Игор Ивановић: О стварним узроцима СВО (1)

Када је 24. фебруара 2022. године Руска Федерација започела Специјалну војну операцију (СВО) у Украјини многима се учинило да се ради о исхитреној авантури која би могла бити плаћена скупом ценом. Јер, ипак је руска војска ушла на територију међународно признате државе са којом је већ делила крупно територијално неслагање око статуса Крима, где је на украјинској страни већ стајао читав Колективни запад.

Ова војна операција је преко ноћи додатно хомогенизовала све западне државе у оштрој осуди Руске Федерације, као и у пружању издашне помоћи Украјини. Учинило да ће се догодити два политичка кретања за која ће се касније установити да су оба била самообмане. Нити је Руска Федерација остала изолована, и у тешком застоју; нити је Русија прегазила Украјину за неколико месеци и стигла на Дунав у ритму жеља русофилних срца. Ништа од тога.

Додуше, свако ко је темељно пратио речи председника Путина изречене у шест сати по московском времену тога 24. фебруара 2022. године – могао је разумети да се ради о веома компликованој и дугорочној операцији. Путин се позвао на члан 51 Повеље УН у циљу заштите рускојезичког становништва Донбаса од „злостављања и геноцида“ – што је било очекивано у његовом обраћању с обзиром да су оружани сукоби на овом делу украјинске државне територије трајали скоро осам година – али се позвао и на „демилитаризацију и денацификацију Украјине“, односно на спречавање тога да „Украјина постане анти-Русија“.

Ове последње речи због сложености руских захтева јасно упућују на дугачку и резолутну операцију, код које не могу постојати половична решења или нејасни компромиси. Већ тада је могло бити јасно како ће сукоб трајати непредвидиво дуго и како ће се у њега на било који начин умешати све западне државе, као и многе незападне. Посебно се ова тврдња чврсто закопала у мрку земљу украјинских степа када је Украјина одбила већ склопљени договор око „брзог мира“ у Истанбулу, сасвим сигурно по сценарију Колективног запада, и сасвим вероватно у главној роли разбарушеног глумца Бориса Џонсона (без обзира што је наречену медијску информацију овај некадашњи британски премијер касније демантовао).

Русија је као контрамеру одмах правно припојила свом уставном простору још четири украјинска региона, наравно поред већ интегрисаног Крима. Од тада су и територијална питања у захтевима СВО, поред оних геополитичких, постала толико сложена да се објективно могу решити само војном капитулацијом неке од две сукобљене стране.

Отворена питања

Пре анализе наизглед невидљивих и на прве речи неизговорених разлога за отпочињање СВО – уз потврду оних изречених – био би упутан кратак повратак у новембар 2013. године. Односно на почетак масовних протеста у Кијеву, због тога што је влада Виктора Јануковича одбила потписивање Споразума о придруживању Украјине са ЕУ. Ови догађаји, на почетку наизглед спонтани, индуковани су од стране америчких чинилаца, што показује разговор између Викторије Нуланд и амбасадора Џефрија Пајета који је процурио у јавност, и управо они су произвели Евромајдански пуч.

Тако је насилно отеран легитимни и умерени лидер Украјине Јанукович, а на власт су доведени антируски јастребови. Са позиција историјске науке сви догађаји око Евромајданског пуча су мање-више јасни и истражени, али са позиција философије историје много тога остаје нејасно. Зашто су  амерички обавештајци заједно са украјинским радикалним националистима кренули у рушење Јануковича када би по очигледним показатељима он изгубио изборе који су следили за непуних годину дана? Зашто су започели ову операцију после које је Украјина трајно изгубила Крим, а без кога Русија тешко да би могла бити сматрана светском, већ пре регионалном силом?

Такође са позиција философије историје остају отворена питања: како је Русија олако могла дозволити украјински пуч у свом дворишту, као и колико је руски народ био свестан поплаве мржње која се према њему ширила са западних изворишта око Лавова, па кроз висоравни и равнице према Дњепру? Коначно: да ли је Русија планском операцијом добила Крим, а морала да жртвује Евромајдан или јој је овај драгоцени поклон „пао са неба“ због грубе грешке бахатих и заслепљених антируских политичара и обавештајних аналитичара?

