Једна од последњих спољнополитичких одлука власти предвођене Борисом Тадићем тицала се увођења санкција Белорусији. На такав корак, придружујући се ставу ЕУ, званични Београд одлучује се због „кршења међународног и хуманитарног права“. Истовремено, драстично кршење права Срба на Косову и Метохији није било разлог за предузимање одређених мера против локалних институција у Приштини. Тамо нема „кршења међународног и хуманитарног права“.
Да апсурд буде потпун, одлуку је изгласала „техничка влада“ 8. јуна 2012. године, након одржаних избора и врло јасних назнака како ће земљом убудуће управљати нова већина! Бејаше то повод да, заједно са Жељком Цвијановићем, аутор овог текста организује потписивање Апела за укидање санкција Белорусији. Да се као држава и народ не брукамо пред пријатељима и не радимо у прилог сопствене штете! Апел јавних личности не може променити пуно, али се испоставило да је председник Републике Томислав Николић искористио ту „ситуацију“ и током официјелне посете Минску ствар у великој мери „испеглао“. Сада се опет све „загужвало“.
На нашу несрећу, Србија се поново ставила на страну ЕУ, а против Белорусије. Рестриктивне мере којима се придружујемо и нису толико важне, тичу се проширивања листе санкционисаних за 17 појединаца и 11 ентитета (Council Decision – CFSP 2021/2125). Преживеће и Белоруси и Минск упркос овом потезу ЕУ и придруживању Србије. Међутим, битно је нешто друго.
Прво, белоруске власти су од осамостаљивања до данас показивале изразиту наклоност према Србији и искрено нас помагале. Чак и у тренуцима када су нам неки други, данас велики пријатељи – окретали леђа. Последњи израз такве политике јесте донација четири ловца МИГ-29. Они нама авионе, ми њима санкције! Друго, у образложењу ове одлуке ЕУ наводи се и нови повод за санкције: инструментализација миграната од стране Минска! Нити је ово тачно, нити је за Београд паметно да се овим образложењем руководи. А шта ако и ми сутра будемо у сличној ситуацији, па се због истог повода нађемо на тапету? Или ако због сличне ситуације колико данас будемо принуђени да уводимо санкције Милораду Додику?
Напослетку и треће: а шта ми то дугујемо ЕУ у погледу координације њихове спољне и безбедносне политике? То што су оформили ЕУЛЕКС, помажу лажну државу косовско-метохијских Албанаца, дедејтонизују БиХ или то што фронтално ударају на Русију и Кину, које би и ми, ваљда, требало да прогласимо смртним непријатељима!?
Ништа ми њима не дугујемо. А овим „придруживањем“, уместо Александра Лукашенка, изабрали смо да подржимо, на пример, ноторну Виолу фон Крамон. Да апсурд буде потпун, овај принцип новој пријатељици из Брисела може савршено послужити да инсистира на рестрикцијама против српских званичника који су одлуку изгласали. Јер, да подсетимо, ова одлука се позива на бројне раније, усвајане још од 2006. године, међу којима се могу пронаћи разни узроци санкционисања. Такође, на последњој листи је и једно лице из новинарства – Марат Марков, што буди врло непријатне асоцијације. Када се не бира друштво и занемарују деценијска пријатељства, то се обично тако заврши.
Како ће српска власт сада да се оправда и како ће реаговати убудуће, то је њихова ствар. Сами пали, сами се убили. Али, шта ћемо ми због ове срамоте – то је право питање. Извињење братском белоруском народу и пријатељима у Минску најмање је што се може учинити. Мада, најгоре је што се ово не тиче само Белорусије. Начелно, ово је и порука осталима у међународној арени да, упркос томе што нас подржавају, ми можемо „окренути ћурак“ под притиском ЕУ.
Или зато што бисмо хтели боље односе са другарицом Виолом!? Штета је по наше интересе, дакле, извесна. Као, уосталом, и ономад, 2012. године.
Душан Пророковић је ванредни професор на Факултету за дипломатију и безбедност. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
