ЕПСКА СЛИКА СА ПЛАНИНЕ ЗЛАТАРА: На коњићу иду у школу и сањају да постану људи

Епска је слика коју сам јуче у зору, на јутарњој цичи, затекао у дубини Златара, на пртини која кроз сметове од села Мишевићи води ка магистрали Нова Варош – Сјеница. Две макањице, умотане у вунени шал на коњу, а напред, брдског коњића за улар вукао је мушкарац под шајкачом, у зеленој изанђалој јакници… Мало погрбљен, ослањао се на штап док испред коња грабио напред. Шкрипи пртина, они се нешто распричали, ућутали су тек кад су ме угледали под јелачом, крај пртине…

Јозо Бојовић из Мишевића повео своје макањице, малог Немању (8) и Милицу (6) у школу у Аљиновиће, на минус 12, узаном пртином…

Малој Милици смрзле се рукице у вуненим рукавицама које јој је још јесенас исплела мајка Лена, крије руке под танку јакницу, Немања се јуначи са леђа коња, вели – „није мени, чико хладно“… Јозо се ознојио од дугог хода кроз планину, дубок снег ка Мишевићима, понегде га има и по читав метар…

– Ја повео ђецу у школу – каже Јозо к’о да ми се правда.

Показује штапом трагове у снегу поред пртине.

– Вучије стопе… Овуда се њихове стазе, на путу са Златара на Јадовник укрштају са нашом пртином – вели Јозо.

– Чико, и ми смо видели вука, са коња… Тата је викао, ми се уплашили – јави се и мали Немања са леђа кобиле.

После смо заједно грабили кроз планину да деца не закасне у школу. Немања и Милица чаврљали су нешто на голим леђима коњића преко којих је било пребачено само шаторско крило…

– Не могу обоје да седну у седло а тешко јахати на голом коњу… Немања ми четири пута падао, једном сломио руку – причао је Јозо док сам ја свакичас упадао у целац поред пртине а деца ми се смејала…

– Бринеш ли Јозо за децу, да се не смрзну, да се не прехладе– питао сам га…

– Е мој брате – застао је, сео у целац крај пртине, – како болан не бринем… Зимус минус 20 а ми пешачимо осам километара до школе, дођу деца залеђена у школу, смрзну им се и руке и ноге…

И кренуле су му сузе низ лице… Обрисао их је рукавом скочио, продужио даље…

Јозова супруга, мајка Немање је и Милице је Лена, родом са севера Албаније, дошла у Мишевиће пре десет година, удала се за Јоза…

– Моји ђед и прађед, наш војвода Петар Бојовић ишли су преко Албаније да спасу државу, ја, први после њих, ишао у Албанију да спасим огњиште, и спасио сам га, ево моје радости, ево мог богатства, ево мог опстанка – показивао је на децу.

Немања ће, кад порасте, рекао ми је после у Златару, бити шумар, Милица – учитељица… Они мали, причали су ми јуче своје маје снове…

– Каже моја Милица – мој тата отишао је у Албанију и тамо узео најлепшу девојку и ја имам најлепшу мајку… И, што и моја Милица не би имала право да каже да је њена мајка најлепша на свету, иако смо овде у планини, иако смо на крају света, иако је моја супруга из Албаније… Да није ње, да се нисам оженио, моја кућа већ би била закључана, овако, још вије дим са огњишта Бојовића – стајао је Јозо на пртини, низ лице су му текле четвроструке сузе…

Застала је и мала Милица, привила се уз оца, заплакала и она, Немања окренуо главу у страну, видио сам га како и он гута тешке сузе…

У једном нестварном тренутку у сред Златара, кад из човека проври сам чемер и јад, а истовремено и радост, па се помешају са сузма, тешким мушким и још тежим дечјим…

Сузе и радост тешког живота Бојовића на Златару…

Учитељица

У топлој учионици школе у Аљиновићима двоје малих Бојовића, и малог Николу Ивезића, троје својих ђака, отворених руку дочекала је јуче учитељица Сања Бабић, загрлила их, пригрлила…

– Добри су ми, добра су то деца, добри ђаци… Бринем свако јутро док не стигну, да се не смрзну, да се не прехладе… Дођу залеђени у школу, смрзну им се и руке и ноге, а опет ни један изостанак немају. Свака част овој деци, али и њиховом оцу – каже Сања.

Порез

– И у Албанији, на северу, децу у школу возе кола, моја иду на коњу. Прошле године порез ми био 2.000, ове године,држава ми разрезала 22.000… Одраше ме са струјом, ономад сам пешке ишао у Нову Варош да пишем приговор на рачун. Ко да нисам држављанин ове државе. Али нека… Једно знам, учинићу што могу и што не могу да од ове моје деце постану добри људи… Знам и да Бог одозго види ову нашу муку, да нас неће оставити. Не тражим ја за моју децу ништа друго што немају и друга деца у Србији – каже Јозо.

Зоран Шапоњић

5 коментара

  1. Марија каже:

    Чујеш ли Србијо,видиш ли муку народа свога или те није брига.Ем што је мучени сељак запостављен,понижен него га још пљачкају.Да би лопуже имале и за своја поколења већина зебе, гладује,трпи,плаче…Само,питање је да ли ће пљачкашки олош имати поколења јер како сију тако и жњу.

  2. Sanja каже:

    Kako doci do ovog covjeka ?

  3. Душа каже:

    Свака част и Јози и деци! Баш се човек растужи, какав живот неко има, и постане прави човек, а онај ко има све потаман, кука, неће да ради, постане вуцибатина да не кажем нешто горе. Нека им Бог да здравља и снаге да се изборе са тешким животом и да остану нам правом путу, поштења , да остану људи, да не забораве очеву борбу за опстанак њиховог огњишта. Ето среће да таквим људима, држава, заборави на порез, довољно је што живе у тако тешким условима. Срећно им и дуговечно било.

  4. Šakal каже:

    Niko se ne pita zašto ova deca ide 15 km dnevno do škole i nazad u drugo selo??? Zato što je škola u selu u kojem žive zapuštena i oronula. Pare u ovoj opštini se ulažu u žičare, hotele i sl. koji se kasnije izdaju prijateljima „za dinar“ ili u bescenje na 10 i više godina. Na taj način jadnici koji su se dokopali vlasti pokupe pare a deca ni kriva ni dužna ispaštaju. Nisu deca jadna, jadni su oni koji su ovo dopustili u 21. veku. Na sve to ovaj čovek sa slike, bez ikakvih primanja, koji živi isključivo od svog minulog rada finansira bitange kroz poreze i druge takse… Ovo je samo jedan od primera o gomili zaboravljenih sela…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.