М. Баздуљ: Бајденизација политике у Србији

Можда и најважније промене у последњих стотину годину кад је реч о животу у развијеним друштвима јесте улазак жена на тржиште рада и у јавност уопште, те интензиван раст просечног и очекиваног животног века. Као последица оба ова феномена, дошло је до великог пада наталитета, те је просечна доб становништва на Западу (и не само на Западу) виша него икад раније. Последњих година на најугледнијим западним универзитетима све више пажње се посвећује „студијама старости”, а у језику се усталио и термин „ејџизам” као ознака за дискриминацију људи због њихових поодмаклих година.

У економском смислу, мада су у великој већини пензионери, „сениори” су по правилу финансијски независнији и самосталнији у поређењу са млађим генерацијама. Има то везе и са историјским тренутком где, по први пут након Другог светског рата, на сцену ступају генерације којима се смеши економски тегобнији живот у односу на живот генерација њихових родитеља.

Као политички симбол овог тренда на глобалном нивоу наметнули су се прошли амерички председнички избори. Кандидат републиканаца био је Доналд Трамп (рођен 1946.) који је у време избора имао седамдесет и четири године, док је кандидат демократа био Џозеф Бајден (рођен 1942.) који је у време избора имао седамдесет и осам. Старосна разлика од четири године игра огромну улогу у прве две-три деценије живота, а касније све мању, тако да би било превише цинично тврдити да је Бајден победио Трампа зато јер је старији од њега. Међутим, ако као негативну асоцијацију на дубоку старост узмемо опадање когнитивних способности, заборављање, дремеж кад му време није, Бајден дефинитивно делује много старије од Трампа.

Америка је у много чему колевка демократије, па угледање на Америку у стварима политике није нешто што је за априорну осуду. Међутим, идеја великог дела опозиције да као кандидата за градоначелника Београда предложи Владету Јанковића (рођеног 1940.) на први утисак делује скоро као шала. На оним изборима на којим по општем мишљењу имају највеће шансе, опозиционе странке на чело трке истурају – осамдесетдвогодишњака. Не знам постоји ли такав детаљ у „Гинисовој књизи рекорда”, али не бих се зачудио да никад већи град није имао старијег кандидата за градоначелника.

Да се разумемо, на неколико нивоа логика лидера опозиције има смисла. Јанковић дефинитивно није политички аналфабета, такође, ако је веровати дојму који оставља под рефлекторима „Утиска недеље”, за своје године се, како се то каже, добро држи, генерацијама и генерацијама Београђана је добро познат и углавном их за њега вежу позитивне асоцијације. Лако ћемо се, међутим, сложити да је бити градоначелник Београда теже него бити универзитетски професор. Отуд се поставља логично питање: зашто би човек који је због својих година пензионисан са посла где се бавио својом основном вокацијом, за коју је доказано компетентан и натпросечно способан, био добар кандидат за позицију на каквој се никад у животу није окушао, а већ су му осамдесет и две године?

Најбизарније у свему томе је то што је вест о кандидатури стигла непосредно након Јанковићевог интервјуа у којем је он хируршки прецизно указао на кључни проблем у редовима опозиције. Зашто, наиме, већ месецима лидери опозиционих партија лицитирају са именима кандидата за председника Републике Србије и градоначелника Београда, гађају се међусобно именима својих потпредседника, заменика, те блиских сарадника и сарадница, а нико од њих није спреман да стисне петљу да се лично кандидује на неку од тих функција, односно да на терену, на једини могући начин, тестира своју популарност код електората, односно ниво поверења које грађани Србије и/или Београда имају у њега?

Опозициони мегафони већ су пустили у промет мантру коју очито сматрају изузетно ефектном: Владета Јанковић је све што Александар Шапић није. У много чему, то је тачно, али велико је питање коме тај контраст овде иде у корист. Јанковић је старији од Шапића скоро дупло, односно тридесет и осам година. Такође, током последњих изборних циклуса, Јанковић је уживао у пензионерској колотечини, док је Шапић био на челу најмногољудније међу београдским општинама. Ако би Шапић и Јанковић у исто време држали предавање о античкој митологији, нема сумње на које предавање би било рационално отићи. Ако се, међутим, нађу на истом гласачком листићу, могло би се испоставити да политика понекад личи на ватерполо.

 

Аутор Мухарем Баздуљ