ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (15): Када Србин одлази из Сарајева то у ствари „побјеже четник, мајку јебô своју“

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

30. март 1994.

Гледам Си-Ен-Ен и питам се одакле да они сниме тренутак када је мој некадашњи колега, режисер Праљак, сада генерал, срушио мостарски мост? То што они тврде да су га срушили Срби, на то сам већ навикао. Али, како баш да камера буде постављена у тренутку рушења моста и да све лијепо сними? Изгледа да  је људска историја већа намјештаљка него што се мисли, па се питам да ли је неко у Стејт департменту наручио убиство Кенедија из озбиљних разлога, или само да би они у Холивуду могли да направе филм? Сигуран сам да ово није тачна поставка, али би могла да покрене неки глупи холивудски филм. Јер, успјешан холивудски филм лежи на девалвираној  библијској идеји.

Поносан сам на свога рођака Еду Нуманкадића. Младен Матерић ме посјетио на снимању. Стигао са директором Тулуског позоришта да се договоре са браћом Форман око гостовања њиховог луткарског позоришта у Француској.

Младен је гледао мога рођака на Француској телевизији и то је први пут да неко ко живи у ратном Сарајеву, од етаблираних умјетника, није развио диван о томе како су сви који су напустили Сарајево постали четници. Едо је рекао да је свачији одлазак лични избор и како не може да прихвати избор оних сликара који га бомбардују са брда.

Младен ми је испричао невјероватну причу. Добио је факс из ратног Сарајева у коме стоји да он, Младен Матерић, више не смије да користи име позоришта „Обала“! Звучало је невјероватно пошто је Младен био оснивач тог позоришта. Човјек који је послао факс звао се Мирсад Пуриватра. У живот „Обале“ тај Мирсад се увукао тако што је за прву представу коју је продуцирала наша Академија, а звала се Плес осамдесетих, донијео двадесет метара коаксијалног кабла. Уљудно је климао главом, а када је рекао да су му Пистолси најдража група, он је, наравно, примљен у наше, тачније, академијино позориште. Нико од нас тада није могао ни сањати да ће пет година касније тај човјек слати факсове забране. Оснивач позоришта „Обала“ и њен главни редитељ, професор Младен Матерић, није могао да користи своје име?!

Када је почео рат, Младен се иселио из Сарајева. Није хтио да учествује у рату. Не знам човјека коме је овај господин учинио нешто нажао. Отишао је тихо, као један од 150 000 Срба коју су вјеровали да им је мјесто негдје другдје. Настанио се у Тулузу, направио позориште и наставио да живи свој, по свему, интровертан и дискретан живот. У међувремену, Пуриватра је за вријеме рата напредовао. Од економа позоришта „Обала“ постао је професор, па директор, а затим декан Академије. На крају, прихватио се хумане улоге, постао је Сорошев повјереник за Босну и Херцеговину.

Невјешт позоришту, овај Пуриватра је учио од Весне Бајчетић, Младенове жене, лекције из посебности. Миро и његова жена Изета пресликавали су Веснино деликатно и хиперактивно запажање из сфере живота и умјетности, тако да је Миро почео да личи на Европејца. Уз Младена је учврстио своје искуство, посебно уз представу Тетовирано позориште која је тријумфовала у Единбургу, а касније играна свуда по свијету. У сликарству су Мирсаду све ближи били Бојс, а у позоришту Вилсон, а све даљи тзв. сувенир умјетници. Мислим да је и мене сврставао у другу групу, али из ситнотрговачких разлога то није показивао.

Младенову жену Весну и њиховог сина Влатка, Мирсад је уљудно испратио на аутобус. Посљедњи који је, на самом почетку рата, саобраћао на редовној линији Сарајево–Београд. Гледао је Мирсад за Влатком и Весном и махао, али и мислио оно што је тада у Сарајеву било уобичајено. Када Србин одлази из Сарајева то у ствари „побјеже четник, мајку јебô своју“, а када би Муслиман нестао из града, ови као Мирсад мрмљали су да их нико не чује „нек је отишô, курталисô се белаја“.

Посљедње наше виђење било је у Паризу, пред рат, када је позоришна трупа „Обала“ враћајући се са турнеје била у дилеми да ли да се уопште врати у Сарајево. Ја сам монтирао филм Аризона дрим. Мирсад ме молио да његовој жени Изети нађем посла у Паризу. Јер, вели Миро: „Иде рат а Изета говори француски“. Пошто сам припадао групи Босанаца који су вјеровали да „неће бан бити рата“, питао сам се одакле Миро зна да иде рат? Помислио сам да зна нешто више због тога што је Изетина сестра била удата за сина Алије Изетбеговића. Често се помињала реченица Изете Грађевић, када је Сарајево славило побједу над Шпанијом на Свјетском фудбалском првенству у Италији 1990. Тада су Сарајлије славиле побједу на улици. Хрвати и Словенци то више нису практиковали. Уплакана Изета је усхићена тријумфом наших фудбалера говорила Весни Бајчетић Матерић: „Не дај, Весо, само да нас заваде“. Да ли су Миро и Изета знали да стиже рат и да нам свађа и рат не гину, засигурно никада нећемо сазнати. Углавном, посла за Изету није било у Паризу. Клоди Осар је грцала у дуговима за филм Аризона дрим, па није било говора о томе да се неко запошљава у фази постпродукције филма.

