Да над сенима јунака кажем „У име Оца, и Сина, и светога Духа - Амин", па нека неки нови снегови прекрију српске стопе до неких бољих времена

НА ПОПРИШТУ КРВАВИХ БОРБИ, НАД СЕНИМА СРПСКИХ ХЕРОЈА: Кошаре, задња војна пошта српских јунака (први део)

(из књиге репортажа „Бестрагом)

Идем на Кошаре, не из чистог ината, већ из огромног поштовања према херојима с карауле на коју су бесомучно ударали ОВК, регуларна војска Албаније и НАТО авијација 78 дана без минута паузе – 60 погинулих војника, 150 рањених и њих неколико стотина са трајним ожиљцима на души, који су беспоговорно држали положаје, не марећи за нападе десетоструко бројнијег непријатеља

kosare4

Седели смо дуго у ноћ – облачно небо над Косовом слутило је лош дан, али за Србе овде ни звездане ноћи, нажалост, не наговештавају неке боље…

– Немој, молим те, не иди – стоти пут је поновио кроз кратки гутљај јаке црне кафе, знајући да ће на Космету довека бити тих неколико места због којих ће Албанци пре дати главу, него дозволити да на њих стане српска нога. А Кошаре су свакако једно од њих! Најважније од свих…

– Морам, знаш да морам! Можемо овако до јутра, али узалуд, нити ћеш ме одговорити, нити ће ми остати нешто ноћи да одспавам пре поласка… Твоје је само да се помолиш Богу за наше здравље и с времена на време назовеш возача да чујеш како напредујемо.

Остало је на Богу и нама, па како нам буде… Уосталом, не да Бог Србина свог… – покушавам да умирим драгог пријатеља, не успевајући да умирим ни себе.

Није то страх за живот – нема смрти без судњега дана, но јесте патолошки страх од неуспеха, јер исто смо покушали и пре две године, али је дојава о доласку српске новинарске екипе грабила ка Јуничким планинама и Проклетијама брже од нас и алармирала сеоске страже у Јунику.

Пресрели су нас и уставили у некадашњем главном штабу ОВК – селу тврђави.

Мучних пола сата су грмели како је то Дукађин (њихов назив за Метохију, и зона страховладе браће Харадинај), како је свака кућа из Јуника и села уз планину изгубила барем по једну мушку главу у борбама за Кошаре, и како Срби овде немају шта да траже. Од 1999. па довека!

Спасило нас је познанство са високим официром ондашње полиције – џокер на који се може заиграти само једанпут…

– „Ме Срби е кина крy ме гјак е ме луфти“ – је л’ тако беше, покушавам да мучну тишину прекинем злокобном заклетвом албанског народа из јуничког краја: „Са Србима само ватра и крв“, односно „Са Србима смо завршили у ватри и крви“, али му није нимало смешно што још у слово памтим речи које су нас и тад, пре две године, натерале да покушамо немогуће – да стигнемо до некадашње карауле Кошаре, око које су се водиле најкрвавије борбе ’98. и 99. године.

Не из чистог ината, већ из огромног поштовања према херојима с карауле на коју су бесомучно ударали ОВК, регуларна војска Албаније и НАТО авијација 78 дана без минута паузе – 60 погинулих војника, 150 рањених и њих неколико стотина са трајним ожиљцима на души, који су беспоговорно држали положаје, не марећи за нападе десетоструко бројнијег непријатеља. Због њих смо и тад и сад намерили да стигнемо до невиђбога у проклетијској врлети, да у тишини бајковитог крајолика кажемо: „У име Оца, и Сина, и светога Духа – Амин“, па нека неки нови снегови прекрију српске стопе до неких бољих времена…

kosare6

Преспоро цури то мало ноћи до праскозорја, када пред чувеним мостом на Ибру, што раздваја северни од јужног дела Косовске Митровице, треба да нас сачека Албанац који ће нас одвести до Ђаковице, где ће нам се придружити још један и одвести до Кошара.

Уз више од стотину препорука и исто толико провера дошли смо до обојице. Први не зна због чега тачно чинимо то што чинимо, али пристаје због гомиле разлога који су изнад вере, убеђења и ратова, а и не презивају се на „ић“, осим ако им не тепате – еврићи, мада и тад могу да прођу као албанске националности.Вози и ћути. Потегао је из села надомак Приштине по нас, уз бесу заједничком пријатељу да ће нас живе и здраве вратити до Митровице.

– Цигарету… – потежемо наднационални аргумент толеранције.

– Хвала – узима је и пали, трудећи се да гледа искључиво испред себе.

– Јесте ли ви покушали ово исто пре годину-две… – пита на тешком српском, чекајући да крајичком ока ухвати неки израз на нашим лицима који ће одговорити пре нас.

