Све су Дрине овог света криве.
И ми их никада не можемо исправити.
Али ми никада не смемо престати да их исправљамо.
Иво Андрић
Дешава се да књиге настану и када нису унапред планиране, и да буду припремљене без великих ауторових напора. Истовремено, оне су, по правилу, квалитетније и читаније од оних које се планирају и у стварање којих се утроши неупоредиво више времена. Једна од таквих је и књига На сметлишту (нео)либерализма коју је недавно објавила „Информатика“.
О томе зашто сам био „присиљен“ да књигу припремим читаоци ће сазнати из предговора ове књиге. Истовремено, из уводних напомена у раду „О стању економске мисли у Србији“, припремљеног за научни скуп „Стање и перспективе економске мисли – утицај економских рецесија у првим деценијама 21. века“, није тешко закључити због чега је наведени рад постао „неподобан“ и (не)очекивано се нашао у „корпи за отпатке“ Научног друштва економиста Србије (НДЕС).
Из предговора
Средином 2020. године (поводом мог 70. рођендана) из штампе је изашло моје Економско трокњижје (ИП Филип Вишњић, Београд). Мислио сам да њиме завршим с објављивањем књига из економске проблематике. Међутим, није прошло много, а „присиљен“ сам да објавим књигу која је сада пред читаоцима. Како је до тога дошло?
Током прошлог лета (16. јула 2020) добио сам позив из НДЕС-а да учествујем на научном скупу „Стање и перспективе економске мисли – утицај економских рецесија у првим деценијама 21. века“, заказаном за 6. новембар 2020, који је НДЕС организовао са САЕН (Српска академија економских наука) и Економским факултетом Универзитета у Београду.
Мада сам, по одласку у пензију (2015), најавио да намеравам да се повучем из активног учествовања на скуповима НДЕС-а, предложена тема скупа, те повод за његово заказивање били су разлог да учествујем. У року, који су нам из НДЕС-а одредили, пријавио сам рад. Касније смо обавештени да, због епидемиолошке ситуације, није могуће одржати скуп него да радове доставимо у одређеном року како би их НДЕС штампао у Зборнику. Благовремено сам доставио рад „О стању економске мисли у Србији“.
(Не)очекивано, 20. јануара 2021, електронском поштом, добио сам следећи допис: „Поштовани професоре, са жаљењем Вас обавештавамо да нисмо у могућности да прихватимо Ваш рад за објављивање у Зборнику, јер се у складу са правилима НДЕС-а у зборницима не објављују већ објављени радови. Позивамо Вас да, уколико желите, узмете учешће у дискусији када буде промоција Зборника и да на њему презентујете Ваше ставове. С поштовањем, НДЕС.“
И непотписаном колеги (или колегама) из НДЕС-а и мени је јасан прави разлог због чега су тако поступили, али на то сам навикао. Из НДЕС-а и САЕН-а (раније АЕН – Академија економских наука) добијао сам разне изговоре због чега моји текстови не могу, у целини или делимично, да буду штампани. Међутим, после сваког таквог поступка уследила је моја (непланирана) нова књига у којој сам публиковао „неподобни“ текст и тако пробијао „зид“ који су ми постављали. Тако ће бити и сада. Уместо у Зборнику НДЕС-а, рад ће први пут бити штампан (као уводни) у овој књизи: На сметлишту (нео)либерализма – прилог за историју економске мисли у Србији у прве две деценије 21. века.
У књизи после овог уводног текста следи поглавље Криза економске мисли, а затим девет прилога (мојих текстова у часописима, и наступа на научним скуповима) који пружају јаснију слику о стању економске мисли у Србији тог периода, али показују и шта је чекало оне који нису прихватили доминантни (у западној економској теорији) неолиберални поглед на економију, а који су готово једногласно (некритички) преузели српски академски економисти.
