тај део света сада тако лако одрекао бројних монопола. За Пекинг, и не мање важно — Москву, то је приступ мањине која омета развој и напредак човечанства!

САД су, уз подршку савезникa, предузеле бројне кораке да политизују Зимске олимпијске игре и представе Кину у лошем светлу. Очигледно, то Кинезе мало интересује, или их чак уопште не интересује. И они су искористили тренутак да пошаљу нову политичку поруку. По принципу: тражили сте — гледајте!

Ако је у Пекингу 2008. године најављено да ера мултиполарности почиње, четрнаест година касније обзнањено је да се трансформација структуре светског политичког система завршила.

Свет јесте мултиполаран. И једнако као што се данас у Пекингу пише историја Oлимпијских игара, пошто је главни град Кине први који је после летњих организовао и зимске, пише се и историја међународних односа.

Симболички, ово је коначни печат на крај западне доминације и време када су светску политику усмеравале САД!