Рељић: Бошњацима је тешко да прихвате да је Запад за њих од почетка планирао да буду губитници

Слободан РЕЉИЋ, колумниста Све о Српској

ДА БИ се разумела сва ова дешавања на Западном Балкану, како је Запад назвао овај остатак бивше СФРЈ плус Албанија, потребно је бацити поглед и на промене у друштву а које обликују политике које нам раде о глави. Те промене су увек и важније и по последицама далекосежније од неких дневних политичких постављења.

Док сам гледао како је ових дана америчка амбасада у Београду поново „одала признање нама (Србима) који сањамо снове читавог живота“ у пропагандном споту којим нас они стално „часте“ – са насловом „Ви сте свет“ (ми то без њих нисмо знали хиљаду година!) – пала ми је на ум она изрека да „и ђаво може да цитира Свето писмо, за своје потребе“. Јер, они су за америчке пропагандне послове употребили Милунку Савић!

Биографија Милунке Савић је тако раскошна да би и за Холивуд могла да послужи, али она има константе које су српске и патриотске. А досад нисмо видели да је циљ Американаца да то развијају код нас. Напротив!

Зато су се овај пут сценаристи морали баш потрудити: од „српска Јованке Орлеанке“ која је међу поносним ослободиоцима Косова 1912. и славни ратник „Гвозденог пута“ у Колубарској бици, повлачила се преко Албаније па од Солунског фронта бескомпромисно наступала до уједињења Срба у једну државу – ваљало је исконструисати екстремног пацифисту и феминисткињу, додуше не до краја освешћену, како би се дало закључити из спота.

Зачудо, није се ишло дотле да и Милунку суптилно угурају у истополну заједницу, а да јој на крају салутира – Гордана Чомић.

Да, ово је у моди: инструментализовати историју како ти треба. И не оптерећивати се чињеницама. Овако: „Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост.“

А онда се ова Орвелова иронија чита један кроз један. Као упутство за рад. И? Приступа се делу.

Докле та „орвелизација“ иде илустроваћемо једним примером: за насилну смрт афроамериканца Џорџа Флојда током хапшења у Минеаполису  2020. одједном бива одговоран Томас Џеферсон (1743 – 1826), један од оснивача САД, писац Декларације о независности (1776) и трећи председник (1801 – 1809) САД. Зашто? Јер је имао робове.

Нема везе што је ропство у Америци укинуо Абрахам Линколн шеснаести председник, 37 година после Џеферсонове смрти!

И Џеферсонова статуа је летела из њујоршке већнице.

Ми смо данас ту! То је ситуација.

Између неспособности Запада да и о себи мисли здраво и нормално и њихове „брижности“ – која се не може одбити! – да они такви какви су решавају „проблем Западног Балкана“.

То се у реалности појаљује као бомбардовање све већим хаосом. Али мислим да је важно разумети:

 С једне стране, то јесте настојање што веће контроле кроз операције које јесу хибридни рат.

С друге стране, то је директна и неконтролисана последица опште декаденције и панике у којој се Запад као друштво налази. То је болесно друштво.

Иако је увек тешко измерити који је однос између 1) реалне моћи и 2)„буке и беса“ – важно је разумети да је њихова моћ много мања него пре четврт века када су они овде суверено уређивали односе и кад су сами себе звали „међународна заједница“.

Ипак, после свега имамо чињеницу: амерички пропагандни/хибридни рат на српском простору није толико успешан колико је неподношљив.

Њихова „искрена“ брига за нас произвела је чињеницу да „више од две трећине грађана Србије сматра да западне земље, под велом ‘грађанских слобода’, промовишу морално коруптивни и декадентни начин живота“.  

Што се српског рода у српским земљама тиче (како пева српска химна) (Република Српска, окупирана покрајина Косово, знатан део Црне Горе и друге делови где живе Срби), резултат је извесно – још поразнији по рад америчког Министарства истине. НАТО је злочиначка организација а врло мало Срба доживљава Европску унију као стратешког партнера. Кад би наше вестернизоване елите слушале глас народа, тај процес би се настављао.