Лукави  Миро се вратио у Сарајево, а рат је убрзо почео. Он је знао да  Санџаклијама, који су већ тада преплавили Сарајево, нису баш блиски концептуалиста Бојс или Вилсон. Прилагодио се локалним приликама. Када је у Сарајево стигао Сорош, њему је  Миро продао европејство коме су га учили Весна и Младен. Да би они пали у заборав, као једини свједоци његовог скромног образовања, пристао је на општеприхваћену истину да су Млађо и Веса, ипак, као и сви Срби – четници. Муслиманска осјећања која су му за вријеме Југославије навирала у облику еритрофобије сада су постала његово стабилно осјећање. Мене је неколико пута позивао из Сарајева у Париз. Једном је Маја прва подигла слушалицу, а Миро је замолио да ја позовем Ћосића, јер „јадне Муслиманке бјеже испред војне и паравојне српске чизме по источној Босни“. Маја му је рекла:

– Чудно, у вријеме док су Српкиње бјежале по источној Славонији од усташа, ми смо Миро играли билијар и тада нисмо реаговали. Разлика између мене и тебе, Миро, јесте у томе што ја саосјећам са женама у Славонији као и са овима у Босни!

Овај емоцинални Мајин исказ завршио је Мирином молбом упућеном мени, пошто сам узео слушалицу. Рекао ми је:

– Молим те, зови неког у Београд, нема смисла, четници се пењу на џамије у зворничком крају, па умјесто  хоџиних кујисања пуштају пјесму „Мотори, мотори“ групе Дивље јагоде.

(наставиће се…)

Емир Кустурица

3 коментара

  1. Sanela каже:

    E vidis legendo, mostarski most nije iz jednog projektila srusen a ni jednog dana a snimaka i svjedoka njegovog rusenja ima malo vise i svaki od njih je isti samo iz razlicitih uglova. Vjerovao ili ne nemas samo ti kameru, mostarci su sami snimali rusenje svoje ljubavi i ponosa. I Sarajevo ima srecom puno svjedoka pa radije vjeruju svojim ocima nego tebi.
    Ovo oko Obale se slazem u svemu, za napredovanje doticnog znaju svi i niko nije sretan zbog toga, ne znam samo sto si to dozvolio i ti i svi ostali? Nebitno, koliko sam ranije mogla vidjeti ovdje se svakako ne objavljuju postovi iz Sa

  2. sarajlija каже:

    E vidis sreco moja. Svaka rijec napisana u dnevniku je tacna kao sto je tacno da se sunce radja svako jutro svaki dan od postanka svijeta. Dokle vise ti I slicni mislite da mozete bilo kome prodati laz za istinu. Sarajevo na zalost vise nije mjesto u kom zive Sarajlije. Namjerno stavljam veliko slovo. Znas I zasto. To nije vise nije ni mjesto ni grad vec obicna mahala cak I manje od toga. Emir samo iskazuje antitezu vas samih novokompovanih sljedbenika ispranih mozgova nekog vaseg poimanja zivota. Istina je da su dvostruki standardi koje je vam je ovdje Kusturica natakao na nos istina. Tako vi razmisljate. Istina je takodje da je Sarajevo odavno promjenilo adresu boravka. A to je ono sto vas najvise boli – zar ne. Ako I treba da vas boli. Samo ste kopirali zivot. Kopirajte ga I dalje ovaj put uz vas bolesni panislamizam I suludu mrznju. Sve bi ste oprostili svakome, apsolutno sve osim uspjeha I cinjenice da mi ne zelimo vise da zivimo sa vama. A to, zar ne najvise boli. Dakle, alajhimanet.

    • Sanela каже:

      Dragi sarajlija, ne znam otkud ovolike teske rijeci da u tebi potakne moj post? Vise sam se slozila sa tekstom koji je napisan u dnevniku Kusturice nego sto nisam, to je uostalom njegov dnevnik pa ga valjda ima i pravo pisati kako on hoce. S tobom se slazem izgleda u jednom a to je da je Sarajevo mahala, medjutim mislim da ja i ti razlicito poimamo mahalu. Jasno je meni da je tebi tesko iz Toronta ili gdje se vec nalazis razumjeti dogadjaje kojima nisi prisustvovao pa i to da si osmislio vlastito uvjerenje kao slamku za koju se drzis da te sacuva u kriznim momentima jer svaki covjek ima potrebu da zastiti sam sebe. Cula sam i za tu teoriju da su sarajlije gadjale same sebe a ovi gore su ustvari samo izasli malo na cist zrak al zar ti se to pored toga sto vec do sada postoji oko 115 pravosnaznih haskih odluka koje ne idu u prilog ovoj slamci za koju se drzis ne cini i malo ne logicnim? Hajmo sad na sadasnjost, kako ja koja sam treca generacija rodjena u ovom gradu mogu kopirati zivot u vlastitom gradu a ti tamo negdje si orginal? Da bi zivio ovdje gdje sam ja kao i bilo gdje drugo ne moras biti clan nikakve partije niti iciji sljedbenik, ne kontam te?! Nego sarajlija, za kraj primi ti puno pozdrava od mene a za Sarajevo, za taj carobni grad, ti se ne brini, tamo je gdje je i bio vjeruj mi, mahala ko mahala, topla i puna ljubavi

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.