У сваком случају, период од Евромајданског пуча до почетка СВО у трајању од осам година може много да научи радозналог и темељног истраживача о руској души и руском човеку. Украјина у почетку није имала скоро никакву војску, па се руско становништво из Донбаса релативно лако одбранило оружаним путем.

Међутим, у великим градовима, где је било мешовито промајданско и антимајданско становништво долазило је до погрома руског народа. Тако је у Одеси због последица подметнутог пожара у „Дому синдиката“ страдало 42 Руса (34 мушкарца, седам жена и један дечак). Потом су осам година Украјинци стварали озбиљну војску и добијали важно оружје од „западних савезника“ (махом од америчке стране), што потврђују и накнадне изјаве Ангеле Меркел и Франсоа Оланда у вези планске опструкције мировних споразума из Минска због наоружавања украјинске војске.

Постепено су стезали обруч око донбаских побуњеника, и непрестано гранатирали рускојезичне цивиле унутар ове побуњене зоне. Руска Федерација је све ово трпела упркос све већем незадовољству код руског становништва са обе стране границе. Веровала је Колективном западу узалудно и континуирано: повремени мировни споразуми попут Минска један и Минска два, имали су трајање као сладолед на августовском сунцу.

Дакле, Руси са обе стране границе су трпели тада као ретко који народ на планети: једнима је крварило срце, а другима тела. Изгледа да код Руса све мора бити велико; и патња, и стрпљење. Негде сам прочитао да је Ниче назвао Русе „народом на дуге стазе“, као и да је Русија толико велика да у њој Бог није на небу него негде у бескрајној даљини.

Зато се руски човек не може логички разумети само на основу сопственог (или било ког другог „европског“) искуства, и зато је начин на који Руси трпе у рату, као и на који потом побеђују у њему, разумљив само њима самима (због тога само они знају који су стварни циљеви СВО и када ће бити крај). Једини кључ за откључавање руске душе налази се сакривен у ризницама источно-православних манастира.

Брза реакција

Протоком времена у СВО и значајним усложњавањем међународне ситуације постаје јасно како је руска одлука о уласку на украјинско ратиште имала своју историјску дубину и стратешке разлоге. Оно што је председник Путин навео као разлог за интервенцију је тачно и политички логично, али прави окидач за оно што је потом започео било је нешто што није изговорио.

Са једне стране, Русија је свесна да се историји на мосту плаћа оно што се не плати на ћуприји, односно да је на наплату стигао рат који је раније само привремено избегла неславним распадом СССР-а. Дакле, са исте стране садашња православна и суштински царистичка Русија исправља пљачку њених територија које су јој украли совјетски комунисти, због чега објективно нема украјинске кривице.

Али са друге стране, на Русију се спремала свеобухватна агресија од стране Колективног запада која би само делимично била реализована војним нападом. Колико год да се на први поглед ова тврдња чинила смелом и неутемељеном, постоје значајни аргументи који је посредно учвршћују. Немогуће је прибавити експлицитне доказе за ову тезу јер се такви у историји никада не појаве, али накнадно тумачење повести новим генерацијама пружа шанса да узрочно-последично изведу закључке о постојању нечијих скривених планова.

Схвативши опасност која им се спрема, у Кремљу су брзопотезно реаговали и одлучили да нападну први. Баш онако како је својевремено рекао у једном разговору за медије председник Путин описујући његово искуство из младости са санктпетербуршких (раније лењинградских) улица: ако је сукоб неизбежан – удари први. Врло је индикативно да председник Путин још од наступа из фебруара 2023. године на Федералној скупштини користи термин „наношење стратешког пораза Русији“, када објашњава намере Колективног запада везане за украјинско питање.

Владимир Путин је познат у свету као веома прецизан и уздржан говорник који никада не користи помпезне и претеране речи. Али у овом случају користи врло радикалну опомену којом описује западне намере да „нанесу стратешки пораз Русији“, очигледно асиметрично по снази у односу на умерено значење термина „специјална војна операција“ којим је руска страна означила своју војну активност.

И остали руски званичници, попут Лаврова, Захарове, Наришкина или Пескова, у више наврата су јавно користили исти термин – стратешки пораз Русије. Биће да имају сазнање како иза сцене постоји нешто веће и нешто много дубље забодено у историји него што је тренутни сукоб у Украјини.

