Погрешно писмо
Када су Јохана Галтунга 1999. питали зашто Запад с толико мржње бомбардује Србију, он је одговорио: „Срби имају погрешно хришћанство, погрешно писмо (…). Ратовати против Србије исто је што и ратовати против Русије“.
Следимо ли Хантингтона, видећемо да је латиница писмо Западне цивилизације (Western civilization, the West), која је католичко—протестантска (Western Christian, Catholic—Protestant countries), док је ћирилица писмо Православне цивилизације (Orthodox civilization), с јаким словенско—православним језгром (The Slavic—Orthodox nations).
Из ове једноставне истине проистичу важне последице. Ћирилица је за Запад напросто симбол друге и другачије цивилизације, оне која се види не само као супарничка, већ врло често и као непријатељска.
У том смислу је ћирилица за Запад директна ознака Русије, тог вишевековног оличења ужаса и мржње. Зато Запад, где год може, потискује ћирилицу, покушавајући да преко латинице одвоји оближње народе од Русије и тако их лакше запоседне и пацификује.
С друге пак стране, незападне елите које желе да своју земљу убрзано вестернизују („модернизују“), најчешће опонашају Запад тиме што форсирају прелазак на латиницу. Елита опонаша Запад, а маса опонаша елиту. Зато је потискивање ћирилице истовремено и пројекат и процес.
Ми Срби имамо богато искуство са Западом и његовом нетрпељивошћу спрам ћирилице. Хабсбуршко царство је, између осталог и потискивањем ћирилице код Срба, желело да их одвоји од Русије. Марија Терезија 1779. године забрањује употребу ћирилице изван цркве, а ту исту наредбу обнавља и Јосиф II 1781. године. Срби су се одлучно успротивили, „па је све препуштено протоку времена, тј. одложено за друге историјске прилике“ (овде 66).
Ово моћно католичко подунавско царство поново је забранило српску ћирилицу током Великог рата: у Далмацији и Хрватској 1914, у БиХ 1915, а у ЦГ и окупираној Србији 1916.
„Они (окупатори — С. А.) бајонетима су скидали натписе по улицама, мењали њихове називе, брисали фирме, копали плоче по кућама, а наметали њима пријатељску предану и верну латиницу, која је значила покорност и самоодрицање” (овде 66).
„Изреком је забрањено било књижарима да иједну књигу, ћирилицом штампану, држе у излогу” (овде 74).
Зашто је ова моћна средњоевропска католичка монархија прогонила једно писмо види се из речи Стјепана Саркотића, земаљског поглавара БиХ, за кога је ћирилица „средство панславизма и приближавања југословенских народа Русији“ (нав. овде 17), док, каже он, „Срби у БиХ, са својим ћириличним писмом, представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада”.
А ево како је бечки Reichpost, незванични орган аустријске владе, образложио прогон српске ћирилице:
„Ћирилица је требало да представља непремостив зид према западној култури и продору западне просвећености (westliche Aufklärung). Она је требало да насилно сачува народ за руство (Russentum), тако што би спречавала просто становништво да се оспособи за читање латиничног писма, а тиме и хрватских књига и новина. (…) Она је постала борбeна полуга (Kampfmittel) руске политике на Балкану“.
Још једна католичка, мада не више подунавска него тек посавска држава забранила је ћирилицу само једанаест дана по оснивању (НДХ, 21. априла 1941).
О „сугестији“ САД из 1950. да Југославија, као доказ потпуног „раскида с Русима“, напусти ћирилицу и пређе сасвим на латиницу, писао сам већ овде. „До тога ће временом доћи само од себе“, одговорио им је тадашњи министар просвете (овде 148).
Као резултат антићириличне титоистичко-крлежијанске културне политике (овде 129-224), до средине осамдесетих година највећи део српске елите — пре свега политичке, економске, медијске и научне, дакле готово цела тадашња виша класа — усвојила је латиницу као писмо „модернизације“, односно вестернизације.
Да Запад ћирилицу доживљава као знак стране, супарничке и чак непријатељске културе, било је видљиво и кроз свесрдну подршку латинизацији бивших република СССР, не би ли се што темељније одвојиле од Русије.
Током и после распада СССР, Молдавија (1989; Гагаузија 1996), Туркменистан (1993), Узбекистан (1993/1998) и Азербејџан (2001), прелазе с ћирилице на латиницу. „Смена писама у Азербејџану догодила се без сагласности народа и стручњака. (…) Латинизација Азербејџана изведена је уз помоћ Велике Британије и Турске“ (овде 111).
У току је напуштање ћирилице и у Казахстану, где је „вођена вишегодишња кампања финансирана од САД, Турске и ЕУ да се докаже предност латинице“ (овде 110). Истим стопама иде и Киргистан. У свим овим државама „напуштање ћирилице било је диктирано политичким разлозима — овај демонстративни корак имао је за циљ да се оне што више одвоје од руске културне сфере“.
То је оно што се данас дешава и у Украјини. Тамо је и пре рата с Русијом било мишљења да треба напустити ћирилицу. „Што се више будемо разликовали од Русије, утолико боље. Што даље од Русије, утолико боље“. „Европа је латиница. Сав цивилизовани свет ка коме ми тежимо је латиница. (…) Сваки Украјинац који жели да буде успешан у иностранству, на Западу, оставља своју ћирилицу код куће и прелази на латиницу“.
По избијању рата овакви гласови само су појачани. Секретар Савета за националну безбедност, Алексеј Данилов изјавио је да би волео да Украјина пређе на латиницу: „Верујем да је то једна од основних ствари која је пред нама. Морамо да се решимо ћирилице“, истакао је Данилов.
И у самој Русији, западоцентрични „модернизатори“ већ традиционално заговарају прелазак на латиницу. Најдаље у том правцу отишли су бољшевици, који су до јануара 1930. израдили пројекат латинизације руског језика. Ту је ствар пресекао Стаљин, окренувши се јачању кохезивне руске културе, те је тако руска ћирилица спасена.
Но, идеје о преласку на латиницу, као део модернизације и уласка у Европу, јављају се у Русији и данас. Тако, дописни члан Руске академије наука Сергеј Арутјунов каже да ако Русија „жели да иде у корак са прогресивним светом, ако жели да буде део Европе, Русија мора потпуно да пређе на латинично писмо, а пре или касније ће то и учинити“.
Такође, у време Јељцина, јавиле су се идеје о преласку на латиницу и код дела елита тамошњих националних мањина. „Ово је прекинуо Путин, 2003. године, предложивши закон (који је потом и усвојен) да се за службене језике република у саставу Руске федерације искључиво користи ћирилица“ (овде 121).
Као што се из овога види, напуштање ћирилице и прелазак на латиницу двоструки је процес, како са спољним покретачем (Pull Factor), тако и с оним унутрашњим (Push Factor). Спољни чинилац су моћне западне структуре — од дипломатско—обавештајних служби, до носиоца меке моћи — а унутрашњи су домаће вестерноцентричне елите.
Западна нетрпељивпост према ћирилици даје нам и згодан (мада посредан) показатељ ситуације у Србији: натурализовање културрасистичког потискивања ћирилице (овде, овде, овде, овде, овде и овде) напросто је један од знакова веће економске, политичке и културне зависности овог друштва од Запада. Једноставно је, да не може бити једноставније.