Запад никако не жели да прихвати две ствари: да су Срби, прво, упркос вишедеценијској обради, поприлично сачували здрав разум и друго, да не умеју да послушају окупатора чак и да је оно што он говори много ближе људскости од насилности коју показује ујка Сам.

Истини за вољу, да поменемо, Хенри Кисинџер је то понављао кад год га след догађаја доведе у ситуацију да о томе говори. Учинио је то и усред НАТО-бомбрадовања. Али, ни једна администрација, па ни ова, не налази да би се тога требало држати озбиљно.

Шта су последице?

То се најбоље се види из садашњег статуса Западног Балкана који је постао као прерија на Дивљем Западу: без јасно успостављеног представника закона – и све више је оних који носе маршалске звезде а све мање оних који пристају да буду помоћници шерифа.

Као утваре нашим простором јашу Мирослав Лајчак (ЕУ), Метју Палмер и Габријел Ескобар (САД), Кристијан Шмит (Немачка), а онда су и Енглези одлучили да пошаљу маршала (они свога баш тако зову) Стјуарта Пича.

Све су то волунтаристичке акције, сад већ и испод радара интересовања јавности тих сила/силеџија који их шаљу – сликовита је била „жива расправа“ у британском парламенту пре неки дан где нека представница свестраначке организације пред десетак (од њих седамсто) заваљених слушалаца, који једва чекају да се све заврши па да збришу у кантину, чита неке опасне речи о интегритету БиХ и ризику од „грађанског рата“.

Борис Џонсон је за то време притискао тршави жбун плавих длака на глави а спреман да одмах кад они заврше – шаље маршала Пича, оног адекватног изасланика који је бомбама уводио демократију и по БиХ, и по Србији и по Косову. Сад би стари обавештајац могао да мало поради на „правној држави“ каква је потребна Западном Балкану.

Том правом човеку на правом месту увек ће се при руци наћи експерти из Венецијанске комисије, експерти за демократију без народа по разним тинк-тенковима а са нашим НВО-радницима „у црном“, Фридом хаус или Репортери без граница и ко зна колико таквих. И зна се зашто они тако брину!

Јер, сад је „грађански рат“ постао магични пасворд којим се откључава тема „Западни Балкан“, а која се никако не одваја од друге политичке игрице – „спремност Руса да уђу (већ следећег месеца) у Украјину“. Сви ми, од Дњестра до Уне, само смо оне блесаве фигурице које они могу у неограниченом броју гурати пред оружја свих врста – што свога, што руског.

Тако се безочно интернационализује проблем, који је у основи и прост и локалан, кад би циљ био да се он реши.

Али не, на Западном Балкану Запад ратује против Русије и на ширем – а можда и важнијем фронту против Кине – а ми смо само планирани потрошни материјал. Циљ је, да ни под каквим условима не припаднемо „непријатељу“. Шта је ту наша корист или штета, уопште се не узима у обзир!

Игра је, све у свему, историјски крајње неозбиљна али су могуће последице извесно озбиљне.

Али Запад више није уверљив. Ни свом робљу.

Кад гледате екране бошњачких телевизија с њих се разливају свакаве идеје – од тога да нису Руси са Србима него са Хрватима, да је Унија гробар БиХ, а Америка њена мајчица, али са извесним проблемима: добри Бајден је већи боснофил од Ненада Чанка, али њега море разне муке – пала му подршка испод 30% и лажу га сви и на сваком месту, па су онда све преузели „превранти“ из Стејт депратмента као што је Палмер српски зет, и Ескобар иако за њега још није нађено да је пореклом Шумадинац…

О томе како су издали Словенци нема се времена ни приповедати, а Орбан је десничар каквог мајка није родила, а што је за муџахедине леве оријентације човек достојан сваког презира… Ердогана, који је издао, скоро и да не помињу…

