ФИЛИП РОДИЋ: О БОГУ ПРАВДЕ

Одлука министра просвете Бранка Ружића да нова школска година започне интонирањем химне Републике Србије „Боже правде“ изазвала је згражавање и осуду другосрбијанске јавности, па чак и појединачне акције отпора, попут оног наводног којим се хвали једна мајка с Дорћола тврдећи како је њен син уместо „Боже правде“ запевао „Хеј, Словени“ са све дигнутом песницом, што је она оценила као плод „доброг родитељства“.

О таквим се чиновима и ставовима може дискутовати. Они су лични и слободни, слагао се неко с тим или не. Уосталом, чак ни у Сједињеним Државама, надалеко чувеним по форсирању својих државних знамења, не постоји федерални закон којим се школе и ученици обавезују да певају химну, нити на почетку школске године, нити на почетку школског дана, али то се у већини јавних школа ради. Не знам зашто би неком родитељу или ђаку сметало интонирање државне химне, али добро, имају на то право.

Међутим, учитељ или наставник у јавној школи који плату прима из државног буџета нема право да се оглуши о одлуку државе, одбије да интонира државну химну и уместо ње с децом пева неку другу „химну“ коју сматра својом. У своје приватно време, или у некој приватној школи, на то би се имало свако право, али у овом случају – не. Посебно што учитељ, као државни службеник, мора да поштује своју земљу и њене симболе. Дакле, ни Бошњачко национално веће, које разглашава како државну химну Републике Србије не сматра својом, нити учитељица Адела Караахметовић Мелајац, која је деци уместо „Боже правде“ пустила „Ја син сам твој“, нису у праву. Утолико пре што је химна питање Устава на који се БНВ позива у својим свакодневним активностима и за који су грађани Новог Пазара масовније гласали 2006. него што су то учинили становници Београда, или Војводине (излазност на референдум у Београду је по Републичкој изборној комисији била 53,1 одсто, у Војводини 45,9, а у Новом Пазару 61,9 посто).

У БНВ кажу да „Боже правде“ није државна него национална химна и да се њоме велича само један народ, док се из ње „искључују“ сви остали народи, што је „неприхватљиво“.

Али, у суштини, у готово свакој државној химни на свету ако се помиње неки народ помиње се онај већински, државотворни, на чијим плећима највише почива и прошлост, и садашњост, па и будућност те државе. У „Марсељези“ се пева о Французима и не помињу се, на пример, Баски. Нема ни помињања Срба у „Лијепој нашој“ и тако даље. А ова химна Србије доста је специфична по свом саставу, јер представља више молитву Богу за спас и помоћ, него што позива на јуриш и оружје, попут француске, или на дивљење географским лепотама, попут хрватске. При томе, у њој се не прецизира којем се Богу молитва упућује – православном, католичком или муслиманском – него се призива Бог правде. Ако у БНВ мисле да њихов Бог није Бог правде него неправде, онда треба да поразмисле о свом поимању ислама. И ако се не помињу директно у химни, шта им је тешко да се помоле за своје комшије Србе? Зар им не желе да буду спасени, да им брод иде правим путем, да буду сити, сложни, победоносни, срећни и безбедни? Јер то се тражи од Бога у химни. Не знам за ислам, али у хришћанству се позивамо на молитву и за своје непријатеље (што није увек лако), а камоли за комшије.

Занимљиво је и оно што БНВ и Адела Караахметовић Мелајац сматрају својом химном. Ради се о песми написаној почетком деведесетих година прошлог века за потребе Странке демократске акције Алије Изетбеговића и њеног паравојног крила, такозване Патриотске лиге, чија је ратна химна била. То је и данас химна СДА и њеног отпатка А-СДА. Написао ју је Џемалудин Латић, „контроверзни исламски песник и дугогодишњи радикал СДА“, како га у тексту од пре десет година описује Радио Сарајево. Из верзије коју је БНВ 6. априла усвојило за своју химну избачено је помињање географских појмова из БиХ, али и „шехида који ће крв лити“ за „крваву земљу“.

Остављен је, међутим, део „кличу звуци с богомоља“. Пошто звона никако не „кличу“, него „кличе“ искључиво хоџа с минарета, јасно је да се из ове химне БНВ искључују сви који нису муслимани. Да ли то они у дефинисању своје бошњачке нације сматрају да Бошњак може бити само муслиман? То онда није нација него верска заједница. Јер лепо је Његош још ономад говорио за Србе – „не пита се ко се како крсти, но чија му крије крвца душу, чије га је мл’јеко задојило“, па смо тако имали (и имамо) и Србе католике и Србе муслимане, а има ли Бошњака католика, или православаца?

Дозвољено им је (Богу правде хвала) да у овој земљи имају и своју химну, да обележавају и „Дан бошњачке националне заставе“ (која се, опет, у суштини мало разликује од ратне заставе такозване Армије БиХ), да уче на свом језику, те уживају сва друга могућа права која проистичу из нашег устава и закона на које се позивају кад год им треба, али које не поштују када треба да покажу верност држави у којој живе, или у најмању руку солидарност с народом с којим живе. Наравно, не ради се овде о свим Бошњацима него о онима који следе садашњи састав БНВ и његовог оснивача и сиву еминенцију Сулејмана Угљанина, човека којем, иначе, не сметају српска химна ни застава када под њом седи у министарском кабинету, или када полаже заклетву у Скупштини Србије. Ах, тај буџет!