Душан Пророковић: Нови босански чвор

Жељко Комшић, хрватски члан Председништва БиХ изабран „нехрватским гласовима“, мисли како Додика више нико „не може да спасе“. Упозорава и да је „усвајање антицивилизацијских ХДЗ захтева“ о промени изборних закона велика претња по системску стабилност и „крај НАТО перспективе БиХ“, због чега је у рачуницу убацио и Русију!

Када се уђе у погрешан аутобус – све су станице погрешне. Тако је и са овим закључком.

Прво, санкције Милораду Додику се очигледно припремају, Габријел Ескобар је то у личном разговору српском члану Председништва и наговестио.

Ескобар не говори напамет, Бајденова администрација именовала је и Џејмса О’Брајена као координатора за политику санкција. Није искључено и да ће број лица обухваћених одређеним мерама бити шири. Међутим, проблем у оваквом приступу су исто тако очигледни контраефекти.

Наметање санкција, појединачних или колективних, ем би ојачало позицију Додика у предизборној кампањи која је већ почела, чак годину дана пре општих избора, ем би само убрзало дезинтегративне процесе у земљи.

Српска брани Дејтон

Отпор Републике Српске даљем нарушавању дејтонског оквира је системског карактера, пре се може констатовати како Додик „плива на том таласу“, него да он „производи таласе“. Узроци системског отпора су бројни, али је на појаву овог феномена највише утицала катастрофална америчка процена везана за једнострану одлуку косовско-метохијских Албанаца 2008. године. Након тога више ништа није могло остати исто.

Санкције имају своју цену, и краткорочну и дугорочну, те колико су део решења толико су за Американце и део проблема. Уосталом, упркос апелу европосланика да се пониште одлуке Народне скупштине Српске и казне инспиратори њиховог доношења, није јасно због чега би се то чинило!?

Бањалука брани своју „дејтонску позицију“, то није нелегално! Ако је због изјава у јавности, онда смо тек у великом проблему. Увођење вербалног деликта у балканску политичку праксу значило би да се за тим посеже свако мало, са разних страна. Нису више и нож и погача у једним рукама.

Друго, са неким стварима које ће се одигравати у БиХ Додик нема много везе. Тек Руси са тим немају много везе, иако и њих Комшић везује заједно са Додиком у исту причу. Има зато везе Кристијан Шмит, којег не признају ни Додик ни Руси, али чије се име готово и не спомиње у реакцијама из Сарајева. Громогласно најављиван као Инцков наследник који ће „решити ствар“, коме је Мустафа Церић саставио и својеврсни „план рада“ оличен у „пет тачака“, од тога да се понаша као Педи Ешдаун, преко упозорења да српска политика признаје само „аргумент силе заснован на бонским овлашћењима“, до проглашавања руске политике „антицивилизацијском“, Шмит је дочекан уз велика очекивања.

„Полувисоки представник“

Али, како време пролази, тако постаје јасније да је Шмит високи представник не за БиХ, већ за један ентитет – ФБиХ. Он је „полувисоки представник“. У том ентитету Хрвати прете бојкотом општих избора. Без обзира што је упитно колико су те претње (за сада!) гласне и колико су оствариве, Шмит их намерно и олако проглашава за преозбиљне. Новонастала ситуација послужила му је као шлагворт за констатацију:

„Потребне су измене Изборног закона да би се Хрвати осећали довољно заступљени, а не да се све заврши бојкотом избора следеће године.“

Односно, ако је по Шмиту, Комшић није гарант „довољне заступљености“, или, опет у преводу – спорна је његова легитимност зато што је биран „нехрватским гласовима“. Из „хрватског табора“ потеже се и аргумент о забрињавајућем тренду исељавања из БиХ, узрокованог и неадекватном заступљеношћу у институцијама, под чим се пре свега подразумева „случај Комшић“. Бакир Изетбеговић покушава да релативизује ствар наглашавајући како је „Хрвате из БиХ терала једна глупа насилничка политика која је долазила из Загреба пре тридесетак година и покушавала да прави етнички чисте ентитете, која је сукобила Хрвате са њиховом браћом Бошњацима.“

Колико ће ова релативизација успети? Одбијање да се схвати реалност да је, како Ненад Кецмановић описује, „бошњачко-хрватска Федерација једнако немогућ ентитет колико је и цела БиХ немогућа држава“ изгледа долази на наплату.

Палмерова мисија

И док је Стејт департмент заокупљен Републиком Српском и „политичком ликвидацијом“ Милорада Додика, Шмит је заокупљен Федерацијом БиХ и „политичком ликвидацијом“ Жељка Комшића. Да се у овом другом одмакло, указује и именовање Метјуа Палмера за америчког изасланика за изборне реформе у БиХ.

Свакакве специјалне изасланике имадосмо, али за изборне реформе нисмо. Хоће ли Палмер успети да спречи Шмита или ће се правити неки „велики пакет“ који ће подразумевати и санкције против Додика и пензионисање Комшића? Или ће на крају само Комшић морати да плати високу цену због проглашавања међународног успеха у БиХ?

Предност Додика огледа се у томе што нити је признао Шмита као високог представника, нити се обавезао да испуњава закључке западног дела међународне заједнице. При томе, што јаче по њему „ударе“, то ће му шансе да понови изборни резултат од пре четири године бити веће. Истовремено, уз (још једне у низу) лоше америчке процене претња бојкотом избора може постати опција не само за Хрвате, већ и за Србе у БиХ. Шта онда после тога? Проблем Комшића је што он уопште не види другу страну медаље. Или неће да је види, до јуче је хвалио Шмита! Или не сме да је види, па му је Додик кривац и због Шмитове политике!?

Стање у БиХ се до те мере проблематизује да је тешко предвидети даљи ток. Више није у питању дедејтонизација, него и девашингтонизација. Оспоравање Комшића оспоравање је и Вашингтонског споразума из марта 1994. године. Оно што се може превидети јесте да ово и овакво претерано мешање западних играча није поједноставило ствари, спустило тензије и креирало дугорочно стабилно и одрживо окружење. Чак напротив, данас када „амерички изасланици“ иду друмом, а „полувисоки представник“ шумом, када Бошњаци бране вашингтонски пакет, а Хрвати би да га распакују, све је комплексније него пре само пола године.

Зато и оптуживање Додика за јединог узрочника проблема не само да није тачно, већ за управљање предстојећом кризом може постати и кобно.