Није случајно да је касније Никита Михалков казао: „Бог је послао СВО Русима да се пробуде из своје таме, а стрпљење је руска особина“. Руски пад у таму у којој су преспавали делове сопствене историје изазван је некритичком вером у интернационализам: прво у мисију комунизма, а онда у добронамерност Колективног запада. Тек када су одјекнуле прве гранате у СВО Руси су почели да се буде из зимског сна у коме су сањали да имају пријатеље међу западњацима. Како се повећавао обим сукоба, тако се мењао и званични руски наратив према Колективном западу: од пријатеља до партнера, затим од партнера до противника, и на крају: од противника, стидљиво, до непријатеља.

Биолошко оружје

На Колективном западу су неке утицајне организације већ после првобитног шока изазваног СВО одмах активирале старе планове о подели Русије на неколико нових држава. Ови програми датирају бар из друге деценије прошлог века која је изнедрила Велики рат и Октобарску револуцију, а поред сагледавања политичке користи садрже и планове о материјалном присвајању непрегледних руских богатстава.

Тако је већ у јуну 2022. године „Хелсиншка комисија САД“ организовала расправу о „деколонизацији Русије“, односно о положају неруских народа и њиховом праву на самоопредељење. Организација „Форум слободних народа пост-Русије“ је у више наврата, почевши од 2022. године, усвајала декларације сличног садржаја, попут Декларације о Сибиру, Гдањског манифеста или Бриселског протокола. Сви ови документи позивају на цепање Руске Федерације на неколико нових држава, на независност појединих националних региона и република од Руске Федерације, на одузимање централног управљања Москви, као и на уклањање нуклеарног оружја са ове (или ових) територија.

На Западу су неке организације већ после првобитног шока изазваног СВО одмах активирале старе планове о подели Русије

Уопште узевши, Колективни запад је у почетном периоду СВО рачунао на тотални економски колапс руске економије, а парадигма овог размишљања је изјава Урсуле фон дер Лајен из септембра 2022. године како је Русија у очајном стању и да је принуђена да вађењем чипова из дотрајалих машина за судове допуни војну производњу. Затим је славодобитно закључила: „Руска индустрија је у рушевинама“.

Такође, на Западу се рачунало на потпуну политичку изолацију руске државе, на културно изгнанство руског народа и на грађанске немире широм Руске Федерације: последично на стратешки пораз Русије. Када је све планирано пало у мутне воде Дњепра, приступили су свеобухватном вођењу мање-више нескривеног рата против Русије. Наравно, преко украјинског меса. Како је ратно време текло и како је руска војска постепено ширила територије, тако су се појављивали и знаци који су указивали на постојање претходних планова за свеобухватну агресију Колективног запада на Руску Федерацију.

Прво је саветник руског председника Антон Кобјаков саопштио како је руска војска у напуштеном штабу једне од украјинских бригада нашла документе који указују на планове Оружаних снага Украјине да осмог марта 2022. нападну Русију. Дакле, само две седмице након почетка СВО.

Пронађени су и планови да у истом периоду Украјина свим ватреним моћима нападне Донбас, укључујући и цивилно становништво. Сада постају јаснија упозорења савременог руског философа Александра Дугина који је рекао да се СВО не сме завршити све до коначне руске победе. Није искључио ни употребу нуклеарног оружја у овом сукобу, чак и против Колективног запада. Зато је закључио да више никада неће бити повратка на предратно стање, и да сви у Русији морају овај фактицитет да препознају као једину будућност.

Затим, руска војска је пронашла остатке биолошких лабораторија на освојеној украјинској територији, обично недалеко од државних граница. Генерал Игор Кирилов је неколико година пре почетка СВО износио у јавности доказе о постојању тајне мреже америчких војно-биолошких лабораторија у Украјини.

Мало после почетка СВО генерал је обелоданио документе заплењене у лабораторијама у Рубежној, Херсону и Северодоњецку. У њима је показан тајни програм развоја високопатогених вируса и бактерија, све у циљу офанзивне употребе у биолошком нападу. Експерименти су вршени на локалном украјинском становништву које има практично идентичан генотип као и руско становништво са друге стране границе. Занимљиво је да још од 2018. године постоје сличне сумње за Центар Лугар у Грузији, за који постоје извештаји да је, у тајним експериментима који су у њему вршени, преминуло нешто више од седамдесет локалних грађана.