Доследно сам се залагао за одбацивање тржишног фундаментализма (заснованог на погрешним претпоставкама о саморегулишућем тржишту, слободној трговини и постојаној тежњи појединца за остваривање властите користи) и за прихватање идеје јавног добра, одговарајућој улози државе у привреди, те нераскидивој повезаности економије и морала. Пут којим сам ишао за мене је био једино могући и сада, после свега, са задовољством могу да кажем: ипак је вредело!
Анонимна критика
У наставку следе уводне напомене мог неподобног рада „О стању економске мисли у Србији“.
Поражавајућа је чињеница да НДЕС (заједно са САЕН и Економским факултетом Универзитета у Београду) са великим (вишедеценијским) закашњењем организује скуп посвећен стању економске мисли. Осим тога, запрепашћује да се овај скуп заказује у невероватно кратком року и у јеку пандемије, а повод је веома бизаран – један непотписани текст објављен у дневним новинама („Банкрот економске мисли“ објављен 8. јуна 2020. у листу Данас). Недопустиво је да смо у економску транзицију пре две деценије ушли, а да руководство НДЕС-а није сматрало да за тему својих скупова (од десетине који су у међувремену одржани) треба да има ово начелно питање – избора адекватног модела реформисања привреде. Моји више пута понављани предлози на скуповима НДЕС-а, да је неопходно на ову тему организовати озбиљну расправу, били су игнорисани.
Економску транзицију Србија почиње с деценијским закашњењем у односу на друге постсоцијалистичке земље. Кашњење у економској транзицији Србија је могла, и морала, да искористи како би анализирала искуства других, те избегла њихове грешке и лутања. Нажалост, то није учињено него су поновљене грешке других постсоцијалистичких земаља, и реформисање српске привреде базирало се на економској теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици (Вашингтонски договор).
Овакав модел реформисања постсоцијалистичких привреда, у последњој деценији 20. века, показао се изузетно неуспешним у свим државама где је примењиван. Ретке су биле земље које од почетка нису следиле тај пут (Словенија), а многе су пре (Пољска од 1994) или касније (Русија од 1998) напуштале тај неуспешни модел.
Ма колико тврдња анонимног аутора у дневном листу Данас (да обични људи, слушајући нашу, економску струку, реагују с одвратношћу и презиром према економској науци која им је представљена као пијана скарадна травестија) била паушална, груба и претерана, у њој, ипак, постоји зрно истине. Када сам из преписке чланова НДЕС-а после анонимног писма видео да ће бити организована расправа, помислио сам да би било добро да анализирамо колико смо као НДЕС, а још важније колико је свако од нас, чланова појединачно, допринео подизању или урушавању угледа професије академских економиста. Било би то не само сведочанство о нама и времену у коме смо радили него би могло да буде и корисно за будуће генерације академских економиста.
Одговорност економиста
Ипак, прибојавао сам се да ће расправа бити усмерена у другом правцу, како би се нашао алиби за све оно што смо као академски економисти до сада радили, односно пропустили да урадимо. То ће одређеном броју наших колега (људима за свако време) омогућити да елегантно изврше ново пресвлачење (то им неће бити први пут), те да и даље буду у тренду – сада с новом мејнстрим причом.
Уз позив да узмем активно учешће у овој расправи, у прилогу је било образложење организатора и препоручене теме за расправу. Из тог материјала може се закључити да питање владајуће неокласичне ортодоксије тек од доба претходне глобалне економске рецесије (2007-2009) долази у фокус интересовања. На то се додаје проблем актуелне пандемије (економска рецесија генерисана пандемијом нове болести ЦОВИД-19 је атипична, те се може очекивати да ће се примарно отворити питање у којој мери је економска наука, тачније, колико су макроекономски модели успели…), па се, у складу с тим, препоручују и теме (као атипична економска рецесија генерисана пандемијом и мере економске политике за превазилажење – утицај на промене у економској мисли).
Као да за глобалну економску кризу и за неуспех реформисања српске привреде није крива погрешна неокласична економска теорија и на њој засноване економске политике. Преко тога се покушава елегантно прећи, и заборавити да је већина чланова НДЕС-а некритички прихватила ту владајућу парадигму (зборници радова са претходних научних скупова НДЕС-а то одлично илуструју). Међутим, одговорност академских економиста није била само у томе што су некритички прихватили владајућу парадигму него су је својски пропагирали и активно радили (као министри, саветници, предлагачи законских решења…) да се она у пракси доследно спроводи.
