МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ: Чувана и скривана српска светиња

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Мирослављево јеванђеље је најстарији и најрепрезентативнији српски ћирилични рукопис, а по ликовним украсима заузима јединствено место у нашој и светској културној баштини. Настало је највероватније у последњој четвртини 12. века – у доба стварања старе српске државе. Писано је за зетског кнеза Мирослава, сина Завидина и брата Стефана Немање. Представља највиши степен државних, црквених и културних настојања у раној фази формирања српске средњовековне писмености. Чува се у Београду, у Народном музеју, сем једног листа који је у Санкт Петербургу – сада изложен у Вуковом и Доситејевом музеју. Тај лист је и повод да укратко подсетимо наше читаоце на то драгоцено и велелепно дело наше културе и на то како је свету обелодањено.

Споменик има 181 лист пергамента. Највећи део текста исписао је анонимни писар, док је други, мањи део, писао Григорије дијак. Слова анонимног писара су ћириличка, зетско-хумске редакције, ослоњена на глагољску традицију, док је рукопис Григорија дијака по ћириличком рашком правопису из 11. века.

Мирослављево јеванђеље је познато научној јавности од седамдесетих година 19. века. За откриће овог споменика необично је то што се за њега сазнало крађом једног његовог листа. Дотле је чувано без имена у тишини манастира Хиландара.

Miroslavljevo jevandjelje KУ зиму 1845/1846. године Хиландар је посетила руска духовна мисија са археографом и архимандритом Порфиријем Успенским на челу. Опчињен лепотом јеванђеља, Успенски исеца 165. лист и кришом, вероватно испод мантије, износи га из Хиландара. По повратку у Петроград предао је лист у Зимски дворац, одакле је касније пренет у петроградску Јавну библиотеку, где се и данас налази.

Тада је настао и први парадокс у вези са овим спомеником: баш тај исечени лист пронеће славу Мирослављевог јеванђеља по целом словенском свету. Године 1873. тај лист је објавио руски научник И. Срезењски, а 1874. био је изложен на Кијевској археолошкој изложби где га је видео и снимио наш знаменити филолог и политичар Стојан Новаковић. По повратку у Београд издао га је давши му име Мирослављево јеванђеље. Тако је и наша јавност сазнала за тај рукопис и да се књига из које је истргнут налази у Хиландару.

Није познато када је и како је ово јеванђеље доспело до наше светиње на Светој гори. Хиландарци лаконски кажу да је ту одувек било, све до 1896. Те године га је приликом посете Хиландару од братства манастира на поклон, у захвалност за богате дарове којима је засуо ту српску светињу, добио Александар Први Обреновић. Тако су се стекли услови да се рукопис први пут објави. Тај посао урадио је наш филолог и историчар Љубомир Стојановић и већ 1897. године појављује се у Бечу фотолитографско издање у 300 примерака. Данас нам није позната судбина тог издања. Знамо само да је сачуван мали број примерака доступних научницима. Већи број завршио је у приватним збиркама и о њима се ништа не зна.

Требало је да прође сто година да би се појавило друго издање које је прави и потпуни факсимил Мирослављевог јеванђеља. Тај подухват су извели издавачка кућа „Досије” и ЈП „Службени лист СРЈ”. Штампано је само у 299 примерака у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици.

Miroslavljevo jevandjelje VРукопис је до Мајског преврата 1903. био у поседу Александра Обреновића. Јеванђеље је под нејасним околностима нестало у ноћи краљевог убиства да би се мистериозно опет појавило тек ратне 1915. Где је било од 1903. до 1915. године, ни данас се не зна. У Првом светском рату пратило је епопеју повлачења преко Албаније заједно са српском војском и краљем Петром Првим. По ослобођењу Београда 1918. пристигло је заједно са Главном државном благајном. Када је 1934. погинуо краљ Александар Карађорђевић, јеванђеље је из државне благајне пренето у Музеј кнеза Павла где је чувано све до новембра 1940. године када је због претње могућег рата сакривено у филијалу Народне банке у Ужицу.

Ту је чувано све до два дана пре уласка Немаца у Ужице 1941. и одатле склоњено у скривницу манастира Раче крај Дрине где је чувано до 8. јуна 1943. Када се по Бајиној Башти тих ратних година пронео глас да се у манастиру Рача чува државно злато, из страха од пљачкаша јеванђеље је пренето у трезор Народне банке у којем је било до свршетка рата. Године 1945. враћено је Народном музеју.

То је кратка историја чувања и скривања нашег најстаријег и највреднијег споменика културе како би избегао судбину многих опљачканих или спаљених драгоцених српских књига. Од када је пренето из Хиландара у Београд, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века, у правом смислу тих речи.

Тако и данас дели судбину државе и народа док у Народном музеју у Београду чека новац и стручњаке за озбиљну конзервацију. Дотле живимо у нади да ће нам држава једном ојачати и неко од нас смоћи снаге да затражи откуп тог једног исеченог листа који је обелоданио постојање ове непроцењиве књиге – како бисмо комплетирали тај наш најважнији писани споменик.

Политика, Градимир Аничић

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.