– Нисмо – одговарамо, знајући да питање није тек разговора ради. А и шта га се тиче, уосталом.

Знамо да зна ко смо, као што и он добро зна да знамо ко је. Заправо, ко је био, пре него што је постао ситни занатлија – борац ОВК!
Газимо Дреницом пре него се добрано разбуди. Ваља је прећи што пре и што брже, јер зло у њој – у најбољем случају – дрема.

Не спава, а поготово не пролази! То је „царевина“ Адема Јашарија, Хашима Тачија, Султана Селимија…

Над Преказом, селом у којем је Јашари посејао то семе зла и због њега страдао 1998, огроман тространи билборд као ветроказ. Са једне стране његова слика у маскирној униформи, са друге две – његове браћа, страдала с њим.

kosare15

С те коте „бац“ (стриц, како га из пијетета зову наклоњени му Албанци) и данас стражари над читавом Дреницом, чинећи да се неалбанци осећају у најмању руку непријатно кад пролазе туда.

– Немој – спушта ми руку наш рент-а-ОВКар на фотоапарат, дајући ми до знања да не треба да фотографишем.

– Видеће неко, да не правимо шер… – вели, гледајући и даље пред себе.
Стижемо у Ђаковицу, разданило се и, на срећу, разведрило.

Додуше, киша и магла могу бити наш највећи савезник на путу ка Кошарама, али и узрок да залутамо у Албанију. Тек неколико десетина метара од карауле почиње Земља орлова, мада више нема јасне границе између ње и Космета.

– Здраво, Михаило – поздравља младић с којим смо унапред договорили тачку сусрета у Ђаковици. Симболично или не, код некадашње касарне наше војске, од које је остало тек нешто зидова срушених павиљона, и непорецива прича о хероизму.

Из ње су, баш овим путем којим ћемо и ми, пут Кошара кретали војници.

– Ништа се не секирај! Стићи ћемо, ја ти обећавам. Само, молим те да се одмах договоримо три ствари: ако нас неко пресретне и заустави, говори било који језик осим српског, а ја ћу да вадим ствар колико могу. Ако нешто крене по злу, дајем ти реч и кунем се у оба детета да ће прво преко мене морати до тебе… – каже, док се по њиховом обичају грлимо два пута, колико да сусрет са незнанцем делује што присније овима што сумњичаво загледају чим виде ново лице у градићу где се сви махом знају. И где су са Србима такође завршили, занавек, надају се.

ТРИ МЕСЕЦА ПАКЛА

Свега 200 војника ВЈ бранило положај од напада 2.000 припадника ОВК
Битка око граничног прелаза Раса Кошарес вођена је између 9. априла и 9. јуна 1999. године.

Циљ напада ОВК, потпомогнутог НАТО, војском Албаније и бројним страним плаћеницима био је копнени улаз преко карауле Кошаре и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, и потпуно преузимање комуникација између Косова и Метохије.

На Велики петак 9. априла у три сата после поноћи почела је масовна артиљеријска паљба из правца Албаније на караулу „Кошаре“, уз пешадијско учешће ОВК и припадника француске Легије странаца.
Напади су ишли из три правца: Раса Кошарес, Маја глава и караула Кошаре.

Према караули кренуло је више од 2.000 припадника ОВК, док је караулу и њену околину бранило свега 200 војника ВЈ, којима због неприступачног терена није могла да притекне у помоћ подршка оклопних јединица војске.

Притиснути жестоком артиљеријском ватром и нападима пешадије, војници су истог дана око 19 сати били принуђени да напусте караулу и преместе своје положаје неколико стотина метара испод ње, држећи их све до краја рата, упркос насртајима ОВК и свакодневном бомбардовању НАТО авијације. Једнако храбри као и наши војници били су и добровољци из Русије, који су по доласку у Србију инсистирали да буду упућени на Кошаре, знајући да се тамо воде најтеже битке.

Званични подаци ВЈ говоре да је у борби на Кошарама погинуло 150 припадника ОВК, међу којима и два НАТО војника (један Француз и један Италијан), као и неколико добровољаца из Алжира, док је број рањених припадника ОВК око 300.

Командант ОВК снага на Кошарама Агим Рамадани такође је погинуо у борбама око карауле, а његов непосредни претпостављени био је Рамуш Харадинај, који је после „освајања“ Кошара стекао статус националног хероја косовских Албанаца.

Сваког 9. априла Албанци прослављају пад Кошара као своју највећу војну „победу“, а на гробљу палим борцима подно карауле окупљају се породице погинулих и највиши званичници косовских власти.

Спомен-обележје борцима ОВК на Кошарама открио је пре три године лично Бајрам Реџепи.

(наставиће се…)

Михаило Меденица

1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.