„Нови почетак Немачке“, уверава и Јошка Фишер који је на челу Зелених провео скоро 20 година. „Немачкој је био потребан раскид с прошлошћу — нови почетак… До краја текуће деценије, Немачка и Европа живеће у потпуно новој реалности. Будућа влада биће мерена по томе како је спровела транзицију земље кроз ово време промене“, додаје уз дозу опреза. За разлику од бившег белгијског премијера Гија Ферхофштата који с портала „Политико“, безмало, узвикује: „Немачка најзад има владу која је спремна да води Европу… Кочница Меркелове која је задржавала напредак је коначно нестала… Проблеми реалног света нису постали ништа мањи. Али можда, напокон, највећа слабост Европе више неће бити политичари који је предводе.“

Разлоге за оволики авансни оптимизам Ферхофштат проналази у коалиционом споразуму, документу од 177 страна чији је декларисани циљ „суверена Европска унија као јачи актер у свету обликованом несигурношћу и супротстављеним политичким системима“, уз исказану намеру да се ЕУ „даље развије у федералну европску државу“. А то ће бити учињено и кроз „употребу Члана 7 Лисабонског уговора, којим могу да се суспендују гласачка права оних влада које крше вредности Европске уније“.

„Спољнополитички ставови Зелених и либерала уочљиви су у програму чији је тон у односу на Русију, Кину и владавину права оштрији него што је остатак Европе научио да очекује од Берлина под Меркеловом“, истиче и „Фајненшел тајмс“ и образлаже: „Зелени захтевају темељно преиспитивање немачке спољне политике… По први пут за 16 година Зелени ће преузети контролу над Министарством спољних послова и односи са Кином и Русијом нарочито би могли да наиђу на потешкоће. Аналена Бербок, колидерка Зелених, снажно се залаже за спољну политику ’засновану на људским правима и вредностима‘, а Зелени су оптуживали Меркелову да је комерцијалне интересе Немачке ставила испред одбране западних вредности, као што су владавина права и демократија… Кључно је што коалициони споразум каже да ће Немачка блиско координисати своју кинеску политику са САД“, а у политици према Русији „руководиће се интересима источноевропских суседа и узимаће у обзир претње с којима су они суочени из Русије“.

Ипак, додаје лондонски лист, „питање је колико ће моћно бити министарство Аналене Бербок у систему у коме канцелар тежи да има коначну реч о спољној политици. Ово је оштар контраст у односу на дане Јошке Фишера, јединог Зеленог до сада на челу Министарства спољних послова, који је остао чувен по подршци немачком војном ангажовању у рату на Косову“.

А немачки недељник „Шпигл“ овом ће питању — да ли ће Аналена Бербок бити моћна као што је био Јошка Фишер — с тим у вези додати и сопствено: „Колико је стабилна нова немачка коалиција?“ „Прве пукотине у Берлину постају видљиве“, пише „Шпигл“, наводи да су „Зелени и СПД деловали као савршени партнери последњи пут када су владали заједно“ — ономад када су нас бомбардовали — али овог пута, открива водећи немачки недељник детаље тајних коалиционих преговора, Зелени штрче у односу на преостала два партнера, СПД и ФДП, „и то није идеално за стабилност долазеће владе“.

„Многи аналитичари оцењују да је коалициони споразум обојен жутим, бојом либерала“, указује Мирослав Стојановић. „Ова влада представља својеврсни експеримент, јер у својој послератној историји Немачка на власти није имала овакав тријумвират, због чега многи страхују од политичке нестабилности из времена Вајмарске републике. Тим пре што је реч о, идеолошки, трима веома различитим партијама. С друге стране, нови канцелар Олаф Шолц до сада се показао као мајстор компромиса. Без обзира на споразум, међутим, варничења унутар владе су неминовна — већ и стога што ће либерали контролисати финансије, а Зелени без новца своју агенду не могу да спроведу.“

Стабилности немачке владе, притом, нимало неће допринети инсистирање Зелених на суспензији гасовода „Северни ток 2“ и на заоштравању односа са Кином.

„Немачкој индустрији је ’Северни ток 2‘ неопходан, тим више што се нуклеарне електране постепено скидају с мреже након несреће у Фукушими 2011. године. А Аналена Бербок је упркос томе до сада била заговорник америчке политике прекидања енергетских веза с Русијом. Ипак, оног часа кад дођете на место министра, почиње да преовлађује реалполитика… А питање је и колико ће простора Олаф Шолц оставити Аналени Бербок да самостално формулише немачку спољну политику,“ напомиње Мирослав Стојановић.

„Оштрија ће бити реторика од самих поступака“, предвиђа Синиша Љепојевић. „Наиме, због међусобне зависности немогуће је прекинути односе Немачке с Русијом и Кином. Без Кине Немачка не може да се дигитализује, будући да се у телекомуникационој технологији, у којој је необјашњиво заостала, она у потпуности ослања на Кину. А треба имати у виду и да амерички покушаји блокирања ’Северног тока 2‘ заправо нису толико усмерени против Русије, колико, пре свега, против Немачке, јер се тиме омета даљи економски развој саме Немачке, а не Русије… И то додатно доприноси утиску да немачка власт ипак ступа ка једној озбиљној политичкој кризи и да Немачка, као најмоћнија земља Европе, улази у период нестабилности,“ закључује Синиша Љепојевић.