Верници канонске цркве у Украјини су, у међувремену, постали мета прогона и излива мржње. Радикално националистички настројени у украјинским медијима не презају чак од предлога да се забрани „агресорска“ црква. Треба донети законе који ће учинити немогућим постојање „непријатељске цркве“, уништење и протеривање те цркве с територије Украјине је ствар безбедности Украјине, саветује тако Ајдар Муждабајев, водитељ украјинског кримскотатарског тв канала АТР.

Сејање мржње према канонској цркви добрано је зачињено историјским ревизионизмом и идентитетским инжењерингом који је у Украјини већ годинама у замаху. Део тога је и подухват допремања из Шведске, специјално за три деценије независности, историјских реликвија – булаве (жезла) хетмана Ивана Мазепе и латинични устав хетмана Филипа Орлика , артефакти који, према речима министра културе Украјине Александра Ткаченка, говоре о томе да „ова земља (Украјина) нема 30 година него више векова“. Како се то сјајно надовезује на тезу да Руси нису аутохтони народ у Украјини, него поробљивачи јадних Украјинаца који су, чак се може чути, потекли од – Сумера.

Каква је ту копча с Црном Гором? Засад само као упозорење, јер поједини, можда не тако бројни, али веома бучни јавни посленици у Црној Гори, како год их звали – квазиинтелектуалцима, милогорцима, комитама – неуморно доказују да Црногорци немају везе са Србима који су у Црну Гору дошли као „агресори“ и „окупатори“, а да је краљ Александар, мегаломан опседнут југословенском идејом, своме деди отео државу. Да је Српска православна црква у Црној Гори узурпатор пао с неба и да мора да докаже откуд јој храмови и цркве, да се упише у регистар верских заједница као да је нека нова секта, а не црква присутна од времена Немањића. Јер самозвана Црногорска православна црква, која је као невладина организација регистрована у полицијској станици на Цетињу, иако још далеко до томоса патријарха Вартоломеја (штавише, на Дедеића је бацио анатему управо Свети синод Цариградске патријаршије), може несметано да на Преображење служи литургију у храму на Ивановим коритима. И јер буде стрепњу поруке са протеста у Цетињу чији учесници у декларацији кажу да не бране српском патријарху да устоличи свог намесника у објектима која је изградила црква Србије у Црној Гори, али не дозвољавају тај „окупаторски чин“ у столици Светог Петра у Цетињском манастиру.

Премда је такву тезу на улицама Цетиња подржало тек нешто више од хиљаду људи, није немогуће замислити да, ако стигне налог из оних истих центара моћи који преко Вартоломеја разбијају јединство верника у Украјини и распарчавају традиционални простор Руске православне цркве, и Мираш преко ноћи постане подобан и пожељан саучесник у крсташком походу на Српску православну цркву у Црној Гори.