Штавише, у јавности су били медијски експонирани само академски економисти који су били сагласни с реформама српске привреде које се базирају на владајућој економској теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици (Вашингтонски договор). Таква униформност коју су демонстрирале наше колегинице и колеге имала је негативне последице и на стручњаке из других друштвених наука (филозофе, социологе, правнике, политикологе), који су поверовали у њихове тврдње. Тек касније ће се уверити колико је било погрешно све оно што су од њих слушали.
О стању економске науке у Србији, али и у економски најразвијенијим земљама света, до сада сам детаљно писао и заинтересовани то могу прочитати у Економском трокњижју. Трокњижје почиње управо поглављем Економска криза и криза економске науке. Тај део (као и поглавље које следи, Економија постмодерне – Економско трокњижје) управо се уклапа у тему овог скупа, па ћу се због тога у овом тексту задржати на одговорности нас академских економиста, па и НДЕС-а за неуспех економских реформи у Србији, због тога што смо (без претходне озбиљније расправе) прихватили модел економске транзиције који се темељио на погрешној економској теорији. Овај текст представља скромни прилог историји економске мисли у Србији на прелому 20. и 21. века, али и о историјату НДЕС-а и АЕН-а.
О одговорности академских економиста у Србији за неуспех економских реформи до сада сам узгредно писао. Очигледно да је она огромна и тешко може служити као утеха чињеница да у овим бурним временима велику одговорност за урушавање угледа својих професија сносе и интелектуалци у другим друштвеним наукама. Сматрам да је изузетно важно да анализирамо које смо кардиналне грешке чинили како то не бисмо понављали и у будућности. Од тога је, можда, важније да то остане забележено за будуће генерације академских економиста, који ће моћи да уче и на нашим грешкама.
На крају напомињем да испод дописа НДЕС-а нису потписани (као што је уобичајено) председник или извршни секретар, а у њему не пише ни ко је одлучио да мој рад заврши у „корпи за отпатке“ НДЕС-а. Међутим, упркос свему, желео бих да захвалим колеги (или колегама) који су о томе одлучили, јер су ме „присилили“ да припремим и објавим књигу која ће сигурно бити читанија од Зборника радова НДЕС-а, а надам се (уз књигу Економија постмодерне) постати и моје најчитаније дело из области економије.
***
Небојша Катић
Душанић је један од ретких економиста који није био „добар“ ни старом ни новом систему, и кога критикују они који су били добри сваком систему. У социјализму су га критиковали као представника грађанске деснице, док га неолиберали критикују због дирижистичких ставова и „левих скретања“. Волео бих да грешим, али ми се често учини да би, када би им околности ишле наруку, нови идеолози волели да направе нови Голи оток, ако не физички онда интелектуални, и да тамо сместе своје неистомишљенике. Душанић би тада вероватно био у „првом транспорту“. Када смо разговарали о смислу даљег писања, он ми је са босанским миром говорио да је важно оставити траг за будућност. Можда ће неке нове генерације извући какву поуку, или бар видети да нису сви ћутањем или аплаузима испратили Србију на пут без повратка.
Слободан Антонић
Највећа заслуга Јована Душанића за српску друштвену науку јесте што је он био међу оним економистима који је нама из осталих друштвених наука објаснио шта се дешава у српској и светској економији. У том смислу, професор Душанић одиграо је пионирску улогу и, када се буде писала историја интелектуалног живота у Србији почетком 21. века, мислим да ће он имати значајно место. Професор Душанић остаје као неко ко може да буде узор и за нас из осталих друштвених наука како се треба упорно борити, и када си у потпуној мањини и када си врло усамљен у својој струци, све док се не покаже да си у праву. Да смо сви ми имали другачије ставове на прелому 20. и 21. века, као што је имао професор Душанић, претпостављам да би све било другачије.
