Изнад левице и деснице: Тријумф државног разлога

Предстојећи избори у Србији представљају тренутак у којем се унутрашња политичка датост мора коначно суочити са суровим законитостима историјске реалности. У данима када се глобални поредак радикално реструктуира, домаћа политичка сцена је још увек заробљена у превазиђеним концептуалним категоријама и правним илузијама. Расправе о томе колико појединачне изборне листе садрже „лево” или „десно” оријентисаних кандидата, баш као и папагајско понављање либералне тезе да „Европа нема алтернативу”, разоткривају дубоко неразумевање суштине саме политике и природе суверене државе.

Државни разлог (raison d’état) и национални интерес нису апстрактне правне категорије нити променљиве идеолошке пароле, већ врховни филозофски и практични императиви сваке функционалне заједнице. Држава, у својој суштини, није добровољна организација појединаца који су се једног дана договорили да успоставе власт и да јој се повинују, како то излизано понављају теоретичари уставног права ради одбране окошталог механизма. Држава је суверено средство и историјски израз трајних тежњи једног народа да оствари свој национални, политички и културни циљ. Када се ова фундаментална истина занемари, држава постаје празан механизам без икакве сврхе, који национални интерес одлаже, апстракује или у потпуности игнорише и потискује.

Инсистирање на идеолошкој подели између левице и деснице у савременом тренутку демонстрира потпуни дефицит изворне мисли, одсуство визије и мањак државотворне генијалности. Историја нас учи да у преломним епохама унутрашња формална обележја губе значај пред налетом сурове реалности. Као што је након краха Метерниховог система Европског концерта и избијања Великог рата питање конкретног облика владавине постало потпуно ирелевантно пред надирућим таласом националних егзистенцијалних потреба, тако је и данас у очају безидејности класична подела на лево и десно потпуно изгубила смисао. Тражити идеолошку чистоту на изборним листама, нарочито међу новодолазећим и младим снагама, јесте замена живе политичке воље мртвом нормом.

Јавна расправа у Србији се упорно исцрпљује на нивоу уставних одредаба и формалних решења, док се истовремено занемарује чињеница да уставни поредак који не рефлектује заветне и историјске тежње народа постаје пука правничка флоскула. Право не представља мотор историје, већ њен касни и често неспретни одраз. Очекивати да уставни параграфи сами по себи артикулишу и заштите заједницу значи пасти у замку псећег обожавања формалног ауторитета државе. Суверени поредак се чува укорењеном свешћу о државном разлогу, коју су још у 19. веку неписмени српски сељаци разумели далеко боље од данашњих професора инфицираних апстрактним анахронизмом. Држава умире онда када изгуби своје срце и душу, односно када елита почене да верује у неутралне и идеолошки безидејне норме уместо у историјско право на постојање.

Политички писмен и према својој земљи одговоран човек одлуке доноси искључиво на основу чисте суверене воље и рационалне доктрине, у којој су емоције и површни сентименти фактори који запречују видик. Велика већина бирачког тела, лишена те врсте политичке писмености, државни разлог сужава на димензије и фигуру, сада већ бившег, председника Републике, градећи око њега своју перцепцију националног интереса. Али то је тотални нонсенс. То је реалност која позива на радикалну интелектуалну, доктринарну и институционалну обнову. Права политичка писменост налаже препознавање и изградњу снага способних да сопствено деловање вежу за трајне, ванвременске интересе државе, без обзира на то коју идеолошку етикету им лепи немоћни естаблишмент. Избори су стога важни не толико као полигон за идеолошка препуцавања, већ као могућност да се кроз демистификацију превазиђених илузија успостави поредак заснован на сувереној историјској одговорности.
Напослетку, мора се јасно нагласити да је држава међугенерацијски производ који далеко превазилази површна пијачна нагађања и пребројавање левих или десних крвних зрна на изборним листама. Она је заветни лук који спаја прошлост, садашњост и будућност једног колектива, тражећи од сваке генерације апсолутну одговорност пред историјским императивом. Свако урушавање ове величанствене заједнице на ниво дневнополитичких процената и идеолошких етикета представља одрицање од суверене будућности. Предстојећи избори ће испунити своју историјску сврху само уколико означе коначни тријумф државног разлога над партијским калкулацијама, позивајући на стварање поретка у којем је верност националном опстанку једина истинска мера политичке вредности.