Сва та клика се скупила око питања свих питања у БиХ. „Негирање закона, који штити највише међународне вриједности, као што су  Нирнбершке пресуде и све друге пресуде против нациста, али и пресуде Хашког трибунала је тренутни одраз политичког стања у ЕУ гдје се под патронатом Виктора Орбана (Фидес) и уз помоћ Русије окупљају све политичке опције с крајње десне политичке оријентације, почевши од профашистичких групација из Аустрије, Италије, Шпаније, Пољске, Француске, Низоземске до словеначког премијера Јанеза Јанше (СДС/ЕПП) и појединих лидера држава Западног Балкана.“

Шта им би? „Ради се о пораженим идеологијама из Другог свјетског рата, али и пораженим фашистичким политикама Слободана Милошевића (СПС) и Фрање Туђмана (ХДЗ), који су пресудама хашког суда означени као носиоци злочиначких пројеката“, истиче се Ифимес, супергласни бошњачки тинк-тенк из Љубљане.

Али то није довољно непријатеља. Где су Бугари, питате се. Добро, ево: „Звучи запрепашћујуће, да се ММФ обратио институцијама Босне и Херцеговине и Централној банци БиХ са питањима ко ће враћати узете кредите уколико дође до дисолуције државе БиХ. То не изненађује, јер је генерална директорица ММФ-а Бугарка Кристалина Георгиева, била осумњичена за манипулирање подацима као шеф ММФ-а, а то указује на шире димензије режимске политике бившег бугарског премијера Бојка Борисова“.

Батко Борисов, дакле.

И све тако. Сваки дан.

Ту су, наравно, и аналитичарски бисери : могу ли Американци и Руси да се договоре на штету грађанске БиХ… Уф! Тешко питање. Али одговор је лак.

Углавном ће се одговорити да могу (ни Бајден није непомерљиви стуб!), али ту су Енглези – који јесу још од лорда Овена стално губили темпо, али су они увек најјачи, и кад губе, а сад ће маршал Пич да свима запржи чорбу…

Дакле, „међународна заједница“ како је себе некад звао Запад не мења намере и приступе. Једино што се мења њихова позиција.

Пре четврт века они су овде бичевањем Срба уводили у ред, слободно и независно од било кога, али данас их „међународном заједницом“ зову једино Бошњаци…

И даље та зла сила може свашта да уради, али не може више да – победи. Кад то кажем, мислим да она сада нема способност, ни ауторитет да уведе неки поредак – какав год.

Она може само да отвара врата хаосу, са свих страна. Али, он и њих саплиће. Најбољи пример је Инцков блесави, али опасни закон.

Сви ми на Западном Балкану смо у таквом хаосу и у лошем стању – и кад бисмо били нормални, и при здравом разуму, гравитирали бисмо ка томе да се сами између себе договарамо шта нам је најбоље. Такви договори би били и смислени и могли би да трају. Мислим и да народима у региону то све чешће пада на ум у овој додатно убитачној коронократији.

Брижном Западу се то, наравно, уопште не допада. Англо-саксонцима најмање. Добро, ни Немци се томе не би радовали.

Од нас који овде живимо, сада после свега што смо видели и доживљавамо, договарању се најодлучније противе – Бошњаци и Косовари. Додуше, на Косову јесу задржали спомен обележја Клинтону и Олбрјатовој али не и неупитну послушност према Бриселу и Вашингтону. Сарајево није стигло ни до тога. Они сада неупитно верују да маршал Пич има чаробни штапић, кога ни у светој књизи нема.

То постаје машта људи који осећају да улазе у улогу губитника. И којима је тешко да прихвате да Запад никад за њих ништа друго није ни планирао.

(Трибина је одржана 7. децембра у Београду у организацији портала Све о Српској и Факти – уз подршку представништва РС у Србији)