Битно је нагласити да су ове лабораторије у Грузији (граничној држави са Русијом у кавкаском региону у дужини од скоро 900 километара) инсталиране још у ери Михаила Сакашвилија. Генерал Кирилов, командант руске војске за РХБ заштиту, убијен је 2024. у атентату у Москви иза кога је по сопственом признању стајала украјинска тајна служба (СБУ).

Руски званичници су у више наврата изрекли да је у овом атентату СБУ само извршилац, а да су планери и налогодавци „Англосаксонци“ или „западне службе“. Викторија Нуланд, на функцији заменице америчког државног секретара током ових дешавања у Украјини, јавно је признала постојање биолошких истраживачких центара на украјинској територији и изразила забринутост да би руска војска могла доћи у посед истраживачких материјала у њима.

Уосталом, испоставило се да је још 2005. године Барак Обама потписао споразуме о партнерству како би покренуо програме биолошких истраживања у Украјини, након чега је милијардер Џорџ Сорош уложио значајна средства у ове пројекте. Међутим, Нуландова је демантовала постојање скривених намера ових истраживачких центара. Окарактерисала их је као научна истраживања у сврху општег добра, а путем развоја вакцина за заразне болести и потенцијалне епидемије.

После свега што се догодило у епохи ковида – као и у пост-ковид периоду – везано управо за вакцине, тешко да би се могло поверовати њеним „филантропским“ речима. Није јој поверовао чак ни сународник и колега политичар Роберт Ф. Кенеди, министар здравља и социјалних служби у наредној америчкој влади, који је у јавном разговору са Илоном Маском и Дејвидом Саксом изнео мишљење да ове речи Нуландове потврђују постојање тајних биолошких програма на украјинском тлу.

Руски представници су 2022. године у УН говорили о биолошким агенсима који би могли да нападају на прецизно селектиране етничке групе, као и о истраживањима билошког материјала управо словенског становништва – позивајући се на постојање ове тајне мреже лабораторија широм Украјине. Дакле, докази о покушајима прављења биолошког оружја у Украјини, којим би се напао руски генотип, полако избијају на површину, упркос настојању многих западних (посебно америчких) политичара и јавних личности да их прикрију или дискредитују.

Грузијски пример

Грузија је врло занимљива држава у вези руског питања, посебно ако се узме у обзир њен крупни неспоразум са Москвом око статусних питања Абхазије и Јужне Осетије. Иако је владајућа коалиција „Грузијски сан“ која управља земљом још од 2012. године оштро супротстављена Русији по овом питању, јер је Кремљ 2008. године признао Абхазију и Јужну Остеију као независне државе – ова грузијска власт не намерава да покреће никакве војне акције у циљу повратка контроле над две покрајине у којима је стационирана руска војска као гарант независности и мира. Насупрот политици Сакашвилија који је под западним утицајем покушао да војно интервенише у Абхазији и Јужној Осетији и доживео тежак пораз.

На грузијским парламентарним изборима 2024. године скоро комплетан врх Колективног запада је на неки начин стао иза опозиције. Опозициони донатори су били ЕУ, америчке организације USAID и NED, шведска SIDA, као и влада Велике Британије.

Током кампање и потоњих протеста због пораза, грузијску опозицију су посетили помоћник америчког државног секретара О’Брајен, конгресмени Шахин и Тарнер, делегација Бундестага у саставу Јирген Харт, Нилс Шмид, Улрих Лехте и Дебора Диринг, шесточлана делегација Парламентарне скупштине Савета Европе на челу са Јулијаном Булајем, као и тадашњи генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг.

Међутим, и поред огромне западне подршке опозицији у Грузији, владајући „Грузијски сан“ је успео да задржи власт у демократској утакмици. Њихова основна теза, коју су у много наврата понављали премијер Иракли Кобахидзе, председник парламента Шалва Папуашвили и градоначелник Тбилисија Каха Каладзе, била је да су изборном победом осујетили отварање „другог фронта“ против Русије.

Односно, како су због тога спречили да Грузија постане нова Украјина са свим пратећим ратним страдањима и разарањима. Истицали су да се поражена грузијска опозиција спремала да након победе војно нападне покрајине Абхазију и Јужну Осетију, увлачећи тако Русију у још један рат, овог пута на јужним границама.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Russian Defence Ministry